Pornografija našeg doba
Mrđan je bio knjižarski trgovački pomoćnik, pa mu je pala na pamet ideja da se kao dopisnički centar otvori knjižara. Ja se nisam dosetio, ali me čudi da se Matković nije dosetio. Naime, tek sam kasnije, od starijih ljudi iz čaršije, čuo da su knjižare, pre Drugog svetskog rata, bile najbolja mesta za ilegalna okupljanja komunista. Kao, sede ljudi, čitaju knjige, a u stvari se domunđavaju u vezi sa raznim ilegalnim stvarima.
Tada to nisam znao, ali me čudi kako pronicljivi Matković nije mogao da provali igru. U stvari, on je Mrđanu bezgranično verovao.
Knjižara se nalazila u zastakljenom trgovačkom centru, ispod Knez Mihajlove, iznad podzemnog prolaza, gde je i inače bilo privatnih radnji. Za ono što će se odigrati, idealno odabrano mesto. Veoma skupo, čak ekskluzivno, ali za ozbiljan knjižarski promet nepodobno, pa i besmisleno. Sve te privatne trgovine su, uglavnom, nabavljale i valjale neku zabranjenu robu, pripadale kriminalcima, sadašnjim i bivšim, i nije bilo daleko od pameti pomisliti da na takvim mestima samo ljudi bliski kriminalu ili vlasti - u to vreme spleteni - mogu da imaju svoj lokal, kafić ili bižuteriju. Knjižara na takvom mestu - to je bilo van pameti! A ipak je Matković na tu vanpametnu ideju naseo.
U to vreme Mrđan je sarađivao sa izvesnim Nikitom V., koji je slovio kao izdavač i prevodilac. Bio je to čovek prilično bradat, zatvoren i ćutljiv, a iza te ćutljivosti postojala je izvesna sigurnost u sebe, koja je odavala slabo prikrivenu čežnju za nadmoći. Mislim da je preveo jednu ili dve knjige, da li sa francuskog, da li sa engleskog, ali je taj posao u njegovim očima bio toliko velik da okolinu uopšte nije primećivao, kao da u tom pogledu više nije bilo mesta. Možda i zato što se družio sa Mrđanom, na mene je gledao s visoka. I ne samo on, čitavo to društvo koje je Mrđan doveo u novinu. Bili su prilično krvožedni i prilično spremni na tuđu žrtvu. Matković to nije video, ko zna, možda i zato što je umnogome i sam bio takav. Ali, kad to kažem, mislim na izvesnu njegovu dečju surovost. On je mogao hladno da gleda kako čovek kraj njega umire, ali ako bi mu se umirući obratio, taj bi istom dobio zatraženu pomoć. To nije dobrota, to je prefinjenija surovost novopečenog kapitaliste.
Zato on nije ni primećivao da se oko njega događaju čudovišne stvari.
Za šefa knjižare koju je trebalo opremiti stolovima, stolicama, foteljama, telefonom, knjigama, strujom, policama, kancelarijskim materijalom, mokrim čvorom i svime onim bez čega se jedna ozbiljna firma ne da zamisliti - Mrđan je postavio majku jedne svoje saradnice, Ognjenke.
Beše to tako džandrljiva baba, da se njena džandrljivost mogla hladno meriti sa neuračunljivošću. Beogradska gospođetina, rekli bi dobroduš ni previđači. Kandžijara, ocenili bi istinoljupci. Drugog dana po ulasku u taj prostor, ona je stala da ispostavlja zahteve od kojih se Matković u podigla kosa na glavi, a koji su se svodili na nikad izrečen osećaj nadmoći da je ona jedna beogradska dama i da Matković treba da svršava od sreće kad mu se ona uopšte obrati, a nekmoli zbog toga što ga je udostojila rukovođenja jednim takvim mestom kao što je popišana knjižara. Matković je crveneo i bledeo, naizmenično, jer su računi koje je knjižara pravila iz dana u dan bili veći. Mislim da je dobra tri ili četiri meseca u tu knjižaru trpao sve pare koje su stizale na račun firme iz inostranstva - jer i to treba znati, četnici su u Čikagu, Londonu i Australiji, Kanadi, stalno bili na nogama i stalno su prikupljali dobrovoljne priloge, što je takođe išlo veoma teško. Recimo, vojvoda Đujić ništa nije hteo da ti da. On je smatrao da jedna firma mora da posluje sama, od svojih prihoda, a ni ostali nisu bili bitno drukčijeg mišljenja. Bilo je izuzetaka koji su stalno pljuckali određene svote, ali je to išlo teško, i uvek je bilo bolje kad kupe novinu, to jest kad imaju razlog zbog čega pljuckaju.
