Pornografija našeg doba
Vladajuće socijaliste si mogao da mažeš govnima u svako doba dana i noći.
Dogodila se još samo jedna sporna stvar, kasnije, u “Elementima”.
Ja sam, naime, u “Elementima” objavio priču oca koji je izgubio sina, koju sam čuo u mlinu, čekajući u redu za brašno. Matković nije bio tu dok smo spremali broj, nije tekst video u rukopisu, a kad je novina izašla, neko mu je, verovatno iz redova beogradske ljotićevske “elite”, skrenuo pažnju na moj tekst, i on me na redakcijskom sastanku žestoko napao. Rekao je da sam u tom tekstu pogubio niti glavne priče, da sam mogao da napišem priču za sva vremena o žrtvi za otadžbinu, a da umesto toga jadikujem.
Uzdahnuo sam, opet. Umorio sam se da svima baš sve objašnjavam.
Rekao sam mu da se jebe i da me ostavi na miru. Onda je on ublažio ton i počeo sa propovedi o važnosti trenutka, o “sad ili nikad”, i slično. Odgovorio sam da brka različite stvari. Ne mogu ja, iz uredničke fotelje, da slavim tuđe požrtvovanje. To bolje rade partizanski pisci. Ali mogu da oslušnem ljude koji pate. Ja sam bio u mlinu i čuo sam priču koju sam čuo. Zapisao sam šta ljudi govore. Ne vidim zašto bih falsifikovao život.
Rezultat tog nesporazuma je bio da sam za “Elemente” gotovo prestao da pišem publicističke stvari i opet sam se pomerio dalje, udno novine, na rubriku kulture, reportaže objavljujući sasvim retko. Biće da sam ih za nekoliko godina rada objavio sedam ili osam. No, ne mogu da se žalim na cenzuru, jer istinske cenzure nije bilo: na kraju krajeva, ta “sporna” reportaža je objavljena, a onda je o njoj raspravljano, potezani su ovi i oni argumenti, bez ikakvih posledica po pisca, što sve spada u demokratsku proceduru. To je sve. Da sam bio uporan i nastavio da pišem reportaže, mislim da bi sigurno bile objavljene. Ali, ja nisam imao dovoljno novinarskih ambicija, draže mi je bilo da objavim jedan prikaz, pesmu ili prevod oko kojih se neće dizati prašina, nego pet reportaža o koje će se lomiti pogrešna koplja.
Ipak je sve što bih napisao i doneo uglavnom prolazilo. U prozapadnoj demokratskoj “Luči”, deset godina kasnije, ni izbliza neće biti tako. Za svaki tekst tamo objavljen morao bi da usledi precizan i strog unapredni dogovor. Od mene je traženo, striktno, da pišem izveštaje “s terena”, a da se politički ne izjašnjavam. Kad god bih prekršio to pravilo, tekstovi su na tim mestima kraćeni.
Ali, to će se tek desiti.
Drugi sam ja problem imao, nevezano za “Elemente”.
Trebalo je živeti među niščima, valjalo je stalno crpsti iz sebe snagu za dočekati sutrašnji dan.
Od trećeg broja, koncepcija “Gledića” je radikalno izmenjena i potrajala je, tako izmenjena, do gašenja lista, nekoliko nedelja kasnije.
Mrđan je na “Glediće” gledao s visoka, možda je bio i kivan zbog neuspeha pokušaja da onaj njegov konobar postane urednik. Može biti da se sa strane umešao u novu koncepciju, skrenuvši pažnju Matkoviću na “ideološka” odstupanja novog glasila. Pretpostavljao sam da je intervenisao Mrđan, to jest neko drugi preko Mrđana, a da je Matković tu “bubu u uvu” prihvatio kao svoju.
To je samo pretpostavka, ali mi se čini da zvuči logično.
Tadašnje Mrđanovo knjižarsko zaposlenje pokazaće se sudbonosnim u mnogo čemu, kad je budućnost “Elemenata” u pitanju. On je radio kao trgovački pomoćnik u knjižari. Organizovao je, uz nekoliko nadobudnih prijatelja, podružnicu Književne omladine Srbije i objavio dva ili tri broja časopisa “Eros”, koji nije imao svoju jasnu fizionomiju, pogotovo ne uslova za uspeh. U meni Mrđan nije gledao pesnika, nego kritičara i prozaistu. Smatrao je da bi trebalo da pišem priče, da je moja poezija zastarela. Takvo mišljenje će u Kragujevcu vladati i u narednih desetak godina, bez obzira na moje zbirke poezije i književne nagrade.
