Pornografija našeg doba
Ona je narod tek nahrupio na ulice ponovo uvukla u spavaće sobe, vrativši razmažene onaniste u krevete. Najpre treći program, pa privatne televizije, pa porno časopisi… A kad su se počeli otvarati i specijalizovani video klubovi, bilo je jasno da je velika euforija izlivanja masa na ulice propala. Misija evropske slobode kod nas nema nikakvih šansi na uspeh.
Propast carstva zemaljskoga poklopila se s rascvetavanjem i venjenjem bioskopske pornografije.
Šta je ponovo moglo da ujedini masu? Šta je bila jača omamica? Posle iznenada buknule javne slobode, nastade čas za demokratiju.
Komunističku balkansku varijantu.
“GLEDIĆI”, “ELEMENTI” Kad se koleginica matorobosanka vratila s porodiljskog, ostao sam bez posla u školi, bez plate i zakupljenog stana, pa sam se, kao bludni sin, vratio domu svome, kod roditelja.
– E, sinko moj – govorio mi je otac, i to postade lajtmotiv svih naših zajedničkih razgovora. – Da si oca slušao, druge bi ti sad tice pevale.
U novembru, šest meseci pre no što ću dobiti šut-kartu u školi, oženio sam se sa S. Zabavljali smo se nekoliko godina, sačekala me je da se vratim iz vojske, ostala je sa mnom za vreme svojih studija u Beogradu, ta stvar je morala da se završi ili zajedničkim životom dok nam bude veka ili večnosvežom ranom.
Siromaštvo njenih roditelja beše biblijske prirode, doseljeničko.
Otac je došao iz Crne Gore, trbuhom za kruhom, da u fabrici automobila, tadašnjem gigantu, zaradi penziju, a majka je rodom bila iz Sjenice.
Nastanili su se na periferiji grada, uz fabričku kapiju, podigli kućicu i dobili to svoje žensko jedinče. Majka moje supruge Ljilja bila je slabunjava bolešljiva žena, domaćica koja se razumela u gatanje, pa su je u komšiluku znali po tome što je skidala čini gaseći ugljevlje. Dve tužne godine smo je ispraćali sa ovog sveta, ali to će se tek desiti, pred bombardovanje.
Jedva je na svet donela to žensko dete, a njen muž Vukola, iako Crnogorac starinskog tipa, začudo, nije čijao muško dete na silu.
Pomirio se sa ženskim, i na dobro je izašlo. Svoje tutasto debeljušno dete, deca iz komšiluka su mučila i podsmevala mu se, jer je ono zarana otkrilo strast za čitanjem. Pri završetku gimnazije, učlanila se u studentski književni klub (gde smo se nas dvoje i upoznali). Kad je krenula na studije svetske književnosti u Beograd, svi su rekli: – Piši propalo! U vreme kad smo se upoznali, dok je bila treći razred gimnazije, ona je bila skoro šira no duža i svi su me drugovi, sećam se, pitali šta ćeš sa njom. No, ona se razvila u pravu lepoticu, a kad smo počeli da živimo zajedno, pokazala se takvom domaćicom, da sam na kilaži ubrzo dobio ja, pa su sad nju, često, pitali ono što su nekad pitali mene - šta ćeš sa njim. Njene komšije su govorile da me je njena majka zamanđijala.
Ali, mi smo znali zašto smo zajedno, a pogotovo važnost zajedničke tajne da se to nikoga osim nas dvoje i ne tiče. Kad smo se uzeli, S. još nije bila završila Opštu književnost (ostalo joj je još nekoliko ispita), a ja sam bio bez prihoda.
Šta da se radi u zemlji u kojoj inflacija uveliko hara? Nekoliko meseci sam primao pomoć sa SIZ-a za zapošljavanje. S.
je ubrzano polagala ispite, ostao joj je još diplomski. Onda su je moj otac i majka zaposlili u školi gde su i sami radili, na određeno vreme.
Pošto su tada u nastavi tražili odsek jugoslovenske književnosti, a ne opšte, svetske, koji je S. završavala, stalno je morala na SIZ-u da produžuje svoj neizvesni status.
