Pornografija našeg doba
Vladimir Jagličić književnik, Kragujevac
Disketu s fajlom čiji sadržaj ovde predočavam dobio sam poštom.
Glavnog junaka ove priče nisam poznavao, nisam za njega čuo, ne znam o kome je reč. Izvesno je da je živeo negde blizu, i ostao dalek. Uostalom, čemu nagađanje.
Ko zna dokle bi nas to odvelo, a pakao je ionako izvestan. Pre nekoliko meseci, na pošti sam podigao ovaj nepotpisani poslatak i zavirio da pročitam šta u njemu piše.
To je sve.
Urednik DAVNA JEDNA PRIČA Po povratku iz vojske, pokušah da skućim neke svoje nagomilane rukopise. Konkurs jedan, konkurs drugi, konkurs treći, nigde ništa. Najčešće su me odbijali na konkursu “Pegaza”, ali ni s Maticom srpskom nisam bio bolje sreće. Na konkurs “Pegaza” slao sam zbirke, uglavnom sonete koje, verovatno, niko nije čitao. Shvativši da oni, tamo, ne vole rimovane pesme, jedanput sam, mislim iz vojske, poslao zbirku nerimovanih, kakve su objavljivali na kilo. Nisam pravio razliku između pesničke forme, važan mi je bio sadržaj. Ali, kad imaš sadržaj, zašto ne bi imao dorađenu i formu? Kad sam došao iz vojske, otidoh u redakciju “Pegaza” da pokupim svoj, opet odbijen, rukopis. Rukopis je bio čitan, stavili su čak i parafe. Čuveni književnik PM napisao je “Ipak, ne”. Još čuveniji JT je napisao “Čitao JT”. Još jedan je napisao “Ima dara”. A četvrti je bio najizdašniji, napisao je “povremeno se oseća (nečitko), ali (nečitko)”.
Tako da nisam znao na šta se povremeno osećam. Ali, da je zaudaralo, više nisam sumnjao.
Stadoh, kad već nemam sreće s prestoničnim, da obilazim onaj jedini književni časopis u čaršiji.
Tamo je, još uvek, stolovao Arsenije Lomović, priznata lokalna veličina, čovek koji je objavljivao knjige u prestonici, što je smatrano za pravcato čudo. Gradom su kolale neverovatne priče da letuje s Davičom, da je viđen u penjoaru kod Duška i Lele Matić, da mu se Pekić javlja telefonom iz Londona, da kumuje s Mijom i Draškom, i slične besmislice.
Najpre sam odneo priču. U Prištini su mi objavili i nagradili otkupnom nagradom jednu priču, pa sam s tom nagradicom došao i ovde.
Imao sam priču s naročito dugom uvodnom rečenicom, napisanu još osamdeset pete, u vreme kad mi se, ko zna zašto, dopadala proza Tomasa Mana. Kiselila se duge četiri godine, mislio sam da je to dovoljan rok, da će je, možda, objaviti. Ranije su me bez pardona i objašnjenja odbijali. Sad, kad se ipak nešto s mojim imenom dogodilo na strani, u dalekoj Prištini, uzeše, mrgodni i ljuti, da čitaju tekst. Lomović je tada za urednika proze dobio nedavno nameštenog kolegu Radonjića, koga su preko Komiteta dovukli iz nekog sela gde je predavao književnost.
Dolazio sam još pet-šest puta, dok nisam, napokon, shvatio da je Lomović priču dao Radonjiću na čitanje.
Časopis je, mesec dana kasnije, izašao bez moje priče. Otišao sam ponovo, da mi kažu šta u priči ne valja. Radonjića nisam mogao da nađem, ali je Lomović iskopao rukopis i vratio mi ga s Radonjićevim pisanim primedbama.
Deset godina kasnije pomislio sam da su čitanje i Radonjićeve ocene te priče - priča za sebe. Ona glasi ovako.
