Pornografija našeg doba
Jednom prilikom mi je pričao o ocu koji je, navodno, bio nekakva budža, direktor prehrambene firme, natuknuvši da je, ipak, taj čovek njegovu majku ostavio još dok je ova bila trudna. Onda je pričao o beogradskim žurkama, na kojima je grupni seks deo obavezne zabave. Odavao je utisak seksualno prezasićenog muškarca, u šta niko nije verovao.
Matković se, neko vreme, kad je bila mobilizacija, krio i kod njega, na nekom salašu, pa mu je dugovao još malo sve bleđe lojalnosti. Zato mu, mislim, nije saopštavao da je u novonastalim prilikama suvišan.
Ipak, vreme prijateljstva je nepovratno prošlo, nastala je kriza, novinar iz Vojvodine više nije imao šta da radi u šumadijskom listu kojem je padao tiraž.
Status se i ovde, kao u svim činovničkim firmama, pokazivao sopstvenim kancelarijskim stolom.
Pošto je Saši saopšteno da više nije urednik, njegov sto je izbačen iz redakcije, a ja sam dobio sto bivšeg urednika Lončevića, koji je otišao za Ameriku. No, pošto je Lončević bio neuredan, taj sto je, za razliku od Sašinog, izgledao žalosno izraubovan, izrezbaren, s polomljenim fijokama.
Saša je samo jednom nedeljno dolazio iz Vojvodine, ostajući u čaršiji jedno prepodne, i njegov sto je zbog toga bio glanc.
Zatražih od Matkovića, kad su radnici-studenti iznosili stolove, da umesto Lončevićevog, izrabaćenog, za mene ostavi onaj Sašin, očuvan, na šta je Matković slegnuo ramenima i složio se.
Saša je, ispostavilo se, saslušavši Matkovićevo obrazloženje o novom uredništvu, zatražio od njega da i dalje sarađuje. Trebalo je dosta pljuvačke progutati, pa umoliti gazdu da sarađuješ kao honorarac tamo gde si do juče primao platu. U stvari, Saša nije imao kud. U tom svom seocetu neko vreme je radio na lokalnom radiju, gde se, izgleda, nije snašao. Krenulo mu je, u zao čas, u dalekome gradu, u listu koji je odjednom nabio fantastičan tiraž, i on se upecao na tu fatamorganu. Sada je trebalo da se poražen vrati u rodno mesto. Za Beograd je ostajao beznadni provincijalac, u “Elementima” je bar mirisalo na negdašnji zaklon.
On je urednik postao tako što se izborio za svoju kolumnu u vreme kad je novini išlo. Ali, vreme studentske popularnosti i pisanja “iz glave”, ili kako izgrađeni novinari prezrivo kažu “iz dupeta”, bilo je prošlost, trebalo je praviti ozbiljnu desnu novinu koja bi potrajala sa stabilnim tiražom - a to se iz Vojvodine nikako nije moglo.
No, i pored toga što više nije bio na platnom spisku, niti su mu putni troškovi plaćani, Saša je nastavio da dolazi sredom.
Da sam znao da će dolaziti, naravno, ne bih ni posezao za tim prokletim stolom. Ali nisam znao, mislio sam da je ta stvar raščišćena i da se ljudi ponašaju muški, izučivši jednom zasvagda nauk rastajanja. Šta tražiš tamo gde te neće? Nisam bio u pravu. Ljudi uporno dolaze na mesta negdašnjih svojih uspeha, jer ih jedino ona podsećaju na mogućnost pravog života kakav bi hteli da žive. Jedino kao urednik “Elemenata”, Saša je bio potpuno živ čovek.
Ranije je dolazio kao urednik koga je čekao kancelarijski sto.
Sada je došao, po prvi put, kao odbačeni zahramali invalid.