Ja sam, konačno, objavio zbirku pesama u jednom beogradskom preduzeću. Tamo su plaćali, još uvek, pesnike, ali je taj iznos bio jednokratan, a struju i grejanje valjalo je plaćati svakog meseca.
Pošto sam osamdeset devete i devedesete već sarađivao u “Elementima”, počeo sam ove nove, devedeset druge, da zalazim tamo i čitam tekstove zaposlenih novinara, a zatim i da ostajem na redakcijskim sastancima. Posle nedelju-dve predložiše mi novinari da, kao pismen čovek koji i knjige objavljuje, radim lekturu njihovih novinskih tekstova.
Beše to duboko oranje. I moranje.
Redakcija se sastojala iz desetak odlično plaćenih novinara, čije su plate u odnosu na 1989. i 1990, godinu, ove, 1991. i 1992. lagano padale.
Ja sam u “Elementima” radio kao retko plaćeni honorarac.
Moj intervju s Gojkom Đ. rađen zajedno sa S, objavljen u “Elementima” 1989. godine, išao je u tiražu od 200.000 primeraka. Tada je para bilo na pretek. Samo od polovine tog honorara S. je, te zime, kupila svojim roditeljima ogrev.
Sada, para za honorarce nije preticalo, i to se ubuduće uglavnom više neće menjati.
Te, devedeset druge mi za zbirku pesama dodeliše jednu nagradu.
Nagrada je nosila i simboličnu novčanu sumu, koju sam, vraćajući se iz Beograda, odmah spiskao u jednoj usputnoj kafani, s društvom iz “Elemenata”, koje me je u Beograd i dopratilo.
Ili da nosim džakove na stanici, ili da prevodim. I, mada sam i za ovo prvo bio relativno spreman, pretegnulo je ovo drugo.
U “Elementima” je vrilo kao u razdrmanoj košnici.
Posle dve-tri godine dembelaja i velikih plata, novinari i urednici “Elemenata” teško su primali pad tiraža, kašnjenje plata, manje novčane iznose. Mene je zapalo da dva ili tri meseca lekturu i korekturu radim besplatno - tek da nešto radim. Takođe, i dalje sam radio intervjue s piscima, ali to više nije donosilo nikakav novac. Kad sam, mnogo godina kasnije, o tim danima divanio sa vlasnikom “Elemenata” Matkovićem, rekao mi je da je on bio ubeđen da sam ja zaposlen u školi, tako su mu rekli, pa nije ozbiljno ni mislio uvoditi me na platni spisak.
Da uđem u redakciju “Elemenata”, odlučile su tri stvari.
Prvo, novčano-politički raskol u redakciji. Jedan po jedan, urednici su počeli da odlaze iz lista. Većina članova uredništva su, u to vreme, bili simpatizeri jedne opozicione stranke, a Matković se, baš tada, sa vođom te stranke posvađao. Kad je počelo da izlazi novinsko glasilo stranke, Matković se, kao prvi glavni urednik te novine, na neko vreme čak i preselio kod stranačkog lidera, u stan. Ali, onda su počeli nesporazumi, on je shvatio da će, nastavi li tako, ugasiti “Elemente”, nije se slagao ni sa novom redakcijom među kojima je bilo ljudi koji su gledali da ga se otarase, i došlo je do razlaza.
Tada sam po prvi put zapazio da je Matković lični sukob uzdigao na nivo političke drame od koje zavisi sudbina srpskog naroda. Redakcija je, međutim, ostala privržena stranci sa kojom je Matković uveliko terao mak na konac. Novinari i urednici su ili otišli, ili uveliko bili u odlasku.
Drugo, te, devedeset druge, “Elementi” su pokazali otvorenu nameru da potisnu mesni nedeljnik “Luč”, koji je u to vreme bio još uvek režimsko levičarsko glasilo. U čaršiji “Elementi” nikad nisu bili dovoljno čitani i Matković je, ne bezrezonski, procenio da bi gradsko tržište moglo da istrpi jedan antisocijalistički nedeljnik, suprotstavljen “Luči”.
Tako je rođen nedeljnik “Gledići”.