U to vreme novina je na Zapadu išla još uvek odlično. Firma je još uvek veći problem imala s naplatom, nego s prodajom. Naime, malomalo javljali bi se fantomski prodavci koji bi prodali pet-šest brojeva, drpili lovu i nestajali iz vidokruga. Za nekima je Matković, čak, slao poternice, ali to nije vredelo, jer smo devedesetih bili zemlja izuzeta iz međunarodnog saobraćaja. Pljačkati takvu zemlju i njene firme bilo je ne samo nekažnjivo, nego i poželjno. Samo je nekoliko punktova, koje su držali stari četnici - hoteli, crkve, neke čikaške firme - donosilo stalan, dobar prihod, samo su oni uplaćivali dogovorene kvote od prodaje.
I sav taj novac je sada preusmeravan na knjižaru, koja je i sama trebalo da plodi novac.
Umesto toga, računi su bivali sve veći i postalo je jasno da se na telefonske dacije, na plate knjižarskih radnika, na nabavku novih naslova, na takse - za Beograd svakodnevno moraju slati džakovi para. Firma se odjednom našla pred kolapsom, a ja platu, naravno, nisam viđao po više meseci uzastopce, sve dok neki četnik u inostranstvu ne bi ispovrnuo buđelar. Tada bih ujedno dobio ranije ugovorene plate, ali uz inflaciju koja je bila dvocifrena - dakle, često bih dobio sasvim bezvredan novac.
Bilo je to krajem devedeset druge, početkom devedeset treće.
Tek smo ulazili u ekonomski najgore razdoblje.
Kad je Matković seo da svede račune, shvatio je da je knjižara jedan finansijski bezdan. U to vreme on je imao izvesnih privatnih, ljubavnih preokupacija - kao svaki mlad čovek - pretpostavljam da su ga one odvukle od dubljeg uvida u stvari. Mislim da se uljuljkao u slatki život i zaboravio na ono od čega se živi. Viđao se u to vreme sa svojom ljubavlju iz studentskih dana, koja se u međuvremenu bila udala. Kad danas mislim o tim danima, gotovo sam siguran da je i ona bila deo policijske igre, ali ne mogu da tvrdim. Sam Matković o toj aferici priča kao o nastavku studentskog zabavljanja. Navodno, hteli su tu devojku da žene on i još jedan, za koga se ona kasnije i udala, jer je imao siguran posao i stan. Neko vreme su se otimali o nju, tucali je čas jedan, čas drugi, a onda se ona prelomila i otputovala s novim mužem. U zao čas Matković ju je slučajno spazio kad je ona, iz drugog grada, gde se s mužem odselila, došla u čaršiju da podigne dokumenta. Matković je pojurio za njom i tog dana su završili u njegovim kolima, u Šumicama, tucajući se na zadnjem sedištu.
– Reci mi, jesam li ja kurva? – Nisi.
– Znam da jesam.
Kasnije im se osladilo, pa su se viđali po hotelima gradova u unutraš njosti. U tome ne bi bilo ničega posebno zanimljivog, Matković je bio momak i mogao je da sa viđa sa kim hoće, ali u to vreme firma je uveliko posrtala i nije ličilo na njegovu proračunatost da se tako zaboravlja.
Policijska igra odvlačenja pažnje je skoro u potpunosti uspela, ali ovo je sve nalaz naknadne pameti i ne znam koliko sam u pravu kad ovako povezujem stvari.
Na stranu konstrukcije. Sada, međutim, dolazi empirijski deo priče, golo svedočanstvo.