Odlično se sećam kakav je strašan utisak ostavilo na Sašu kad je primetio da je njegov sto prešao u moje vlasništvo. Taj sto više nije bio na starom mestu (gde su se još jasno ocrtavale neprašnjave trake njegovog teškog otiska, na podu). On bi i bez moje uzurpacije bio izmešten, ali ono nepopravljivo se već dogodilo. Pokajao sam se, i bilo je kasno.
Tek tog trenutka Saša je, u stvari, shvatio da više ne treba da dolazi, jer niko nije imao tri čiste, pogotovo Matković, da mu to otvoreno kaže.
Ponudio sam Sašu da sedne za moj-svoj sto, ali on je to, naravno, uvređeno odbio, a onda skrušeno seo u ugao, pored peći. Sad je već otvoreno pokušavao da izazove sažaljenje.
Mrđan je, tamo, za svojim stolom, likovao. Matković je Saši uručio otkaz, Mrđan ga kao njegov stari drug od otkaza pred Matkovićem nije odbranio, svi su u firmi ćutali i gledali svoja posla, ali je ispalo da sam tek ja bio onaj koji je prešao neprekoračivu crtu i zauzeo njegov sto.
Otišao sam odmah kući, toliko sam sebi i Saši mogao da priuštim - neka taj prokleti sto bude slobodan bar dok je on tu.
I dok god je on, sredom, dolazio, nalazio sam izgovor da tog dana ne odem u firmu.
Došao je dan kad je Saša shvatio da ne treba uludo traćiti novac na prevoznu kartu, i više nije dolazio.
Ali, psihički rat invalida sa bivšom firmom je nastavljen. Rat mazohistič kog nemirenja sa onim što se izgubilo traje sve dok se čovek ne smiri ispod zemlje, traje, štaviše, i posle toga.
Ja sam uređivao pisma.
Jednog dana, dok mu je u gostima bila popularna beogradska spisateljica Sidora, zove me Matković u svoju kancelariju i pokazuje mi jedno pismo.
U pismu neki čitalac piše da žali što u novinama više nema “sjajnih Sašinih tekstova”. On tvrdi da list bez Saše nije isto što i sa Sašom, te nam preporučuje da ga ponovo uvrstimo ne samo u saradnike, nego i u urednike.
– U redu, daj, objaviću – velim ja.
– Nećeš – veli Matković. – Ovo je pismo napisao sam Saša. Poznajem njegovu pisaću mašinu. Vidiš, ima bleđi otisak na slovu “a”. Godinama primam i objavljujem njegove tekstove, poznajem pošiljku. Zvao sam te da te upozorim na ovakve stvari.
Uporedio sam pismo navodnog čitaoca sa Sašinim prilozima iz arhive - Matković je odista bio u pravu.
Sećam se da je, jedanput, telefonom pozvala njegova majka. Tražila je mene. Kad sam se javio, rekla je: – Htela sam da čujem čoveka koji je preoteo posao mom sinu.
– Onda ne pričate s pravim, gospođo… Ja sam pozvan da radim, pozvao me vlasnik lista, to je sve. Moram raditi, niko me ne pita hoću li ili neću, kao što me niko ne pita da li vaš sin treba da ima posao. Nemam ništa protiv njega.
Saša je radio i uređivao intervjue, a ja rubriku pisama - kako bih mu mogao oteti posao? Njegove dužnosti je preuzeo Mrđan, a ja sam ostao na pismima.
Posle sam mislio, ko zna šta su njoj, tamo, u tom njenom selu, naprič ali. I ko zna ko je širio nezdrave glasine. Ipak je to strašna stvar, da te neko mrzi zato što postojiš. Uveravao sam tu ženu da se oko Sašinog otkaza nisam pitao, ali ukus gorčine nije se mogao zagasiti, nije mi verovala.
Kasnije sam Sašu viđao na mojim književnim nastupima u Beogradu.
Na mene se nije ljutio jer je dobro znao da nema rašta - uvek bi došao, pozdravio se, donosio moje knjige na potpis, nastavio da sarađuje u “Reči književnosti”, kad je Mrđan otišao iz “Elemenata”, napravio puč u tamošnjoj beogradskoj redakciji i preuzeo list.
