Presuda Vrhovnog suda Srbije
PRESUDA VRHOVNOG SUDA SRBIJE Kž. 1610/69
U IME NARODA Vrhovni sud Srbije u Beogradu u veću sastavljenom od sudija; Đukića Milutina, kao predsednika veća, Jankovića Vojislava i Seratlića Milivoja, kao članova veća i stručnog saradnika Radojević Danice, kao zapisničara, u krivičnom predmetu optuženog Gluščević Zorana, književnika iz Beograda, zbog krivič nog dela iz čl. 175 st. 1 KZ, rešavajući o žalbama optuženog Gluščevića i njegovog branioca, izjavljenim protiv presude Okružnog suda u Beogradu K. 616/ 69 od 28. oktobra 1969. godine, održao je na dan 30. januara 1970. godine sednicu veća u smislu čl. 341 ZKP u prisustvu optuženog Gluščevića Zorana, njegovog branioca Tasić Miloša, advokata iz Beograda i zamenika Javnog tužioca Srbije Trifunovića Miodraga, pa je istog dana doneo PRESUDU PREINAČAVA se presuda Okružnog suda u Beogradu K. 616/ 69 od 28. oktobra 1969. godine samo u pogledu odluke o kazni tako, što Vrhovni sud optuženog Gluščević Zorana za krivično delo povrede ugleda strane države iz čl. 175 st. 1 KZ, za koje je tom presudom oglašen krivim, OSUĐUJE na kaznu zatvora u trajanju od 3-tri meseca, čije se izvršenje ODLAŽE za vreme od 1 jedne godine, s tim da se izrečena kazna neće izvršiti ako u ovom roku osuđeni ne učini novo krivično delo.
Obrazloženje Prvostepenom presudom optuženi Gluščević Zoran, književnik iz Beograda, oglašen je krivim za krivično delo povrede ugleda strane države iz čl. 175 st. 1 KZ i za to delo osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci. Pored toga obavezan je da plati na ime paušala iznos od 50,- dinara.
Protiv navedene presude izjavili su žalbe i to: optuženi Gluščević zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, povrede krivičnog zakona i odluke o kazni i branilac optuženog Gluščevića – advokat Tasić Miloš zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o kazni.
Predložili su da se presuda preinači u smislu navoda žalbi ili da se ukine.
Vrhovni sud je održao sednicu veća u smislu čl. 341 ZKP na kojoj su optuž eni, njegov branilac i zamenik Javnog tužioca Srbije obrazložili svoje stavove, razmotrio sve spise ovog predmeta i ispitao pobijanu presudu u smislu čl.
346 ZKP, pa je po oceni navoda u žalbama našao: Neprihvatljiva je teza istaknuta u žalbama, a koja je isticana i na glavnom pretresu, da se inkriminisani izrazi, navedeni u izreci prvostepene presude, odnose samo na armiju SSSR-a, i to na deo armije, a ne na SSSR kao državu. Ovo sa sledećih razloga: Inkriminisani napis nosi naslov “Pet varijacija na temu vrelo praško proleće 1968”. Te varijacije govore o armijama uopšte i o armiji Sovjetskog Saveza posebno. Sve te varijacije završavaju se jednom poentom citiranom pod navodnicama u izreci prvostepene presude: “Učoporili ste se… Vaši političari znaju šta rade… Sve je unapred odlučeno…” itd. Sadržaj poente jasno ukazuje da je optuženi vojnu intervenciju u ČSSR i sve ono što iz tog čina sledi, pripisao SSSR-u kao državi.
U žalbi branioca ističe se da SSSR kao državu predstavljaju organi predviđ eni Ustavom ove države i da armija ne spada u takve organe, iz čega se izvodi zaključak da armija ne predstavlja državu. Međutim jasno je da se ovo predstavljanje države odnosi na predstavljanje u međunarodno-pravnom saobraćaju a ne na jednostranu vojnu akciju, a jasno je takođe da svaka akcija na međunarodnom planu predstavlja akciju same države bez obzira koji njen deo to provodi.
U tom smislu prvostepeni sud dao je razloge koje ovaj sud prihvata, te je neosnovan navod žalbe da presuda ne sadrži razloge o bitnim činjenicama.
