Šta sam video u svom dosijeu
Ivan Janković advokat, Beograd
Rezime: Rad sadrži podatke koje je autor otkrio prelistavajući svoj dosije u Službi državne bezbednosti. On je javno izneo te podatke iz sledećih razloga: 1) da bi pokazao da dosijei u koje građani imaju pravo uvida nisu poverljivi niti tajni; 2) da bi javnost stekla bolju sliku o razmerama i oblicima policijske represije tokom osamdesetih godina XX veka i, posebno, o punoj bezobzirnosti s kojom je tajna policija vređala ustavna prava građana; i 3) autor se nada da će njegov tekst podstaći javnu raspravu o policijskim dosijeima i njihovoj daljnoj sudbini.
Ključne reči: podaci iz dosijea SDB, tajna policija, policijska represija, kršenje ustavnih prava građana, javna rasprava o dosijeima.
Moj dosije u Službi državne bezbednosti ima 74 dokumenta. Otvoren je aprila 1981, a “operativna obrada” je obustavljena u maju 1990.godine. Iz dosijea sam saznao ovo: Tokom tih deset godina, moj telefon je bio prisluškivan, stan ozvuč en, a pošta pregledana. Stan je tajno pretresan pet puta, a jednom je pretresana soba hotela “Palisad” na Zlatiboru, gde sam bio na savetovanju Društva sociologa Srbije. Najmanje jednom sam celog dana praćen, a tajno sam fotografisan kako večeram sa jednim engleskim novinarom kod “Dva ribara” (snimljeno 14 fotografija od kojih je 4 ušlo u dosije). Te četiri su skoro identične i potpuno statične: dva čoveka sede za kafanskim stolom i jedu. Postoji trag i o “meri upozorenja” koja je prema meni primenjena, a sastojala se u tome što sam pozvan u lokalnu stanicu milicije (na osnovu čl. 154 st. 3 ZKP), gde mi je saopšteno da sam sklon ekscesnom ponašanju, a da “Služba neće tolerisati nikakve ekscese za vreme održavanja UNKTAD-a” (V konferencija UN o trgovini i razvoju u Beogradu, juna 1983.). Dosije sadrži i jedan dokument pod naslovom “Službena beleška o ličnim devijacijama Ivana Jankovića”, u kojoj se nabrajaju “poroci kojima sam odan” (formulacija Službe) i za njih navode dokazi.
Šta je bio predmet interesovanja Službe? Kretanje, delatnost i mišljenja “anarholiberala” (do 1983.), a kasnije “građanske desnice”.
Određenije: sastavljanje i potpisivanje peticija državim organima, osnivanje i rad Društva za ukidanje smrtne kazne, privatno-elitistička grupa i abolicionistički pokret uopšte, Društvo sociologa Srbije, proces šestorici (suđenje Vladi Mijanoviću – Revoluciji i drugima 1984/5), Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja, Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu.
Moj rad na knjizi o smrtnoj kazni je nadziran i o njemu su pisani izveštaji kao neke recenzije, a prilikom jednog tajnog pretresa je fotografisano 198 od ukupno 500 stranica rukopisa. (Fotografisani su još neki rukopisi i moj adresar.) Službu su zanimali moji životni planovi: povodom moje namere da konkurišem za mesto docenta na Pravnom fakultetu u Beogradu 1986, izveštaj naglašava da bi dodir sa studentima povećao moju društvenu opasnost.
Dosije je uglavnom birokratski pedantan. Za primenu svake pojedine “mere” (prisluškivanje, praćenje itd.) postoji uredan predlog, sa obrazloženjem, a zatim uredno rešenje kojim se odobrava primena mere. Isto tako su pojedine mere ukidane u maju 1990, da bi najzad bilo doneto rešenje o obustavljanju operativne obrade, s obrazloženjem da sam, prelaskom u advokaturu, smanjio aktivnost i proredio svoje kontakte sa građanskom desnicom. Ipak, u dosijeu se nalazi i jedan pozniji dokument. To je izveštaj o tribini održanoj maja 1995, povodom suđenja generalu Trifunoviću, na kojoj sam ja bio jedan od desetak učesnika.
