Progon intelektualaca u komunističkoj Srbiji
Autor: Jovica Trkulja
Odnos politike i kulture, posebno fenomen političkog i kulturnog konvertitstva i disidentstva su teme koje su godinama zaokupljale književnika Marinka Arsića Ivkova. Rezultate svojih istraživanja on je objavio u knjigama Antologija srpske udvoričke poezije (1988) i Čitanka srpske politič ke poezije (1999, koautor Ivan Ivanović).
Knjiga Krivična estetika – progon intelektualaca u komunističkoj Srbiji je rezultat tih višedecenijskih istraž ivanja. U njoj autor svestrano, objektivno i veoma dokumentovano razmatra uticaje politike i ideologije na umetničko stvaranje i intelektualni život u Srbiji u drugoj polovini XX veka.
Predmet njegovih analiza nametnuo se snagom svoje predominacije u našoj sumornoj političkoj i kulturnoj stvarnosti. To je, pre svega, progon intelektualaca u komunističkoj Srbiji. Reč je o političkoj destrukciji i pustoši na polju kulture i stvaralaš tva, koje su za sobom ostavili prethodni autoritarni režimi. Budući da se ti procesi kao u žizi najjasnije vide u jeziku i “novogovoru” totalitarne vlasti, autor je nastojao da ovom knjigom pokaže da je taj “jezik bio sistematič niji i opasniji no što, u svojoj sirovosti i besmislenosti, na prvi pogled izgleda. On je sušta protivnost, poricanje onoga što jezik jeste i po definiciji i po svom biću. U jeziku ovih novih jezuita čuveno načelo ‘starih’ jezuita, ognjem i mačem, zamenjeno je maksimama kao sto su: perom i mačem, mašino, mašinko moja i sl.”.
Stoga autor pokušava da na primeru dve relativno uske oblasti, kakve su umetnost i pravo, pokaže “da je u pitanju čvrst i nemilosrdan sistem, kao što je bila i sama vlast koja ga je upražnjavala”. U tom kontekstu autor svoj rukopis naslovljuje neobičnom i protivrečnom sintagmom “krivič na estetika”, koja je na prvi pogled nonsens, sa puno neodređenosti i konfuzija. Bez obzira na to, on smatra da krivična estetika najbolje određuje sistem uništavanja nezavisne umetnosti i slobodnog mišljenja koji je u Srbiji i Jugoslaviji funkcionisao više od pola veka. “Krivična estetika je komunistič ki kentaur, nastao, najuprošćenije rečeno, spajanjem politike, prava i estetike, odnosno sile, pravosuđa i umetnič ke teorije i kritike. To je skup mera i ponašanja čija je svrha potčinjavanje umetnosti i umetnika vladajućoj oligarhiji, odnosno njihovo odstranjivanje iz javnosti uz primenu svih moguć ih načina i sredstava represije”. U stvaranju krivične estetike, pored tužilaca i sudija, učestvovali su političari, ali i naši najznačajniji kritičari, pisci, publicisti, novinari, brojni naučnici, filozofi, umetnici i građani najrazličitijih profesija. Ne retko su njihove “stručne” i “estetske” (dis)kvalifikacije imale primat nad političkim i pravnim.
Knjiga Marinka Arsića Ivkova Krivična estetika, obima 509 strana, sadrži predgovor (str. 5-148), rečnik sa primerima iz prakse (str. 149468), spisak korisćenih izvora (str. 471494) i indeks imena (str. 495-507).
Prvi deo rukopisa sadrži veoma zanimljivu i značajnu analizu pojma i sadržine krivične estetike. On je neprimereno označen kao “Predgovor”, a zapravo je teorijsko-metodološ ko utemeljenje autorovog istraživanja i izlaganja. On prvo u Uvodnoj napomeni obrazlaže svoju nameru da istraži i osvetli progon intelektualnih poslenika u komunističkoj Srbiji. Potom se bavi preciziranjem pojmovnog određenja sintagme “krivična estetika”, te pretpostavkama, metodama i sadržinom “čudovišnog uništavanja nezavisne umetnosti i slobodnog mišljenja koje je u Srbiji funkcionisalo pola veka”. Reč je o političkim, pravnim, estetskim, ekonomskim i moralnim pretpostavkama krivične estetika, kao i njenim metodama, jeziku i posledicama. Posebno je dragocena autorova analiza lažnih sloboda, lažnih disidenata, samocenzure i lažnih autoriteta.
