Pornografija našeg doba
Kad je cilj, u honoraru ili napredovanju preko tekstova, bivao zadovoljen, takvi kritičari bi se povlačili, tako da bih se, pre ili kasnije, ponovo vraćao da nastavim tamo gde sam stao. Zašto sam pristajao na povratak tamo gde su me tako lako smenjivali? Jer sam svoje kritičarske tekstove ulančavao, još od osamdeset i sedme godine, kad sam ih počeo objavljivati u “Luči”. Koga to jednog dana bude interesovalo, trebalo bi da u mojim sabranim kritikama jasno prepozna sistem. Zbog tog sistema prelazio sam preko povređene sujete i nastavljao da radim tamo gde sam nemilosno bio odgurnut, iako bi mnogi kritičar, na mom mestu, opravdano, posle neobrazložene zamene, odustao. Imao sam svoju misiju, meni je bio potreban stalni kritičarski prostor, tim pre jer za svoje knjige nisam dobijao adekvatnu podršku u prestoničnoj kritici, niti od generacijskih kolega, pesnika koji su se, svi, međusobno, dobro poznavali i podržavali. Stariji pisci i urednici su voleli to što radim, ali su oni bili akademski nedohvatni, uljuškani na svojim pijedestalima (znao sam da će se uskoro srušiti), smatrajući dovoljnim što mi objavljuju knjige. Zašto bi se, uostalom, brinuli: njih niko nije napadao, a ja sam bio idealna meta - provincijalac koji radi u opozicionom desnom časopisu.
Mogao sam uvek da se pouzdam jedino u nerazrušivu čvrstinu svoje šake desnice.
No, umesto videti ih kakvim jesu, uvek je lakše preokrenuti stvari naopačke. U ovakvom mom stavu i ponašanju mnogi su u samoj čaršiji uviđali nedostatak karaktera, a posebno bivši urednici i novinari “Elemenata”, kao i gradska pseudointeligencija. Oni su otišli, ja sam ostao.
Trebalo je, dakle, ne bi li me poštovali, da odem i ja. Bili su to, međutim, ljudi bez kučeta i mačeta, bilo je među njima gradskih pederčića s bogatim taticom, čiji je najveći životni problem bio i ostao - da se rode.
Iz novine su otišli na radio, televiziju, u carstvo stranih donacija, koje su u to vreme preko raznih fondova zapljuskivale zemlju. Ja nisam imao kud, a ni odakle da odem: tek sam bio došao, odbačen od čitavog tog kolektivističkog sistema koji je tražio ili članstvo u Partiji, ili prostituisanje ili potkupljivanje. U “Elementima” nisu tražili ni jedno ni drugo, tražili su da pišem ono što smatram za istinu i uređujem slobodno pisane tuđe tekstove. Pred sobom sam video slobodan novinski prostor, gotovo nepostojeću oblast u ondašnjoj zemlji. Ovde, i za “Zadruginim” beogradskim stolom, jedino sam prihvatan kao pisac. Na svim drugim mestima, od svih drugih ljudi, izuzev moje supruge i nekoliko pisaca-kolega, od rodne kuće do opštine, poznao sam samo izdaju, laž, prećutkivanje, podmetanje, zapravo otvoreni teror nad umom. Sećam se dobro da sam, jednom prilikom, navratio u matično udruženje pisaca, gde sam urednicima na dar poneo jedan svoj prevod. Hladnoća s kojom sam dočekan bila je polarna. Nisam očekivao crvene tepihe, nisam očekivao čak ni kafu, ali možda je neko mogao da mi nazove barem dobar dan. Ja sam to “dobar dan” i rekao, niko nije odgovorio. A kad sam hteo da im podarim primerak knjige, dvojica promrljaše da su je već videli, posle čega sam, naravno, odustao i ostavio nekoliko