Zašto sam ovde javno izneo podatke iz svog dosijea? Tri su razloga: Prvo, da bih pokazao da dosijei u koje građani sada imaju pravo uvida nisu poverljivi niti tajni. Naime, Ministarstvo unutrašnjih poslova povremeno upozorava javnost da podaci iz dosijea predstavljaju državnu tajnu i da građani koji pročitaju svoje dosijee o njihovoj sadržini ne smeju ni sa kim da razgovaraju. Isto upozorenje u pisanom obliku daje se građanima pre nego što dobiju dosije na uvid. Ovakvo tumačenje važećih propisa o dosijeima nije valjano. Uredbom o skidanju oznake poverljivosti sa dosijea vođenih o građanima Republike Srbije u Službi državne bezbednosti (Službeni glasnik RS, 30/01 od 25.5.2001.), koja je stupila na snagu 2. juna ove godine, ukinuta je oznaka poverljivosti sa dosijea o “unutrašnjim neprijateljima”. Član 1. Uredbe glasi: “Skida se oznaka poverljivosti ‘Državna tajna’ sa svih dosijea… koji se odnose na problematiku unutrašnjih neprijatelja, odnosno, unutrašnjeg ekstremizma i terorizma u periodu od osnivanja Službe do 2 juna”. (Zabrana je nastala zato što su već 31. maja izmenjeni naslov i član 1. Uredbe, pa je ona postala Uredba “o stavljanju na uvid” (a ne “skidanje oznake poverljivosti sa”) dosijea, a članom 1. je propisano da će se dosijei staviti na uvid građanima na koje se odnose. Izmene su stupile na snagu 8. juna, međutim Uredba je tada već bila na snazi, i to u svom prvobitnom obliku, čime su dosijei prestali da budu poverljivi. Izmenama Uredbe, dosijei nisu ponovo proglašeni tajnim nego je samo propisano da će se dati na uvid građanima na koje se odnose. Interna uputstva Ministarstva unutrašnjih poslova i na njima zasnovana upozorenja ne obavezuju građane, nego samo službenike Ministarstva. Uostalom, ako MUP zaista smatra da su uredbom obuhvaćenii dosijei još uvek tajni ili poverljivi, trebalo bi da zbog ovog teksta protiv mene podnese prijavu za krivično delo odavanja državne tajne, pa će sud odlučiti koje je tumačenje tačno. A ako MUP smatra da dosijei nisu tajni, ne bi trebalo da građanima daje suprotna upozorenja.
Drugo, da bi javnost stekla bolju sliku o razmerama i oblicima policijske represije tokom osamdesetih godina i, posebno, o punoj bezobzirnosti s kojom je tajna policija vređala ustavna prava građana. Jedina prava zaštita od tajne policije je javnost. (Upravo zbog toga je, pod uticajem najkonzervativnijih delova Službe, i došlo do menjanja tek donete Uredbe, u uzaludnom pokušaju da se sačuva tajnost dosijea i prikriju zlodela Udbe).
Treći i najvažniji razlog za objavljivanje ovog teksta je nada da će on podstaći javnu raspravu o policijskim dosijeima i njihovoj daljoj sudbini. Donošenjem gore pomenute uredbe Vlada Srbije učinila je krupan korak ka prevazilaženju prošlosti i demokratizaciji društva, a i ka ispunjavanju predizbornih obećanja DOS-a. Ali taj korak je nedovoljan, jer dosijee ostavlja pod kontrolom iste tajne policije koja je zloupotrebljavala svoja ovlašćenja, kao da se kupus može poveriti na čuvanje kozi.
Dobro je, doduše, što je Vlada Uredbom obavezala samu sebe na donošenje Zakona kojim će se urediti konačna sudbina policijskih dosijea.
