Progon intelektualaca u komunističkoj Srbiji
Autor: Jovica Trkulja
Osnovni pojmovni aparat teorijski je nedovoljno utemeljen (pojam krivične estetike nije dovoljno preciziran ni teorijski obrazložen), a ključni pojmovi kao npr. autoritarni=totalitarni komunistički režim, “srpski liberali”, “lažni disidenti”, surogat, epigonstvo, plagijat, kič, interesne grupe, klanovi, koterije, kamaraderija, i sl. ostali su sasvim neodređeni. Stiče se utisak da Ivkov nije uspeo da izgradi i teorijsko-metodološki utemelji svoju kritičku poziciju sa koje propituje i “prevrednuje” pogubne učinke krivične estetike u kulturi i javnom životu Srbije. Tu kritiku on vrši argumentima i iz horizonta vladajućih komunistič kih paradigmi, više ideoloških nego teorijskih. Time se stiče utisak da je u Krivičnoj estetici Ivkov idejno-teorijski ostao unutar tih paradigmi, bez jasnog alternativnog koncepta. Mada je njegova kritika zasnovana na izuzetnoj dokumentacionoj građi i shvaćena kao proces političke i moralne katarze, kao razorna kritika komunističkog i sl. autoritarno-političkih tutorisanja kulturi i umetnosti – ona sadrži latentnu opasnost da, izlazeći iz kruga rigidnih komunističkih paradigmi u kulturi, zapadne u drugi krug, “novih”, ništa manje rigidnih i dogmatskih paradigmi.
Međutim, taj kontekst je ostao izvan optike autorove analize.
Ipak, glavni nedostatak Krivične estetike, koji će sigurno izazvati žučne rasprave, kritike i osporavanja, odnosi se na metodički postupak autora.
Naime, knjiga je nastala od bogate dokumentacione građe, navođenjem i ekstenzivnim nizanjem istrgnutih citata.
Pri tome su citati upotrebljavani izvan i mimo istorijskog, društvenog, političkog, psihološkog i drugog konteksta.
A kao što je dobro poznato, citat istrgnut iz svog konteksta i smešten u drugi, po pravilu, poprima drugačiji, a katkad i suprotan smisao.
Drugi veliki nedostatak ove knjige vezan je za činjenicu da autor nije uspeo da obradi sve značajne slučajeve progona intelektualaca u komunistič koj Srbiji od 1945. do 2000.
godine. Neshvatljivo je i nedopustivo, na primer, da su neobrađeni i prećutani ratnički pohodi na stožerne institucije kulture i ostrakizovanje autonomnih intelektualaca od strane Miloševićevog satrapskog režima.
Neverovatno je da Ivkov nije našao za shodno da u Krivičnu estetiku unese mnogobrojne školske primere, od zabrane sabranih dela Slobodana Jovanović a, preko zabrane medija i progona novinara, do izgona 200 nastavnika sa Beogradskog univerziteta na osnovu retrogradnog Zakona o univerzitetu iz 1998. godine. Njemu kao da je za to ponestalo snage. Time je samo delimično ostvarena namera autora da njegovo delo “postane neophodan priručnik” za istaživače, tužioce, sudije, advokate, književnike, kritičare, sociologe, istoričare, kulturne i javne radnike, kao i sve one koji se bave društvenom i moralnom patologijom, da bude korišćeno kao “anatomski prikaz mehanizama i metoda sprečavanja slobodne i nezavisne misli”.
U celini posmatrano, uprkos ovim slabostima, Krivična estetika Marinka Arsića Ivkova predstavlja delo značajne literarne, političke i istorijske vrednosti. Njime se bar donekle popunjava velika praznina koja već decenijama zjapi u našoj kritičkoj teoriji, literaturi i publicistici. Uprkos kontroverzama, sadržaj Krivične estetike će predstavljati značajan istorijski i politički izvor, koji će doprineti objektivnijem prosuđivanju tragičnih događaja iz naše novije istorije, iz vremena udvorištva i nemorala, te progona autonomnih kritičkih intelektualaca.
S nadom da će autor učiniti dodatni napor i otkloniti pomenute slabosti rukopisa i s uverenjem da će srpska kultura postati bogatija za jedno vredno delo, a istorija i teorija književnosti odmerenija i objektivnija, preporučujem izdavačima (Centru za unapređivanje pravnih studija i izdavač kom preduzeću “Aurora”) da donesu pozitivnu odluku o štampanju knjige Marinka Arsića Ivkova Krivična estetika.