Jednom me je jedan kragujevački novinar i pesnik, Mrđanov istomišljenik, zaustavio na ulici i pitao: – Ti pesnik? Ko uopšte zna neku tvoju pesmu napamet? Nadgradnja tog stava vodila je direktno u negaciju mog karaktera, u poziciju “za njega niko nema lepu reč”. U krhkim intelektualnim krugovima čaršije vladalo je bespogovorno mišljenje da jedan darovit čovek ne bi trebalo da radi u četničkoj firmi kakva su “Elementi”, a moj književni uspeh su svi odreda proglašavali političkim.
Mrđan je, kad je o mojem pesničkom umeću reč, delio opšte negativno mišljenje. On je dobio nagradu za poeziju, on je dakle pesnik, a ja sam dobio nagradu za priču, dakle ja sam prozaista. Tada zacrtano nikada se ne može i neće promeniti. Uz to, objavio sam nekoliko negativnih prikaza u “Luči” koji su skrenuli pažnju na sebe, dakle ja sam i kritičar.
Znam da zvuči glupo, ali zaista je tako bilo.
Već i iz ove čegrsti, može se naslutiti kakva je bila saradnja između mene i njega, kad je o “Elementima” reč.
Kao novak u redakciji (jer sam devedesetu godinu proveo zaposlen kao školski sekretar, dok su u redakciji razni ljudi, pa i Mrđan, sticali i gubili urednička mesta), morao sam da se zadovoljim ćutanjem i radom. To mi je odgovaralo, pisao sam svoje knjige, a kao novinar nisam imao ambicija. Takođe, izbegavao sam da beskrajno teoretišem i ćaskam sa Matkovićem - što je on, inače, veoma voleo. Njemu je, kao i svim novopečenim aristokratama koji imaju višak para, a manjak umne aktivnosti, čaprac divan bio neophodna životna stavka. S tim, žurim to da naglasim, što je ovaj čaprac divan sa sobom nosio priličnu misaonu, političku, geostratešku, istorijsku težinu koja bi mogla da odgovara filosofski nastrojenim ljudima koji vole salonski razgovor. Ja, međutim, nisam spadao među takve, više sam voleo tišinu koja progovori perom.
Pošto je zaradio novaca, a mene nije uspevao da uvuče u salonske prepirke, koje su se, uostalom, kad god bih se u njih upustio, završavale svađom, Matković se odao raznim zabavnim aktivnostima, u čemu su ga pojedini zaposleni pratili, jer su na taj način sebi osiguravali radno mesto.
Recimo, jedan njegov zemljak čije zanimanje, šef marketinga, uopšte nije bilo definisano, a koga je on zvao Miki Čeperac, morao je, kad je Matković nabacio kilažu koja mu je zasmetala, da s njim džogira u Šumicama.
Ja sam u Šumicama redovno džogirao još od svojih gimnazijskih dana, ali nikako nisam pristajao da trčimo zajedno: samoća mi je, tek u šumi, postajala neophodna, dok je on i tamo želeo da sa nekim razgovara. Neko vreme se bio navukao na šah, a pošto sam ja oduvek bio strastven šahista, navadio se da igra šah sa mnom. No, brzo je prestao, jer je bio kudikamo slabiji igrač i veoma se nervirao što stalno gubi.
Kasnije sam mu posvetio jednu pesmu, u kojoj sam pokušao da mu kažem da ne dobijamo i ne gubimo samo zato što smo dobri ili rđavi igrač i, nego da je to, uvek, rezultat jedne dublje, kosmičke strategije. Ne verujem da ga je to objašnjenje zadovoljilo, on je voleo da pobeđuje.
I ne samo to, nego je učio da igra i tenis, jer mu je beogradska književnica Eleonora, kad je bila u poseti, zamerila što ne zna da igra taj božanstveni sport. To ga je kosnulo. I sad je taj Miki Čeperac, posle džoginga, morao i na tenis, da gazdi pravi društvo, pa mu ni to, veselniku, nije bilo dovoljno zamorno, nego je pričao anegdote o Bekeru i Živojinoviću, dok je Matković sa zadovoljstvom pripovedao kako je Eleonora namerno u njegovim kolima zaboravila rukavicu.