Saša je hteo po svaku cenu da ostane novinar, mislim da je u tome i uspeo, da je to, u stvari, jedino i važno.
Umro je neoženjen, ne dočekavši četrdesetu.
Često mislim na njega.
MRĐAN Dok je brod “Elemenata” lagano tonuo, gubeći tiraž, sve više zaviseć i od novca četničkih krugova iz inostranstva, uz Matkovića ostadosmo samo ja i Mrđan, dotadašnji urednik kulture.
Obojica nismo imali kud.
Da pomišljam na neko državno zaposlenje, kao diplomirani pravnik, nisam se ni usuđivao. Već sam se, svojim tekstovima, iako su oni bili mahom apolitični, ipak kompromitovao, jer sam u njima zadržavao osnovu kritičkog realizma, nadgrađujući je negde humorom, negde fantastikom, negde istoricizmom. Moja opredeljenost za nacionalnu tradiciju takođe nije ostavljala sumnje, a bila je opasna, jer se nije naivno zalagala za staro zato što je staro, niti je odbacivala novo zato što je novo.
Naprotiv, bila je to, kako sam je ja shvatao, novina zaboravljenog, bolje reći odbačenog, utemeljena kako na vlastitoj, tako i na najboljoj svetskoj tradiciji. Takve osnove rađale su nezadovoljstvo postojećim, a nezadovoljstvo se pretvaralo u kritičku svest. Kritičku osnovu ove vrste niko među čitaocima nije previđao, a pogotovo je nisu previđali vladajuć i krugovi. Nije da sam hteo sa njima da se sukobljavam, štaviše, do toga mi nije bilo stalo, jer se ne borim za političku vlast - ali izvesna doza nepotkupljive istine (ako ne laskam sebi) u tim tekstovima bila je dovoljna da budem označen kao neprijatelj.
Odmah iza toga kretala je fama o meni kao rđavom čoveku.
Prema tome, u rodnom gradu više nisam imao kud. Ovde su na vlasti bili radikalni levičari, mamutski ostaci titoizma, sa svojom komplikovanoshizofrenom infrastrukturom čobanskopartizanskog mentaliteta.
Što se Mrđana tiče, on nije imao kud iz još dva razloga: poreklom je bio sa Kosova, a ovde se već godinama unatrag gledalo rđavo na došljake, jer je bila javna tajna da je većina njih, iako pod stalnim pritiskom, ipak prodala svoja imanja na Kosovu Šiptarima, čime je izdala srpski nacionalni interes. Tragedija se sastojala u tome da će one koji to nisu hteli da učine, Šiptari, kasnije, lagano, ubijati, jednog po jednog.
Nisu žurili, računajući na svoj kuneći natalitet, imali su svo vreme ovog sveta. Doseljenici s Kosova su bili užasan dokaz više o srpskom narodu kao narodu poraza, narodu u odumiranju i uzmicanju. Oni su dobro poznavali i svuda za sobom nosili tu svoju nesrećnu karmu, iz koje se rađao kompleks otuđenosti i žudnja za osvetom. Ali, izdaja je bila svestrano obostrana, podržana iz vrha tadašnje vlasti. U čaršiji je preseljavanje Srba s Kosova počelo s gradonačelnikovanjem Borka P, sredinom sedamdesetih godina. Stvar je bila u tome da je neko tu konačnu seobu, taj tihi egzdus, odozgo, politički dozvolio. Gradom je kružila nebezosnovana priča da je Mahmut Bakali ponudio Borku P. mesto u Beogradu, a da on zauzvrat primi kosovske Srbe. Pošto je čaršija tih godina bila pogođena katastrofalnim zemljotresom, pa su iz ostalih republika na čaršijski konto stizale pare iz fonda solidarnosti, genijalni gradonačelnik je naredio da se za kosovske doseljenike izgradi čitav jedan novi kvart. Ali, ni ta namera nije ispoštovana do kraja. Kad je postalo vidno da su zgrade ispale moderne i lepe, u njih se uselio domaći partijski ološ.