primeraka na stolu - neka se posluži onaj ko želi, a blizu je i korpa za otpatke, kad odem. U međuvremenu je ušao jedan kritičar - njihov stari pajtaš, koga su, potom, i u uredništvo primili. Kakvo oduševljenje! Izgledalo je kao da to oduševljenje treba i konačno da mi kaže ono što nisam uspeo da ukopčam sam - da sam uljez. Shvatio sam da svak, na kraju krajeva, ima prava da nekoga proglasi bliskim, a nekoga ne. U redu, priznaću, pomislio sam još u sebi i “kakva govna”. I izašao sam, da tu više nikada ne uđem, čak ni posle deset godina, kad sam pristao da me upišu kao urednika novooformljene redakcije. Nedaleko odatle, u omladinskoj “Reči književnosti”, moji vrsnici i dalje uporno nisu hteli čak ni ćoše za par mojih stihova da izdvoje - držao se svak svoje male jazbine, iza koje je istrajavala neka slabotinja, u smradu pomešanog ništavila. Jazbine su proglašavali mestima gde se stvara i neguje velika umetnost, a smradom vučjeg brloga se opijali kao onaj direktor iz Šejićevog romana koji uživa u vonju sopstvenih vetrova. S druge strane, u akademski otuđenim institucijama, mogao si da se napiješ rakije, ali istinske zaštite, pod kojom sam ja podrazumevao života vrednu borbu za nešto odista bitno i novo, ni tamo nije bilo. Nemoć Beograda bila je zajednička, samo što se ovde ili onde zalivala skupljim ili jeftinijim rakijama.
U takvoj situaciji, “Elementi” su mi se činili jedinim izborom. Ja sam sa Matkovićem bio, ako ne istomišljenik, ono sličnomišljenik. Mi smo se razlikovali u metodu, ne u suštini, ali je taj metod u graničnim situacijama neopozivo postajao suština. A kad smo se razišli, razišli smo se kao ljudi, ne kao politički protivnici, na čemu je on uporno nastojao.
Bio sam, ipak, sam.
Izašao sam tako samcit na vetromašinu, kasno uviđajući da je upravo to bio moj jedini izbor. No, to su shvatali skoro svi ostali. Ponekad sam uviđao, kao onaj Šćepanovićev Goluža, da bi jedino moja smrt mogla da ih zadovolji. Po primanju jedne nagrade, neki čaršijski novinar mi je, slučajno me srevši u gradu, naizgled u šali, to i rekao: – Ti bi sad trebalo da umreš! Za mene je kakva književna nagrada uvek značila mogućnost da platim kiriju na vreme i zato sam svaku rado primao. Pogledao sam novinara iskosa: uopšte se nije šalio. Imao je dvadeset godina državne mediokritetskoaminaš ke službe iza sebe, za koju je smatrao da mu prirodno pripada, isto onako kao što meni, prirodno, nije mogla pripasti. Ne, uopšte se nije šalio. Njemu, njima, plate, honorari, žene, kafane, svirka, besplatna hrana i piće, putovanja. Meni je verno pripadala smrt. I ja sam je prihvatio kao najčvršći oslonac.
No, vratimo se Mrđanu.
Pošto je u ozbiljne dogovore oko novog broja Matković zvao isključ ivo Mrđana, ja sam se zadovoljio ulogom epizodiste. U to vreme već sam imao prepevane pesme jednog velikog ruskog pesnika, a u “Zadruzi” su mi poručili još jednog i uzeli “Antologiju ruskog pesništva”.
“Zadruga” je lepo ime, podsećala me na dom, na porodicu, na izgubljeno sveto, na nešto nesebično učinjeno za drugoga, na poreklo, povratak.
Antologiju sam radio zajedno s Jovanom J, ali je on iznenada odustao od njenog autorstva, povukavši svoje prepeve. I o tome kasnije.