Cigla PRONAĐOH u pusulama odbačenu priču. Od pre petnaestak godina.
Sa epigrafom, očajničkim, iz Frenoa: “ne gubi ko iz ništa počne”.
Stadoh je, dokon, listati.
“TRAĆITI dan u mekoj fotelji na uskoj prizemnoj terasi periferijskog solitera, zapahnut tužnim mirisom crvenih muškatli, okružen žućkastim bodljama nakostrešenih kaktusa, razbacanim, razjapljenim čeljustima dotrajalih papuča, sandučnim zalihama krompira i luka preteklih od zimus, u neposrednoj blizini do vrha napunjene korpe za đubre (napunjene tako dobro da ispod nemoćnog poklopca smelo vire pileć e kosti od subotnjeg ručka, plastične čaše od ispijenog jogurta i, čak, ne znam otkud, jedna zgnječena kutija keksa “Pti-ber”), i krajičkom oka škiljiti kroz oble okrugle rešetke, udaljene jedna od druge verovatno po zatvorskim standardima, na nezaustavljivu, posve ozbiljnu kolonu potrošača koji vasceli dan ulaze i izlaze ozlojeđena ili ravnodušna lica, zavisno do dubine džepova, iz samousluge, te crkve pune modernih vernika koju, uostalom, i sam svakodnevno hodočastim - nije osobito zabavna stvar, pogotovu kad uhvatiš sebe da si se raspilavio u predvečernjem smiraju, svetloj težini proleća nadošloj posle kišnih dana, a da zapravo za celo poslepodne nisi pročitao ni TV-program, a kamoli stigao do čitulja, dok su sportska strana, dosadni feljton koji pomno pratiš i crna hronika već beznadno daleko, iako si bodro rasklopio novine i uporno lažeš sebe da iz njih želiš nešto da upamtiš, nego navikom i pomireno hvataš uskovitlanu bujicu istovrsnih, ritualnih, mašinizovanih pokreta, počev od ulaska, domišljanja o potrebnim i nepotrebnim stvarima, do plaćanja i punjenja cegera i kesa, u koje lagano, ali sigurno počinje da se smešta ono što si do juče smatrao svemirom - kao u tu ulupanu kantu za đubre koja ti smrdlja kraj nogu.
Mnogo je zabavnije pratiti spokojnost dinamičnog šefa samousluge Oroza, vrhunskog žreca i tumača božije volje, lica istesanog, nadsvođenog gustim sastavljenim obrvama. Od početka popodnevne smene nalaktio se on na ulaz svog drugog doma (kako sam, zadovoljno, ističe).
Oroz je omiljen heroj erdoglijskog kvarta. Oreol je stekao kada je jednoj od prodavačica koja je pitala neku krmeljivu babu “A šta vi oćete?” - dreknuo iznad uva: – Od sad ima da čujem samo “Izvolte” i “Molim”! Je l jasno? Kupci su u ovoj radnji gospoda! Baba je premrla od straha. Morali su joj dati čašu vode da se povrati.
Prodavačica je, posle, ronila krokodilske suze: – To on mene… zbog onog manjka u kasi, dok sam radila u centru…
Rekli mu u direkciji da me riba… Nisam ukrala, majke mi…
Mušterije su je tešile: – Pusti, nije trgovac ko ne zdipi…
– Loše sam prebrojala kusur.
– Oroz svake druge večeri stovara zejtin i šećer, dole, ispod prodavnice i tovari ih u jedan siv kombi. Misliš da ne vidimo? Za prodaju ostavlja dva-tri kartona, da zabedi…
– Lako je njemu, on to radi s direktorom. Ja nemam zaleđinu…
Ipak, Oroz pobra opšte simpatije. Voli pusta fukara izigravati gospodu.