Taj Zakon treba doneti promišljeno, natenane, jer je on ključna karika u normativnom uređivanju procesa saznavanja istine i pomirenja, bez kojih neće biti stvarnih promena u našem društvu.
U skup drugih zakona koji treba da doprinesu prevladavanju prošlosti svakako spada i onaj koji će utvrditi institucionalne temelje tajnih obaveštajnih službi. Pre svega, sadašnji Resor državne bezbednosti mora se izdvojiti iz Ministarstva unutrašnjih poslova i ustrojiti kao samostalna služba pod parlamentarnom kontrolom. Dalje, moraće se pretresti rad drugih obaveštajnih službi, naročito vojne i one u Ministarstvu inostranih poslova, i za njih naći posebna institucionalna rešenja. (Upada u oči da skoro niko ne govori o tajnim dosijeima vojne kontraobaveš tajne službe, iako je notorno da je ona intenzivno nadzirala “unutrašnjeg neprijatelja”. Pitanje dosijea je tesno povezano i sa lustracijom, postupkom utvrđivanja odgovornosti, od moralne do krivične, svih onih koji su bespogovorno služili Miloševićevom i ranijim nedemokratskim režimima i time doprineli građanskoj i nacionalnoj katastrofi kroz koju je ova zemlja prošla. Dokazi za njihovo štetočinstvo leže u dosijeima tajnih službi.
Vraćam se ličnom tonu, u kome sam i počeo ovaj tekst. Ja sam još 1981. godine verovao i na neki način “znao” (jer dokaza nisam imao niti sam ih mogao imati), a i prijateljima sam uvek govorio, da se moj telefon i stan prisluškuju. Bio sam doneo svesnu odluku da zbog toga ne menjam svoj svakodnevni život, tj. da preko telefona govorim i u stanu radim sve što bih govorio i radio kada bih uživao punu privatnost. Ali izgleda da sam, makar u podsvesti, gajio nadu da je policija racionalna i da me, možda, niko ne prisluškuje. Jer kada sam u dosijeu video crno na belo da smo za udbaše moj stan i ja godinama bili “objekat Java”, po kome su vršljali kako su hteli, nisam ostao ravnodušan. I još nešto. Kao i 1981, tako sam i 1991. verovao i “znao” da me, sada Miloševićeva, tajna policija nadzire. Ono prvo uverenje se pokazalo tačnim, ali ovo potonje kao da nije, jer se moj dosije okončava 1990. (Ne računam onaj dokument iz 1995, jer on govori o jednoj javnoj tribini i po sadržaju se ne razlikuje od novinskih izveštaja.) Za sada sam odlučio da više verujem svom osećanju nego Ministarstvu unutrašnjih poslova. Neki moji prijatelji čiji se dosijei takođe završavaju 1990. ili 1991. godine misle da su noviji materijali uništeni posle 5. oktobra. Ne verujem. Pre će biti da je u to vreme Služba reorganizovana i da je promenjena klasifikacija dosijea.
Uredbom su otvoreni dosijei o “unutrašnjim neprijateljima, odnosno unutrašnjim ekstremistima i teroristima”, ali su možda ostali dosijei o nekima od tih ljudi, samo što su oni devedesetih vođeni kao “strani plaćenici” ili ko zna kako. Voleo bih da je u pitanju moja lična paranoja.
Zato nam je svima potreban zakon o dosijeima, da saznamo istinu*.
Ivan Janković
WHAT I SAW IN MU FILESummaryThe paper includes data the author has discovered by going through his filein the State Security Service. He made those data public for the following reasons:1) to show that the files the citizens’ have the right of insight into are not confidentialnor secret; 2) so that the public would get a better picture of the scope and formsof police repression during the eighties of the XX century, and, in particular, on theinsolence with which the police violated citizen’s constitutional rights; and 3) the authorhopes that his text shall incite public debate on police files and their future destiny.
Key words: data from SSS files, secret police, police repression, violation of citizens’constitutional rights, public debate on files.