Među Mrđanom i Matkovićem dogodio se neminovni raskol. Mrđan je obavestio Matkovića da njemu provincija više ni u čemu ne odgovara, da je odlučio da pređe u Beograd. To se i dogodilo, skoro preko noći. U to vreme Mrđan je, ne znam kakvim vezama ili čudom, stanovao u beogradskom stanu jednog našeg poznatog pisca, kod njegovog sina s kojim se sprijateljio i gde, izgleda, nije plaćao kiriju, ili je ta suma bila minimalna. Mislim da sam pisac s tim preseljenjem nije imao ništa, jer je u to vreme živeo u inostranstvu.
Podvevši crtu na mrđanovski period vladavine u časopisu, Matković je shvatio da knjižaru valja čim pre zatvoriti, pa je krenuo za Beograd, da preuzme preostali inventar i preda ključeve čoveku od koga je prostor zakupio.
Pošto je Mrđan otišao iz lista, ja sam odjednom postao drugi čovek firme, i Matković je, po prvi put, na jedno putovanje van čaršije poveo mene. Ja sam u Beogradu imao nekog knjižarsko-izdavačkog posla, odlučili smo da otputujemo Matkovićevim kolima izjutra, onda svak na svoju stranu, a da se u Beogradu vidimo u pet, kako bismo se zajedno vratili u čaršiju. U međuvremenu, on je trebalo da se raskusura u knjižari.
Kad sam, u pet sati, došao u knjižaru, zatekao sam onaj strašni prizor koji ostaje posle pražnjenja svake prostorije u kojoj je bilo nekakvog rada, topline, gde su postojali ljudi, inventar, stolice, knjige, gde se činilo da ima višeg smisla. Sada je ta prostorija bila prazna, po njoj su se muvali užurbani ljudi u plavim radnim odelima, Matković je bespomoćno stajao sa strane, trudeći se da im ne smeta, a onda povremeno odnosio, više da se skloni odatle, nego zato što su ga neprodati paketi tog trena zanimali, pakete knjiga u gepek svog, ispred tržnog centra parkiranog, auta “lade”. Ćutao je i bledeo, kao i uvek kad bi se našao u nevolji, videlo se na kilometar da mu je teško. On nije spadao u ljude koji bi se svađali, samo je pokušavao da što pre prebrodi rđav trenutak i da ga, kasnije, u osami sagleda, svede račune, shvati gde je i koliko pogreš io, kako se slično ne bi opet dogodilo.
Ali, opet bi se dogodilo, i opet, i opet.
Knjižara krcata knjigama, od vrha do dna, tog prepodneva fantomski je nestala. Ostali su samo računi, za koje je, da bi bili namireni, takođe trebalo ispovrnuti džak konvertibilnih para.
Ali, najstrašniji tren tek je trebalo da se dogodi. Pred naš polazak za Kragujevac, u knjižaru odjednom ulazi prevodilac Nikita V. Matković ne može očima da ga vidi. Ne gledajući ga, cedi kroz zube: – Zaključavamo.
Što je značilo da Nikita treba da ode.
– Znam – odgovara Nikita i pokazuje neki papirić. – Zato sam i došao. Ja sam novi zakupac.
Kad Matković tog trena nije pao u nesvest, mislim da nikada neće.
Gledajući u patos, bacnuo je ključeve na sto, okrenuo se i bez reči izašao.
Tek tada je shvatio čitavu igru.
Ja je još uvek nisam shvatao.
Pitao sam ga, u kolima, zašto nije ni pogledao Nikitine papire. On utiša obojici omiljene “Rolingstounse”, s kasete.
– Zar je moguće da ni sada ne razumeš – odgovori. – Čoveče, to je Udba. Dobro je da smo pretekli živi. I još ne znam hoće li nas, usput, presresti i koknuti. Prekrsti se i ćuti, možeš da odahneš tek pošto stignemo u čaršiju.
Stigli smo živi i zdravi, ali Matković još dugo nije mogao da se izbavi mnogih zadušnih repova tog mrđanovskog perioda. Mnogi su ga pelješili, pre i kasnije, ali nikada niko kao Mrđan.
Što će reći da je “Žaoka” prilično zanimljivo delce, mada na prvi pogled izgleda limunada.