Progon intelektualaca u komunističkoj Srbiji
Autor: Jovica Trkulja
Ova knjiga pokušava da skine mitske velove sa obrazine krivične estetike, da objasni zašto se ništa nije izmenilo u poluvekovnoj dominaciji ratničkih pohoda na autentične i autonomne autore i institucije kulture u Srbiji. Istovremeno, ona smelo i beskrupulozno skida maske sa lica brojnih intelektualnih poslenika, dojakošnjih “vrlih ratnika na idejnom frontu” koji su se isticali u gušenju autonomije stvaralaštva i stvaralačkih sloboda, a koji danas važe kao ljudi demokratske orijentacije i borci za ljudska prava. Na stranicama ove opore knjige ogleda se pečat “olovnih”, “mračnih” i “vunenih” vremena, gorko svedočanstvo da je svaki čovek koji je želeo postati značajno ime morao pristati na neki vid saradnje sa autoritarnim režimom, na ulogu ketmana. Tako među saradnicima srećemo i znamenite pisce poput Ive Andrića, Miroslava Krleže, Veljka Petrovića, Isidore Sekulić, Milana Bogdanovića, Elija Fincija, Zorana Mišića, Dobrice Ćosića, Antonija Isaković a, Petra Džadžića, Borisalva Mihajlović a Mihiza i niza drugih.
Autor je uverljivo pokazao da gušenje autentičnog umetničkog stvaralaš tva i sloboda ne bi uspelo da nije bilo saradnika, autora, kritičara, koji su delovali iznutra. Spoljašnja cenzura, koju čine sudstvo i politika, nisu toliko efikasni kao gušenja koja dolaze iz samog spisateljskog esnafa (urednika, kritičara, pisaca, profesora, naučnih savetnika, “eksperata”, istraživača, recenzenata i sl. intelektualnih poslenika), koji su zarad višeg statusa, raznih privilegija, brze profesionalne ili političke promocije prihvatali podanič ki odnos intelektualnih vazala i ketmana. Oni su kao režimski umetnici, kritičari, profesori, novinari davali “stručno pokriće” tužiocima, sudijama, političarima za progone i suđenja. “Mnogo je sitnih duša, udvorica, poslušnika bez časti i karaktera prodefilovalo tom šašavom pozornicom, opštom bolnicom i načinilo lom…
Dovoljno je da prelistamo književne kritike u dnevnim listovima za poslednjih pedesetak godina, pozorišne repertoare, čitanke i udžbenike književnosti, spiskove školske lektire, nagrađenih i slavljenih književnika, pa da nas spopadne jeza.” Pišući o njima argumentovano i dokumentovano, Ivkov je svojom Krivičnom estetikom ispisao optužnicu ne samo protiv satrapskog režima, već i protiv intelektualnog vazalstva, mentaliteta podaništva i samoobmanjivanja, protiv morala licemerja i hipokrizije pisaca i umetnika. On je, konač no, na seriozan način postavio temu o “lažnim disidentima” u Srbiji, koji su bili i ostali na platnom spisku države, a sa izuzetkom Milovana Đilasa, Mihaila Đurića i nekolicine mladih, niko nije otišao na robiju ili izgubio posao.
Štaviše, oni su imali natprosečan standard, radna mesta, bili su akademici, a tobož su bili u konfliktu sa režimom.
Na posredan način su sprečavali pojavu pravih disidenata, pravih političkih protivnika, jer su bili veoma moćna grupa solidno utemeljena u pojedinim strukturama vlasti.
Na drugoj strani, Ivkov je osvetlio angažman nekolicine časnih intelektualaca i pisaca (poput Ivana Ivanović a, Ilije Moljkovića i dr.), kao moralnih svetionika u tmini krivične estetike, koji nisu mogli ni da objavljuju ni da se uključe u javni život, ali su uspeli da afirmišu etos samosvojnog javnog delatnika, utemeljenog na jedinstvu mišljenja, govora i činjenja, na prožimanju životnog i misaonog opredeljenja. Reč je o etosu koji u prisustvu autonomnog, kritičkog intelektualca u modernom polisu vidi ključ demokratije. Oni su po cenu represije, izgona, jezive marginalizacije, poniž enja i bede – uspevali da sačuvaju autonomnu kritičku poziciju, te da se časno, odgovorno i profesionalno bave svojim poslom. Pri tome on je sa žaljenjem konstatovao da se verovatno nikada neće saznati koliko je darovitih umetnika prestalo da stvara pošto su ih režimski kritičari i urednici odstranili iz umetnosti i javnog života.