Ovaj deo rukopisa je noseći i solidno teorijski utemeljen, a koncipiran je kao propedevtička analiza autorove ključne teze. U njemu je on pokušao da obrazloži političku, društvenu i psihološku genezu onog što je nazvao “krivična estetika”. Time je Ivkov ispisao optužnicu ne samo protiv autoritarnih režima, već i protiv intelektualnog vazalstva, mentaliteta podaništva i samoobmanjivanja, protiv licemerja i hipokrizije pisaca i umetnika.
U tom smislu on je na seriozan način postavio temu o lažnim disidentima u Srbiji, koji su bili i ostali na platnom spisku države, a sem nekoliko izuzetaka, niko nije otišao na robiju ili izgubio posao. Štaviše, oni su imali natprosečan standard, radna mesta, bili su akademici, a tobož su bili u konfliktu sa režimom. Na posredan način su sprečavali pojavu istinskih disidenata, pravih političkih protivnika, jer su bili (i ostali) moćna grupa, solidno utemeljeni u pojedinim strukturama vlasti. Prvi deo završava Letopisom, čija je svrha podupiranje iznetih (hipo) teza i oživotvorenje autorovih teorijskih razmišljanja. U njemu su obuhvać eni u vidu hronologije najznačajniji slučajevi progona i zabrana relevantni za ovu knjigu u periodu od 1944. do 2000. godine.
Ključna teza iz prvog dela o krivičnoj estetici, u drugom delu knjige pod naslovom “Rečnik”, uspešno je obrađena i potkrepljena. U najkraćem ta teza glasi: Krivična estetika je dominirala teorijom i praksom umetnič kog stvaranja za sve vreme vladavine komunizma u Srbiji. Iako nije postojala u pisanom obliku, iako, formalno gledano, nije postojala uopšte, ona je bila normativna, imala je snagu propisa, koje su morali da poštuju i stvaraoci, i tumači, i “korisnici” umetnič kih dela. Područje delovanja ove čudovišne teorije veoma je široko, tako da su sudnice bile samo vrh ledenog brega u moru. O tome šta je sve Ivkov video ispod površine tog ledenog brega krivične estetike uverljivo svedoči oko 1500 odrednica rečnika sa primerima iz prakse. U izradi tog rečnika on je koristio obimnu građu, pre svega sudske spise, optužnice i presude, najraznovrsnije materijale i dokumente Komunističke partije, pravne akte, počev od ustava i zakona do raznih uredbi, dnevnu i nedeljnu štampu, periodiku, raznovrsnu rukopisnu i arhivsku građu, kao i stručnu literaturu.
Na kraju rukopisa u “Izvorima” autor je popisao građu korišćenu za sam rečnik, tako da čitalac može da proveri izvor svakog primera, odnosno navoda. Najzad, obimni spisak litetrature sa preko 350 izvora (knjiga, članaka, zakonskih akata, sudskih spisa, dnevnih listova, nedeljnika, časopisa i dr.) i preko 600 imena odnosi se na građu koju je autor koristio u svom istraživanju.
Koncipiravši knjigu kao rečnik krivične estetike sa oko 1.500 odrednica, autor je nastojao da pokaže da posledice malignog delovanja autoritarne komunističke vladavine traju i danas. On upozorava da, uprkos demokratskim promenama u političkom sistemu Srbije, mi se još uvek nismo suočili sa zlom autoritarne prošlosti, nismo izvršili prevrednovanje i ponovno čitanje umetničkih dela. Lestvica vrednosti je ostala ista, ništa se nije promenilo iako su tadašnja vremena bila ideološka, a ne umetnička. Otuda je kategorički imperativ našeg doba – savladavanje autoritarne prošlosti: prošlost se mora savladati da se ne bi ponovila! Reč je o složenom procesu u kome valja izaći na kraj s minulim mračnim vremenima: “zagospodariti, ovladati prošlošću koja je gospodarila nama, a i dalje bi, ako se ne ovlada njome” (V. Vodinelić).
U oblasti kulture to, pre svega, znači jedno apsolutno novo vrednovanje u umetnosti i u svim drugim oblastima stvaralaštva. Nažalost, na ključnim mestima na kojima se vrše takva vrednovanja ostali su ili isti ljudi ili njihovi učenici i sledbenici. Niko nije spreman da povuče radikalniji korak.