Netačni su navodi u žalbama da inkriminisani izrazi nisu tačno navedeni, da su oni prepričani, pa čak i proizvoljno interpretirani. Opravdanje za ovu tvrdnju žalioci vide u tome što se u izreci kaže da je optuženi izložio poruzi SSSR kao državu na taj način što je…, mada se, prema navodima u žalbama, SSSR kao država u inkriminisanom napisu ne pominje. Međutim, jasno je da se radi o opisu dela i da je u tom opisu naveden SSSR kao objekt, kao država čiji je ugled povređen. Iz daljeg teksta izreke vidi se da su navedeni samo oni inkriminisani izrazi koji su navedeni u napisu, kojima se, i po oceni ovoga suda, preko armije povređuje ugled države.
Vrhovni sud je cenio navode u žalbama o tome da je optuženi povodom konkretnih događaja u Čehoslovačkoj pisao u svom članku, pored ostalog, i o onome o čemu je pisala celokupna jugoslovenska štampa, naročito o onome o čemu je pisala “Borba” od 23.VIII 1968. godine – o mitingu u Beogradu na kojem su visoki rukovodioci SKJ najoštrije osudili intervenciju u Čehoslovačkoj, cenio je i sve one navode u kojima se ističe na kakav je način reagovala celokupna naša javnost u kritičnim danima vojne intervencije i kako su reagovali mnogi visoki rukovodioci, pa i Predsednik Republike SFRJ, pa je cenio i žalbeni navod da optuženi u svom napisu nije rekao ništa što bi bilo mimo opšte jugoslovenske osude vojne intervencije. U vezi sa ovim navodima u žalbi branioca je istaknuto da optuženi nije znao da je iznošenje njegovih misli u inkriminisanom članku nezakonito.
Ceneći ove navode Vrhovni sud je našao: Pre svega optuženi je mogao i može slobodno da iznosi svoje misli kao književnik i publicista i da u svojim napisima osudi vojnu intervenciju u Čehoslovač koj na način kako je to učinila celokupna naša javnost, pa i lica koja se pominju u žalbi. On zbog toga nije ni optužen, niti oglašen krivim.
Njega je prvostepeni sud i oglasio krivim zbog toga što je u svom napisu upotrebio i takve izraze kojima se očigledno povređuje ugled države, što je protivno principu poštovanja druge države, protivno članu 175 st. 1 KZ koji zaštićuje taj ugled. Ovakvo stanovište prvostepenog suda sasvim je ispravno i u dovoljnoj meri obrazloženo. Zaštita ugleda u smislu navedenog propisa prostire se na sve države, bez obzira na postojanje ili nepostojanje reciprociteta. Ona se pruža i onda kada druga država iz bilo kog razloga određenim gestom pokaže da ne vodi dovoljno računa o svom ugledu.
Na osnovu svega izloženog Vrhovni sud nalazi da je prvostepena presuda zasnovana na pravilno utvrđenom činjeničnom stanju i da je optuženi pravilno oglašen krivim za navedeno krivično delo.
Međutim, odluka o kazni nije pravilna, te su navodi u žalbama u tom delu osnovani. Pored olakšavajućih okolnosti koje je prvostepeni sud cenio postoje, što se vidi iz spisa, i druge okolnosti koje u znatnoj meri utiču na kaznu a koje prvostepeni sud nije cenio. Naime, rasturanje “Književnih novina” u kojima je objavljen inkriminisani napis, zabranjeno je sudskom odlukom, optuženi je prestao da bude glavni urednik navedenog lista a time je prestao i njegov radni odnos. Optuženi je, prema tome, u znatnoj meri pretrpeo konzenkvence koje su proistekle iz njegovog dela. Mora se, isto tako, imati u vidu da je optuženi, pišući svoj napis, bio pod utiskom oštrog reagovanja jugoslovenske javnosti i reagovanja naših građana na vojnu intervenciju u ČSSR. Sve su to posebne okolnosti koje govore u prilog ne samo manje kazne već i u prilog zaključku da i sama osuda, bez izvršenja kazne, ostvaruje njenu svrhu. Zato je Vrhovni sud na osnovu čl. 3, 38 i 48 KZ preinačio prvostepenu presudu tako što je optuženom odmerio kaznu u manjem trajanju i izvršenje iste odložio, što znači da izrečenu kaznu neće ni izdržati ukoliko u ostavljenom roku kušnje ne izvrši novo krivično delo.
Na osnovu izloženog i čl. 357 ZKP odlučeno je kao u izreci.
Zapisničar Predsednik veća Danica Radojević, s.r. Milutin Đukić, s.r.