– Nije to rukavica – pričao je. – To je mamac. Ali se ja ne dam upecati.
Ona je došla u posetu “Elementima” zajedno sa ženom jednog scenariste. Predstavljale su se kao najbolje prijateljice, a nekoliko meseci kasnije, pošto udica s mamcem rukavice nije uspela, Eleonora se utešila - mužem svoje najbolje prijateljice.
– Sjajne sise – govorio je Matković za Eleonoru. – Da i ne govorim o kući u Italiji. Ali, ona faca, onaj krivi nos… Džaba sisa, džaba kuće.
Što će reći da je umeo da bude hrabar.
S druge strane, odnos između nas dvojice - i to nije bilo dobro nikada nije prerastao u profesionalni odnos direktora i zaposlenog. Mi smo se, neopozivo, pretvarali u prijatelje. Nisi imao kud. Svakog dana ga viđaš, on te uvlači u magiju poslovnih tajni, a odatle u opštu raspravu koju je nemoguće izbeći, već i zato što si morao jutra da provodiš na radnom mestu. Kad je već tako, trudio sam se da vidim njegove bolje strane.
Bio je to komunikativan, pronicljiv čovek, umeo je da argumentuje svoje stavove, umeo je da jednostavno diskutuje i, iako nije bio enciklopedijski obrazovan, pokazivao je želju za usavršenjem. Mnogo je čitao, ali je težio svedenom, uprošćenom mišljenju ljudi iz naroda. Ako takvim ljudima ne umeš najsloženije stvari da objasniš sa “dva i dva su četiri”, batali s podukom. Oni su dovoljno iskusili život da ne bi znali kako je Ajnštajnova teorija relativiteta, ipak, najobičnija formula. Zato je cenio filosofe sa smislom za socijalno mišljenje, a posebno Karla Popera, koga je često citirao. Iz istorije je znao tančine koje nisu poznavali ni profesionalni istoričari. Za svoje knjige o četničkom pokretu anketirao je poslednje preživele svedoke. Ponekad ga je bilo milina slušati, a njegov novinarsko-publicistički dar, što se mene tiče, nikad nije dolazio u pitanje.
Tih godina on je, međutim, kao novinar, stagnirao, jer su ga potpuno obuzele tričarije novokomponovanog beogradskog džet seta. Tek će kasnije, u stvari, kad lupi nosem o ledinu - a to će se uskoro desiti odbaciti tu šminku i početi da piše svoje prave stvari.
Kasnije su, uostalom, sve te njegove novokomponovane bubice sa džogingom, šahom i tenisom, zamenile, ipak zdravije, kompjuterske igrice. Tu ti niko nije povlađivao - morao si da se izboriš s mašinom. On, novi tehnički urednik Zoran K. i novinar Zoran M. - obojica moji budući kumovi koje sam pozvao na rad kad je Mrđan otišao iz firme - ostajali su u firmi do duboko u noć da bi igrali igrice. Posebno smo se, devedeset pete i šeste, svi bili navukli na “Vulfa” - igricu u kojoj komandos ubija Nemce i koju smo neprestano igrali više meseci. U to vreme osećao sam kancelariju “Elemenata” kao svoj drugi dom.
Ali, to će se tek desiti.
Za razliku od Matkovića, ćutljivi i povučeni Mrđan sa mnom je govorio samo kad se moralo. Uvek je sa sobom vukao rukopise, koje ja nisam mogao da vidim, a i njegov sto se nalazio nekako odeljen, u ćošku. Svoj posao urednika kulturne rubrike smatrao je uzvišenim, i često isticao da “Elementi”, zahvaljujući njemu, imaju najbolju kulturnu rubriku u Srbiji. Ja sam u toj njegovoj rubrici stalno pisao prikaze, ali me je on zamenio Beograđanima, najpre Gojkom M, a potom Predragom B. “Beogradske” saradnje bile su kratkotrajne tezge, ispostave dogovornih kritičarskih nameštaljki preko kojih se htelo postići nešto drugo. Potom, beogradski saradnici su gledali s visoka na provincijski list: trebalo bi da se upiškiš od sreće što te je neki bradati genije počastvovao seruckanjem svog davno izjalovljenog pera. Ti beogradski kritički tekstovi su bili više nego mediokritetski, uvek prijateljski i račundžijski usmereni.