Obespokojavajući zaključci autora ove zanimljive knjige mogu se sumirati u nekoliko tačaka: 1) Krivična estetika je za sobom ostavila pustoš i konfuziju, pometnju na polju umetnosti.
Tek predstoji napor da se otpočne mukotrpni proces otklanjanja pogubnih posledica krivične estetike, a to znači temeljno i stručno (pre)vrednovanje dela nastalih u vreme udvorištva i nemorala, pod stegom autoritarnih režima. 2) U književnosti je potrebno temeljno, kvalifikovano i odgovorno ponovno čitanje, koje će neke vrednosti da potvrdi, neke da ospori, a neke da rehabilituje. 3) Najgore je što to nesrećno vreme nije samo istumbalo vrednosti, nego je uništilo i osećaj za vredno. Surogat, epigonstvo, plagijat, kič, više se ne razlikuju od originala i prave umetnosti. 4) Jedna bolesna epoha stvorila je interesne grupe, klanove, koterije, kamaraderiju, koji kao gubave kraste guše i ono malo preostalog zdravog tela i brane svoja mesta osvojena pod komunističkom stegom. 5) Mračni ljudi iz mračne prošlosti blagovremeno su klonirali svoje naslednike, po svemu nalik njima. Razmestili su ih po redakcijama, fakultetima i svim drugim institucijama preko kojih se nadgleda umetnič ko stvaralaštvo. Klonirani profesori stvaraju nove klonirane naraštaje nastavnika, klonirani kritičari vaspitavaju novu generaciju kloniranih kritičara i čitalaca. 6) Mnogobrojni lažni autoriteti su još uvek nedodirljivi, nezavisna misao je bauk koga se svi plaše – od naučnih institucija i fakulteta, do književnih novina i časopisa. 7) Oni koji su vršili progone za račun režima, ili su mu podanički služili, i danas uživaju privilegije koje im je taj režim dao. Njihove žrtve su i dalje na društvenoj i umetničkoj margini. 
Tužno je i obeshrabrujuće što još niko od novih mašinovođa postkomunističke Srbije nije ozbiljno ni pokušao da tu anahronu kompoziciju zaustavi na najsporednijem koloseku istorije. Zato je, po mišljenju Ivkova, Zogovićeva konstatacija iz 1946. godine da je “književni život očišćen od ljudi koji su izdali književnost i domovinu” verodostojnija na početku trećeg milenijuma nago u vremenu kad je izrečena.
9) Interesi nacije, države i kulture zahtevaju da se radikalno raskine sa takvim nasleđem, da se zlo autoritarne prošlosti savlada da se ne bi ponovilo.
Iako rukopis krase mnoge vrline, Krivičnoj estetici se mogu staviti mnogobrojne primedbe. Pre svega, autor mora preispitati kompoziciju i sistematiku knjige, tako što bi “Uvodom” označio prve tri stranice rukopisa, a 140 strana označenih kao “Predgovor” su, zapravo, teorijskometodološ ka rasprava i noseći deo cele knjige. U tom smislu bi prvi deo “Sondiranje terena” i različite pretpostavke (političke, pravne…) valjalo razviti, dati u konzistentnijem, celovitijem i teorijski utemeljenijem obliku.
Budući da je to izostalo, prikupljena građa je ostala rasplinuta i neutemeljena.
Utisak je da umesto da autor savlada nju, ona je savladala njega. To se, između ostalog, ogleda u činjenici da prikupljena građa i citati po obimu daleko nadilaze autorov tekst, koji čini tek petinu knjige. U nedostatku dublje utemeljenosti i solidnije argumentacije, ova sirova građa i na njoj zasnovane estetske (dis)kvalifikacije “progonitelja srpskih pisaca” i “grobara srpske kulture”, doima se kao arbitrarna i jednostrana. Najzad, rukopisu nedostaje zaključak, u kojem bi autor u lapidarnom obliku sumirao i poentirao rezultate svoje široke i veoma obimne analize.