Doseljenicima s Kosova preostaše livade na periferijama, na kojima su gradili divlja naselja, živeći poput stoke, ali ovde, bar, njihova deca više nisu dane i noći provodila u strahu, kao među Šiptarima. Gradonačelnik, spodoba koja se u poznim godinama sve više okretala svojim homoseksualnim pajtosima, napokon dobi beogradsko nameštenje, ali daleko manje od onog na koje je računao. Što će reći da su svi, osim Šiptara, ispali pomalo izjebani, a naročito gradonačelnik. Takva tri ili četiri gradonač elnika u još tri ili četiri veća grada (Smederevu ili Kraljevu, recimo) - i legalno etničko čišćenje je ostvareno mnogo pre devedesetih.
Mrđanov otac je bio pravnik, i ostao je razočaran što njegov sin nije završio fakultet. To je dovelo do neminovnog sukoba. Mrđan je pisao pesme, i za jedan ciklus pesama dobio je nagradu “Prežihov Voranc”.
Čudna vremena osamdesetih: Voranc je bio partizan, Slovenac, Mrđan je pevao o Soluncima, a nagrada je dodeljivana u Nišu. Pošto je čaršija oskudevala u književnim nagradama (pre Mrđana veće priznanje dobio je jedino Braca M. za zbirku priča “Razvod”), to je ovde razglašeno na prilično velika vrata, i Mrđan se manuo pravničke karijere. Bila je to hrabra odluka, koja košta. To su oni nesrećni naši trenuci kad nam se učini da smo veći no jesmo, da možemo bez hleba svagdanjeg. Čitava ta stvar rezultirala je njegovom naknadnom nervozom, čak i otrovnom plemićkom nadmenošću, kad je shvatio da je svaka nagrada, pa i ta, danas fur sutra mur. Sećam se da sam ga, jedanput, video u holu pravnog fakulteta, tek što je bio dao intervju “Luči”. Pošto sam ja u “Luči” pisao prikaze, a pre toga na konkursu jednog srpskog lista u Prištini dobio i nagradu za priču, računao sam da jedan drugome, skoro ravnopravni, dugujemo poznanstvo. Kad sam ga neoprezno pozdravio i upitao koliko je sati, odgovorio je: – Kupi sat i vidi.
Potom je prezrivo okrenuo glavu od mene.
Drugim rečima, nalazio se u divljem stanju divljenja ličnoj genijalnosti, koje će kod njega potrajati veoma dugo, pretvorivši se u strasni nacionalizam.
No, samo desetak dana kasnije, uhvatio me za rame, na ulici, i zamolio me da govorim o Slovenu R., koga je, ispred Književne omladine čaršije, pozvao na gostovanje. Prodorno sam ga, tada, pogledao, videlo se da se snebiva i da ga je muka naterala da mi se obrati. Verovatno me ne bi pozvao da ga neko ko je obećao da će doći sa Slovenom nije u poslednji čas izradio.
Pokušao je čak i da se seti onog neprijatnog susreta, ali sam ga prekinuo: – Ja cenim iskrenost, Mrđane.
Prihvatio sam da govorim o Slovenu, a kasnije sam govorio i o Slobodanu R. i Momčilu S. Mrđan je, sećam se, Momčilom S. bio oduševljen.
Za razliku do Matkovića, Mrđan se odazvao mobilizaciji i sa Vukovara doneo potresnu reportažu o prvim šumadijskim žrtvama. Nalazio se u bombardovanom kamionu, odakle je jedva izneo živu glavu.
Ta reportaža njegova, bila je, i ostala, najbolje što je napisao.