Ja sam najpre ušao u redakciju tog nedeljnika, pa i to jedva, jer je urednik “Elemenata” Mrđan S. gurao za urednika kulture “Gledića” svog zemljaka s Kosova, Dragana A, tada konobara koji je pisao pesme, kasnije novinara. No, Matković, inače uvek podložan raznovrsnim uticajima okoline, ovog puta je bio dovoljno trezven da i sam proceni kako bi konobar na mestu urednika kulture u gradu izazvao samo podsmeh.
S drugim personalnim rešenjima nije bio takve sreće. Naime, za glavnog urednika, takođe u cilju slabljenja “Luči”, uzeo je njihovog tehničkog urednika, karikaturistu s novinarskim ambicijama, koji je, na crno, tehnič ki uređivao i “Elemente”, a kod koga je Matković izvesno vreme i stanovao, bolje reći krio se, u vreme mobilizacija za Vukovar, devedesete godine. Taj čovek zvao se Raca, bio je poznati karikaturista, poznati kafanski šmeker i - poznati komunista i još poznatiji tezgaroš. On nije verovao u budućnost “Gledića”, ali je duboko verovao da je, uz redovnu platu u “Luči”, dobro imati još jednu tezgu.
– Pravi novinari su u “Luči”, a mi imamo refuz, izuzimajući mene i tebe – rekao mi je jednom prilikom, dodavši: – Uostalom, da se kladimo u po šta hoćeš: ti ćeš na kraju, kad “Elementi” propadnu, a propašće sigurno, da završiš u “Luči”.
Na promociji u Aranđelovcu Raca je, popivši malo više, rekao od reči do reči zabezeknutoj publici, u kojoj je dominirao jedan sa šubarom i kokardom: – Ja sam, ljudi, komunista, a ovo radim za pare! Dobro smo prošli, to jest, nisu nas poklali, ali od prodaje četničkih novina čiji se glavni urednik javno hvali da je komunista, naravno, nije bilo ništa.
Prvi redakcijski sastanak je otvorio žalosne patakarte “Gledića”.
Na sastanak su došli ljudi koji nigde duže nisu mogli da se zadrže, beznadna druga liga provincijskog novinarstva. Sećam se da smo prvi broj zaključivali u nedelju, a u subotu još uvek nismo imali nijedan tekst.
Onda smo ja i Aca seli da popunimo novinu. Kad sam shvatio užasnu novonastalu situaciju, raspisao sam se kao nikada do tada. Pisao sam uvode, komentare, osvrte, prikaze, radio intervjue i priče koje sam potpisivao pseudonimom “Ban”. Zajedno sa tehničkim urednikom Draganom D. svakog ponedeljka odlazio sam za Beograd, da ispratimo štampanje novine u štampariju “Tas”. Bila su to lepa putovanja, sa plaćenim ručkom, sa večitim pošalicama Draganovim s radnicama “Tasa”, koje su ga šmekale jer je bio visok, mada mu je, ako ćemo iskreno, falilo jedno pet-šest zuba. Ali, visina je nadomeštala ostale nedostatke, i nekoliko radnica je uvek s čežnjom gledalo za njim dok smo odlazili, žureći da uhvatimo poslednji autobus iz Beograda. Dok je on bio u “Tasu” i očijukao sa ženskim personalom, ja sam popodneva uglavnom provodio u “Zadruzi”, gde je trebalo da mi štampaju dve-tri knjige, gde sam se u Beogradu jedino dobro osećao, i gde bih se, uvek, toliko zapio da sam se u štampariju vraćao na staklenim nogama. Svakog ponedeljka Jovo nanovo. Podelio bih poslednji broj “Gledića”, raspričao se s Mišom Đ, jednim od retkih Šumadinaca koji su u Beogradu držali kakvu-takvu poziciju (uskoro će i ona nestati, s njegovim odlaskom u penziju), čovekom koji bi me uvek posramio svojim ogromnim znanjem, a još više dobroć udnošću kojoj, u svojim svakodnevnim petljancijama, nisam bio kadar odgovoriti, i činjenicom da uopšte nije imao pojma koliko su ga izvesni, za blisku budućnost važni ljudi, mrzeli. Ali, to je druga priča.