* * * Ali ja sam, razmišljajući, izgleda zakunjao, jer evo, već pada veče, kad mi preostaje da zabijem nos u TV, ili talijanski porno-magazin, što je jednako dosadno, pa zato izgubljeno zurim u još uvek bleda svetla samousluge, već prazne, koju su zavodljive prodavačice ostavile na milost i nemilost šefa, da bi on nesputano, vladarski, razgledao svoj dvor. Eno ga, ljubavnički dodirujući prekidač, pali spoljna svetla - i sve se to mesecima ponavlja, kao zaustavljen život. Već je i zaključao staklena vrata, da prebroji pazar, pre no što raspusti personal.
I, evo, vidim drugaricu Katić, uvaženu suprugu sudije okružnog suda, kako temeljnim, stokilaškim korakom žuri da joj Oroz ispred nosa ne zaključa radnju. Spazivši je, širom otvara vrata, osmehuje se: – Komšika, da niste šta zaboravili? Ne bi smeo prisno da joj se obrati u redovnim prilikama: ali sad, kad je radno vreme isteklo… I ona se može nasmešiti: pada mrak, to je vreme ženske prevlasti, kad slučajni smešak može odlučiti sudbinu.
Dnevna strogost sme da popusti - jasno, u razumnim granicama.
Već je sfumato počeo da mi zgušnjava vidik, kada iz mraka izroni jedna ofucana Ciganka sa sinčićem. Kuca o staklena vrata, dernja se: “Otvori, otvori…” Oroz otključava, propušta sudinicu da iziđe, i ponovo zaključava.
– Daj, lepi, samo flašu manastirke i paklo “Drine”, kući ne smem da se vratim, ubiće me muž..
– Zaključano. Dođi sutra.
Iz samousluge izlaze prodavačice, za njima i Oroz koji se približava svom “stojadinu”, na obliženjem parkingu. Ciganka skoro zacvili: – Bog i duša, muž mi pijan ko zemlja, nemam gde da kupim…
Oroz se ne odazva. Ona šišnu: – A onu kurvu si pustio!… Misliš da nisam videla? Čak ga povuče i za rukav. Dete se zaplaka, plač se burno zakotrlja poklopivši se s njegovim pokretom. On odgurnu ženu koja se spotače i skljoka, zajedno s detetom, u ljidžgu, tik kraj naslaganih blokova i cigli, dopremljenih za dogradnju samousluge.
Valjda dečji plač Ciganki dade onu neshvatljivu snagu koja u trenutku učini ono za šta su smetnja godine predomišljanja: dograbi ciglu, priđe začaranom dvorcu i hitnu je žestinom pobunjenog čoveka, pretvarajuć i izlog u hiljade besmislenih zrnaca.
* * * DVA milicajca dođoše posle pola sata. Postavljali su uobičajena pitanja, zapisivali nešto u raskupusane teftere, ali je iza Ciganke i deteta ostala samo spasilačka magla. I tek tad primetih da grčevito stežem metalne rešetke na terasi, kao zatvorenik.” * * * SETIH se te, 1985. godine, kada je priča nastala kao jedno slučajno svedočanstvo. Tada, osim državnih, drugih prodavnica nije bilo, radile su radnim danom i subotom do devetnaest i trideset, a nedeljom do podne.
Odneo sam priču lokalnom književnom časopisu, ali sam je dobio natrag, sa sledećom ocenom: “Momak, očigledno, ima literarne darovitosti, dobru percepciju s obzirom na pogođen milje malovaroškog sveta, ali su tri stvari nepodnoš ljive: 1. Gnev zbog društvenog ustrojstva; 2. Insistiranje na socijalnosti; 3. Površinski pristup karakterološkim odnosima.” U potpisu: Aleksandar Radonjić, književnik.
* * * Sada je dvehiljadita. Radonjić je čelnik jedne opozicione stranke.
Nedavno me pitao zašto se ne učlanim.
OD KOLEKTIVNE ONANIJE DO DEMOKRATIJE Stidljiva pornografija osamdesetih svršila se opštim mestom javnih bioskopa. Počelo je mekim danskim pornićima, nastavilo se etničkim ratovima, a okončalo interkontinentalnim bombama.