Vrativši se sa Vukovara, preobrazio se u strasnog nacionalistu, koji je po svojim tvrdim uverenjima nadilazio čak i Matkovića. Otuda je, mislim, evoluirao ka nacional-socijalizmu, što se poklapalo s nekim tendencijama tadašnje režimske despotije. Neko sa strane, rekao bi da je to poklapanje, po režim, idealno. Ja, iznutra, ne bih tako rekao. Ipak je Mrđanu i Matkoviću socijalizam bio stran. Ali, nisu mogli da odole, makar i lažnom, velikosrpskom idealu. Za mene je ideal takve Srbije bio velika kultura koja se obnavlja i neguje naraštajima, velikim radom i ličnim požrtvovanjem. To sam i pokušao: radiću u umetnosti, koja je moj sektor, ono što ne radi niko, i trudiću se da budem bolji od svih. Velika Srbija biće u svemu valjanom što sam pokušao. Unapred moram računati sa odbačenošću, jer je naša kulturna elita u osnovi levičarska, ali svoj se krst mora poneti. Nisam smatrao da odsudni čas kuca sad ili nikad.
Smatrao sam da odsudni čas kuca uvek i na svakom mestu, pa i u najstrašnijem grotlu poraza. Matković je smatrao da je kucnuo čas, sad ili nikad, da omeđimo svoje granice i tako se, kao centralna sila Balkana, priključimo Evropi kao njenom sastavnom delu. On je uvek tačno prepoznavao osnovnu boljku Srbije - da njome vlada ne velikosrpska, kako su pričali skoro svi, nego neokomunistička ideja, što je bila tužna istina koju su prećutkivali. Ali, u sebi je nosio nešto političkomesijansko i nije shvatao da je političko mesijanstvo, uvek, iluzija.
Jednom me pitao zašto ne odgovorim na napade kojima sam tokom devedesetih bio izložen. Rekao sam da ne želim da menjam svet.
Sa budalama se ne treba sporiti. Rekao sam šta mislim na toliko mesta i načina. Ako svet ne želi da čuje šta sam mu govorio, od volje mu, neka ide svojim putem.
– U tome je razlika između tebe i mene – odgovorio je. – Ja želim da promenim svet.
Za mene nije bilo sumnje da je to mislio ozbiljno. Mnogi su govorkali da on samo koristi nacionalnu ideju da bi se obogatio. Ali, on se, čak i za naše pojmove bogatstva, nije obogatio. Jeste menjao kola, jeste kupio štampariju, jeste se hranio dobro, jeste stekao stan. Ali, takvih je, ipak, bilo tušta i tma, čak i u njegovoj ulici, kamoli u čaršiji. Pre bi se reklo da je rasuo svoj teško, na tržištu stečen, kapital na tu nemoguću ideju da promeni svet, koji je ostao usran kao što je bio i ranije. Mrđan je, za razliku od Matkovića, u lažnom idealu prepoznao i svoju beogradsku karijeru, ali o tome kasnije.
Sa renomeom ratnog heroja, na Matkovića je više od dve, one najteže godine, devedeset druge i treće, Mrđan imao nemerljiv uticaj.
Posle propasti “Gledića” i odlaska ostalih urednika, Mrđan je, zapravo, zagospodario “Elementima”.
Nije zgorega ovde napomenuti i jednu stvar, vezanu za “Gledić e”. Prvi i drugi broj “Gledića” uredili su i napisali uglavnom novinari “Elemenata” - da pomognu - i ti brojevi su odisali tadašnjom opozicionarskom deposovskom pomirljivošću. Ja sam, sećam se, objavio satiru u kojoj sam pisao o našim ratnim profiterima. Neki naši dični ratnici su iz Slavonije ovamo dovozili ukradene traktore, a na njima televizore, zamrzivač e, šporete. Neki su, čak, donosili nakit. O tome je još Jakov Ignjatović u svojim memoarima pisao: neizbežni pratilac svih vojnih pohoda bila je i pljačka. Bio sam za to da zaštitimo naš narod od ustaša, jednako koliko i protiv pljačke. Opljačkane stvari s fronta sam viđao pogotovo na periferiji čaršije, gde su živeli roditelji moje supruge, pa sam o njima i pisao.