Od “Gledića” ništa, ugasili su se posle osamnaest brojeva, i Matković je, dugo potom, morao da otplaćuje dugove vlasniku beogradske štamparije. Ali, besomučni i uzaludni moj rad u “Gledićima” preporučio me, kasnije, za ostanak, to jest za nastavak rada u “Elementima”.
Treće, preporučivalo me i samo moje ime. Ipak u našem gradu do tada niko nije dobio veću književnu nagradu, pa je Matković, pretpostavljam, hteo da radi sa mnom. Ja se takođe nisam libio posla - Matković a sam cenio kao novinara-istraživača, a u političko-nacionalnom smislu bili smo ako ne istomišljenici, sigurno sličnomišljenici. Za obojicu je nedostižni ideal integralne, slobodne Srbije bio i ostao jedini politički program koji nam je nešto značio, s tim što je zemaljska nemogućnost tog ideala, u umetničkom smislu, za mene bila i čvrsta uporišna tačka.
Razilazili smo se u metodu. Ja sam znao da nasilje ne može da donese dobra, smatrao sam da se politička ideja osvaja mukotrpnim viševekovnim radom u ekonomiji i kulturi - onim što je nama očajnički nedostajalo.
Za primer sam uvek navodio Nemce - da su izokola postigli ono što je nasiljem nepostizivo.
Odmah po gašenju “Gledića”, “Luč” je i sama postala antisocijalistič ki, prozapadni list, stupivši u pobunu protiv opštinske vlasti. No, čegrsti između njih i Matkovića nisu prestajale - on je na početku karijere pokušao tamo da radi, jedanput su ga poslali na neki zadatak, on je procenio da ga maltretiraju i više se nikada nije tamo pojavio. U stvari, procenio je da su ga odbacili kao došljaka - i tu uvredu nikada im nije zaboravio.
Da zaključim: uz Matkovića smo, kad se raskusurao sa suvlasnikom “Elemenata” Ćirom, ostali samo ja i Mrđan S.
Ta suvlasnička priča je zanimljiva. Suvlasnik je figurirao da bi se pred kolektivističkim vlastima opravdala privatizacija: nije vlasnik samo jedan, nego su, eto, dvojica. “Elementi” su bili studentsko glasilo, ali kad su jače ispoljili antikomunizam i desno usmerenje, kad je tiraž počeo da raste, a Komitet da šizi, Univerzitet je jedva dočekao da ga se otarasi.
Na čelu Univerziteta su bili plašljivi ljudi, koji su smatrali da je najbolje ne mešati se u svoj posao, a na list koji je povećavao antikomunistički tiraž gledali su kao na vruć krompir. Ako taj krompir upuste, više ih neće klati u Komitetu, i sve će biti lepo kao pre, kad su tezgarili od fakulteta do fakulteta, kad su za svaki teži ispit primali lep mito od studenata, i jebuckali rđave studentkinje, za šesticu, po dobro zaklonjenim kabinetima.
Šta bi čovek više poželeo od života? Onda su se Matković i Ćira pojavili kao nominalni vlasnici. Dok je firma dobro poslovala, delili su dobit, a kad je firmi krenulo loše i Matković na sebe preuzeo upravljačke poslove, Ćira se oprostio uz otpremninu i otišao u Kanadu, gde je blatio Matkovića na sva usta. Matković nije ostajao dužan, i Ćira je postao još jedan srpski izdajnik.
SAŠIN STO Neko vreme u novini je, iz one stare redakcije, statirao još Saša P.
On je rodom bio iz jednog mesta pored Pančeva. Svima je, osim njemu, bilo jasno da je njegovo urednikovanje u “Elementima” istorija, da su se prilike promenile, da je staro uredništvo otišlo.
On je, ipak, dolazio, svake srede, sve bleđi, sve umorniji.
Hramao je na jednu nogu, bubrezi su mu od rođenja otkazivali, neprestano je išao na beznadežne lečničke tretmane, bilo je neizvesno koliko će još živeti - ali ja sam to doznao tek kasnije, jer, naravno, nikome na licu ne piše od čega je bolestan. On o svojoj bolesti nije pričao, jedino što se nije dalo skriti bilo je hramanje, kao i činjenica da nije mogao dugo da stoji, da je morao da sedi.