U samim “Elementima” objavio sam eseje jednog ruskog filosofa koji su se Matkoviću veoma dopali. Knjigu je, u naredne dve godine, rasprodao, ali honorar nisam dobio. Nisam ga, ako ćemo pravo, ni tražio. Povremeno bi se sam Matković setio tog labavo dogovorenog iznosa, u vremenima kad bi firmi krenulo nabolje, ali bi onda opet počele krize i od honorara ništa. Sećam se da je Mrđan bio kivan što smo stavili njegovo ime u uredništvo, na klapnu. On je bio protiv njenog izlaska, jer je osmišljavao svoju ediciju, u kojoj za moje prinose nije bilo mesta.
Slobodno vreme, jer uređivati pisma u dvonedeljniku nije bio veliki posao, koristio sam da prevodim, držim književne večeri i pišem stihove.
Moja supruga S. je, dotle, položila diplomski, bilo joj je lakše raditi u školi, gde se istakla, jer je umela da priđe deci, pa su je njeni časovi
preporučili. Deci je, umesto dosadne gramatike, koju je radila samo kad se moralo, pričala o sudbinama umetnika, razgovarala s njima o književnosti i životu, pa su je đaci obožavali.
Prava je sreća da je otišla na porodiljsko bolovanje dok je bila na državnoj plati. Dobili smo sina, kome je bilo suđeno da bude beba strašne devedeset treće godine. Reći ću samo jedan podatak: seljak koji nam je prodavao mleko, inače naš dalji rođak, jednog jutra traži da mu se plaća u nemačkim markama! Nedeljno, toliko i toliko, unapred. Mi smo imali nešto malo maraka, koje su ubrzo nestale, za njima je nestao rođak, a za rođakom mleko.
Srećom, moj tast Vukola je držao kozu, sirotinjsku kravu, pa sam svakog jutra morao preko brda, za predgrađe gde je tast živeo, po litar kozjeg mleka. Ili bi nam ga on, pešice, za unuka, doneo. Taman pomislim da krenem, a on, eto ga, zvoni na vrata, da me preduhitri, jer zna da treba da se javim na posao. Eto, to su prave naše priče o Velikoj Srbiji.
Ono mleka što bi stiglo u samousluge, očas posla bi podelili penzioneri, za bebe nije dostajalo, mogao si samo da plačeš od jeda… Ponekad bi nam migoljivo pakovanje mleka, preko veze, uturila u šake kakva bolje raspoložena prodavačica. No, i tada bih morao da ustanem u pola pet, da se s penzionerima, koji su ustajali još u četiri, guram u redu. Jer, veza, preko prodavačice, nije isključivala čekanje u redu. Nekoliko meseci je, manje ili više, moj sinčić pio kozje mleko.
I o tome, kasnije.
Bio sam suočen s jedne strane ogorčenošću vlasti koja je tražila da ne govorim istinu, a s druge atavističkom mržnjom siromaške okoline, koja je u meni, gde god bih namislio da bacim sidro, gledala konkurenta koga se valja što pre otarasiti.
Budućnost mi nije izgledala ružičasto. O, ne, nimalo! Lunjao sam predgrađima, osluškivao dozive iz kuća, gugutanje beba u krevecima, vetar koji je svirao na telegrafskim žicama. Uveče sam zalazio u sumnjive bircuze, razgledao lica okorelih pijanaca, a onda kretao kući, naježen od hladnoće sveta. Kad bismo zaključivali broj, tražio sam da ostanem duže u redakciji, da pripomognem, ali bi Mrđan uvek rekao da to nije potrebno, da sam slobodan. Pisao sam pesme, prevodio.
Da budem nepredviđeno promaknut u jedinog Matkovićevog saradnika, čoveka koji će, faktički, preuzeti novine na sebe, odlučio je Mrđanov zanat trgovačkog pomoćnika - knjižara. Evo kako.
FANTOMSKA KNJIŽARA Za razliku od Matkovića, koji je raskinuo partijsku i ekonomsku saradnju s umerenom desnicom, ali se još nije približio radikalnoj, Mrđan je, sad već kao ratni veteran sa Vukovara, bio (u)desnije orijentisan.