Kad se moj mobilisani zet vratio s Vukovara i ispričao grozne priče, napisao sam poemu u kojoj nisam štedeo ni njihove, ni naše. Ubijala je i jedna i druga strana, bio je rat, a pesnik je morao da bude protiv takvog rata. Nema nevinih, zlo je rađalo zlo, i uvek se treba pitati šta je izazvalo zlo. Lako je naknadno suditi, valja se zavući u ono, nevidljivo, na počelu. Poema iz devedeset druge objavljena je tek devedeset pete.
U međuvremenu su je odbili skoro svi naši vodeći časopisi. Glavna ideja glasila je: daleko vam, severna braćo, lepa kuća, nikad više zajedno.
Pa da se onda, ako je moguće, podnosimo. Ne vidim šta toj ideji fali.
Ona važi i za moje prve komšije, Srbe.
Da smo nastavili u tom pravcu, možda bismo odista nešto uradili.
Građanski sloj našeg stanovništva nikad nije bio rad kavzi, a on je bio naša čitateljska ciljna grupa.
No, Matković je, posle prva dva broja “Gledića”, upao u redakciju i zakazao redakcijski sastanak, gde nas je sve izrezilio: – Gde ste, deposovci! Ljudi na Vukovaru brane državu, a vi opalili po njima! Pišete o ranjenicima! O pljački! Zar je sad vreme da udaramo po vojsci? Ja nisam udarao po vojsci, nego po rulji. Moji tekstovi nisu se idejno menjali, pisao sam kako sam i šta sam mislio. Uvek sam protiv rata, ali ako je moj narod u ratu, šta ja, mrva, mogu? No, ako ratujemo, ne znači da je sve dozvoljeno. Nikada nije i ne može biti sve dozvoljeno, nego se zna, po ljudskim i božijim merilima, šta se sme, a šta ne sme.
Ako ćemo pravo, ni komšinicu koja je sa mnom makar malkice očijukala, nisam smeo da uhvatim za mlitavo dupe, nekmoli da nekome učinim kakvog većeg zla. Ja svoj život izvan Srbije, i njene sreće ili nesreće, nisam mogao da zamislim, jer sam u njoj i u njima video nešto istinski izgubljeno i veliko. Ponekad pomislim da se samo taj osećaj u meni nije do kraja ugasio. Ali, to ne znači da sam Srbe smatrao dobrim, a ostale rđavim. Svaki je čovek karakterna priča za sebe, a svaka generalizacija netalentovana. Ima Srba takvih kretena, da mi je muka kad i pomislim na njih, nekmoli kad ih vidim. Ako mi je Srbija draža, znači li to da ne vidim đubrišta na ulasku i izlasku iz gradova, na ulazu u groblja, na obalama bistrih reka? Da dopuštam da me muštra neka baraba iz Begrada, ne dozvoljavajući mi da uredno primim zarađenu platu ili penziju? Da treba da podmićujem lekare ne bi li me operisali, činovnike da urade svoj posao, novinare da pišu kako mi gove? Jebeš takvu Srbiju, i ja smem to da joj kažem, jer sam odlučio da živim i umrem u njoj. Mene interesuje otadžbina koja funkcioniše i kojoj je stalo do mene, makar ja bio poslednji bedak na svetu. Hoćemo u rat? Izvoli, komandire, ispred mene - nema nikakvih problema. Ali, svi da idemo u rat, a ne tvoje dete da studira na Kembridžu, a siromahovo - pod crnu zemljicu.
Sad je trebalo da takve stvari, u narednim brojevima, ne primećujemo, iz višeg nacionalnog interesa. Ja to nisam mogao da shvatim, i preselio sam se na kulturu, objavljujući intervjue i priče, a publicističke tekstove samo kad se moralo - kad bi nedostalo materijala za novinu.
Onda bih, naravno, raspalio po tadašnjoj vlasti. Jer, i to treba reći, opozicionarstvo tog tipa kod Matkovića nikad nije bilo dovođeno u pitanje.