Ko u čaršiji nije gledao “Hopa cupa u krevetu”? Ko ne pamti onog opskurnog tipa s naočarima koji dovodi dve fufe u stan, da odigraju karte? Onaj ko dobije sliku, skida deo odela.
U porno-bioskop su odlazili svi: budući gradonačelnici, gradski ministri, poslanici, odbornici, lekari, profesori, vojnici, džabalebaroši, čistači ulica. Napokon su velika umetnička dela zapadnog čoveka uspela oko nečega temeljnoga da ujedine srpstvo! Koliko su samo divnih scena cenzori isekli makazama! Taman kad treba da prikažu kako ona stvar prodire u onu stvar - taman zineš, taman preklopiš stegna jaknom, da se ne vidi guka na šlicu, slika zatitra, a u publici se rađa neugodni bruj koji će se, kasnije, preneti na mitinge narodnog nezadovoljstva: – Jebem li vam majku komunističku! – Dole cenzura! – Nema seksa bez vital keksa! – Živela sloboda! A Mića Češalj je, ne jednom, neutešno podurlavao, odnekud, s dna sale: – Oću da ga vidim kako ulazi, breeee! Tamo napred, u prvim redovima, nastavljala se kolektivna onanija dečaraca. Bioskop je bio pun lepljivih izdrkotina, u ono srećno vreme kad čovečanstvo još nije znalo za sidu.
Ljudi su iz bioskopa izlazili bledi, mučaljivi, isceđeni kao limun i žurili kućama da se olakšaju, pažljivo krijući pogled da ih niko od komšija ne bi spazio. Ako bi ko koga poznatoga i spazio, pravio se da ga ne vidi, jer je zajednička tajna novostečene slobode bila odveć jaka.
Ali, pravo ludilo nastalo je tek kad su i poslednje kočnice popustile, kad su u “ Šumadiji” najavili, zatim i pustili čuveni pornić “Šampanjac za doručak”, za njim švedsku bljuzgu “Ljubav na vrtešci”, a odmah za njima sada već legendarni “In love”, filmove koji su podučili generacije Srpčadi, s Keli Nikols i Tiš Ambrouz u ulogama učiteljica. U pozadini velikom kamernom horu usrećitelja srpstva dirigovao je, svetski poznatom palicom, pokojni Džon Holms.
Po gradu su kolale bajke o neverovatnom broju posetilaca, mladić i su se utrkivali ko će više puta gledati pojedine filmove, a neke scene svi smo kolektivno sanjali, u najsmelijim snovima, kao naši očevi i dedovi scene kupanja iz amama u “Nečistoj krvi”. Stric mi je pričao da je “Nečistu krv” gledao tačno pedeset tri puta. Sada se to ponavljalo u fantastič nim evropejskim razmerama. Čitava čaršija je onanisala u nesvakidaš njem uzbuđenju se pripremajući za nezamislivu pornografiju devedesetih.
Tema svih razgovora bile su heroine nezapamćene slobode kakvih u negdašnjim čaršijskim kuplerajima nije bilo.
– To je Zapad, gospodo – kliktali su uzbuđeno ljudi koji su omirisali tamošnju gastarbajtersku slobodu. – Mi, zaostali Balkanci, do takve slobode još nismo dorasli.
– Daćemo sve od sebe da od naših žena napravimo takve heroine – obećavali su narodu budući opozicioni prvaci. – Poslednji put smo takve cure ovde imali za vreme nemačke okupacije, tada su izlazile s nemač kim oficirima. Sada će se to odsudno promeniti.
Činovnici iz nadleštava, radnici utamničeni iza fabričkih kapija, profesori, lekari, privatnici, đaci, studenti - sve je to jedva čekalo pola šest ili osam uveče, da bi se sjurilo u porno bioskop.
A onda je televizija sve pokvarila.