U novinu je doveo fašistoidnu grupu saradnika, desetak zvučnih imena, rasporedivši ih od reportaže do kulture, dok su u feljtonima počele otvoreno da provejavaju ljotićevske ideje. I svi su oni, na neko vreme, dok su ih “Elementi” plaćali, za Mrđana postajali idealni saradnici, intelektualni krem, ljudi koji obećavaju, umeo je do neverovatnih lokalpatriotskih razmera da napumpa njihovu vrednost, koja je, objektivno, bila iskoristivost ili neiskoristivost sasvim drukčije vrste.
Kako je to Matković dopustio? Možda je od ljotićevaca primao izvesne novce, ne znam.
Matković je u to vreme bio zauzet i izvesnim ličnim jadima, raskidima i novim vezama, koji uvek prate mlade ljude, pa je prepuštao uređivanje lista Mrđanu. Mrđan je, zapravo, postao stvarni gospodar novine, a ja sam više bio na broju, vodili su me kao urednika. Zanimljiva je stvar da će mi se to i ubuduće, tu i tamo, događati, u raznim publikacijama i novinama, gde su me pisali kao urednika, iako stvarno nisam radio taj posao. Ja sam unapred odustajao od laktanja za mesto i uticaj, što je shvatano kao slabost karaktera, dok je kod mene više u pitanju bila bezvoljnost da ubeđujem ljude u ovo ili ono. Mislio sam, oduvek, da je dovoljno dobro ono što dobro napišem.
Iako se nisam borio da preuzmem njegove poslove i uticaj u firmi, Mrđanov rad je ostajao pod velom nepristupačne ljubomorne tajne u koju ja nisam imao mogućnost zavirivanja. Mrđan je radio zaista danonoć no. Stalno je visio na telefonu i čekao faksove, a kad bi se zaključivao broj, umeo bi, od petka do nedelje, da prespava u redakciji, uopšte ne izlazeći iz nje, čak ni po hranu. Zatekavši ga izjutra, više puta, neispavanog, podbulog, bledog, tražio sam da i meni podeli koji rukopis, da ponešto uradim, kako bih zaradio platu koju (neredovno) primam, ali on rukopise nije ispuštao iz ruku, uz razne izgovore, ponekad i bez ikakvog objašnjenja.Tako sam i dalje uređivao samo pisma.
Meni je pripadao dan, kad je on radio u knjižari, njemu noć. Ja sam primao razne ljude, među kojima je bilo istinskih heroja, slušao sam njihove ratne i zatvorske priče, koje naša književnost nije htela da sasluša. I često sam u njima susretao onu zatajenu veličinu pristupačnu izabranima. Patnja tih ljudi je održavala zemlju Srbiju u životu, a da ona o tome nije imala ni pojma. I to je bilo veliko.
Uz Mrđanovu privatnu priču - nesporazum sa ocem, stalno seljakanje sa suprugom i dva sina, stalno zaposlenje u knjižari, videlo se da on na duže vreme mora da pukne. I odista, dao je otkaz u knjižari i potpuno se posvetio novini, što će, na žalost, rezultirati potpunim krahom časopisa.
Evo kako.
Da će Matković otvoriti knjižaru u Beogradu, od mene je bilo, neću reći skrivano, ali ću reći prećutkivano. Ne mislim da je trebalo da poznajem sve poslovne tajne u firmi u kojoj sam zarađivao za hleb svagdanji, ali, ipak, tako krupna stvar kao što je nova filijala, ne može da se skrije. I ipak su je branili od mene. Matković se, kao i većina ljudi njegovih inostranih veza, jače dubinski otvarao samo prema onima koji su bili spremni da se uvuku zajedno s njim u neku veliku tajnu, a ja nisam spadao među takve ljude, ostajući, striktno, na poslovnoj činovničkoj vezi. Pošto sam imao bitno drukčija, nenovinarska, književna interesovanja, ponašao sam se hladno, odrađujući ono što se mora, veliki deo radnog vremena posvećujući prevođenju.
Na Mrđanovu ledenost prema meni možda je uticala još jedna stvar. Živeo sam, još uvek, kod oca i majke, sa ženom i tek rođenim sinom, u, za nas petoro podnošljivom, trosobnom stanu. Mrđan je, za razliku od mene, bio u skoro nepodnošljivim stambenim prilikama. Seljakao se sa ženom koja nije radila i dva sina, tamo i ovamo. Možda je i to doprinelo njegovoj poslovnoj inicijativnosti, kao i činjenici da je na mene stalno imao pik. Njemu urednička plata nije bila dovoljna, morao je da ima još neki prihod, a odakle? Jedna od tih njegovih inicijativa je bila i otvaranje dopisničkog novinarskog centra “Elemenata” u Beogradu.
Mene je ta ideja začudila jer sam u više navrata pre toga razgovarao sa Matkovićem, pitajući ga zašto sedište firme ne preseli u Beograd, kad već ima novca, a nema stan, kad ga ništa za provinciju ne vezuje. On bi se samo nasmejao i rekao: – Ne daj Bože! Nikud odavde! Kasnije sam tek shvatio da je ovde bio, ipak, zaklonjen od moćnih mafijaških krugova koji su harali Beogradom. Taj njegov antibeogradizam mi se uvek dopadao, jer sam i sam u Beograd odlazio, i u njemu ostajao, samo kad moram. Za mene je Beograd bio i ostao smrdljiva antisrpska rupčaga, skorojević za nas koji smo bili staro prestonično plemstvo u propadanju - crpka za isisavanje sržnih kosti provincije. Mogao sam da podnesem Beograd samo pijan, u “Zadruzi”.
No, i pored svoje poslovične antibeogradske crte, Matković je, zato što je, kao i svi znatniji duhovi, u osnovi bio veoma usamljen čovek, uvek popuštao pred nasrtljivošću najbliže okoline, u kojoj nije umeo na vreme da prepozna neprijatelja. Primetio bi čerupanje tek kad bi došlo do krilaca.
Recimo, bivši urednik Lončević, koji je postao urednik tako što je prekrečio bivše prostorije redakcije, složio mu je priču da je neizlečivo bolestan od dijabetesa, i da samo lečenje u inostranstvu, kod čikaških četnika - može da mu pomogne. Viđao sam ga tih dana prekusturenog, neizbrijanog, zavodnjenih očiju. Svojim jadikovkama obrlatio je i naše emigrante, te su mu neki obećali svesrdnu pomoć čim stigne u Čikago.
Trebalo je, međutim, novca za kartu.
Matković se sažalio i dao je Lončeviću zamašnu svotu ne samo da ovaj odleti za Ameriku nego i za buduće lečenje na skupim privatnim klinikama. Stupivši na tle demokratske Amerike, Lončević je naprasno ozdravio. Jer je Amerika u osnovi lekovita zemlja.
Takvih je oko Matkovića bilo tušta i tma.
On je ponekad pare lopatama razbacivao oko sebe, uglavnom na jalove poslovne pothvate.
Ponekad sam uviđao da ga pljačkaju, ponekad nisam, ali on je uvek bio slep. Sa tri lepe rečenice i dva-tri pažljiva postupka mogao si da pridobiješ njegovu naklonost i potom da ga pelješiš sve dok on ne bi otkrio prevaru, posle čega si postajao neprijatelj srpstva. To je, nažalost, bio scenario njegovog prijateljevanja, kumovanja i raskidanja prijateljstava i kumstava.
Kad je o Mrđanu reč, on je tvrdoglavo nastojao da izradi dopisnički centar u Beogradu i Matković je, najzad, pristao. Postojalo je nekoliko ideja kako taj centar osmisliti, ali se napokon kao najbolja iskristalisala ideja o mestu gde bi se ljudi istovremeno okupljali, ali i firmi donosili prihod.