Policijski dosijei: pogled iz ugla Otpora
Nenad Konstantinović advokat, Beograd
Rezime: Otvaranje dosijea značilo bi jasan i konkretan raskid sa prethodnim režimom i pokazalo bi na vrlo praktičan način jedan novi demokratski obrazac u državi – državi bez tajnih policija koje se bave proizvoljno imenovanim unutrašnjim neprijateljima. Otvaranjem dosijea bila bi izvršena i rehabilitacija žrtava tajnih policija. Otvaranjem dosijea bio bi ispunjen osnovni preduslov da se započne sa pravom reformom Službe državne bezbednosti, kao i preduslov da se ratovi vođeni na teritoriji eks Jugoslavije stave u novi istorijski kontekst. Autorov zaključak je da je potrebno nastaviti sa pritiskom radi donošenja Zakona o otvaranju dosijea i da to ostaje kao jedan od ključnih koraka ka prekidu sa prevaziđenim načinom razmišljanja policijske države i vođenja politike koja se u ogromnoj meri oslanja na manipulaciju tajnim i državnim službama i podacima koje su one sakupljale. Siguran sam da bi ovakav zakon, osim što bi sprečio zloupotrebu tajnih podataka samom činjenicom da bi oni postali javni, sprečio i otimanje političkih stranaka oko prevlasti i uticaja nad vojskom i policijom, i omogućio da se ove institucije reformišu i postanu servisi države, a ne pojedinaca ili raznih političkih opcija.
Ključne reči: otvaranje dosijea, policijski dosijei, Otpor, Zakon o otvaranju dosijea Službe državne bezbednosti.
U periodu od osnivanja Otpora 1998, a naročito posle bombardovanja 1999. godine, počela su masovna privođenja i hapšenja aktivista Narodnog pokreta otpor kako od strane Javne bezbednosti MUP-a, tako i od strane Državne bezbednosti Republike Srbije. Prema evidenciji MUP-a Srbije, Javna bezbednost privela je i obradila 1544 člana Otpora i formirala isto toliko dosijea koji su sadržali fotografije i otiske prstiju.
Prema našim podacima, evidencija MUP-a je nepotpuna i taj broj kreće se preko 2000 privedenih ili uhapšenih članova Otpora. Nemamo podataka o tome koliko članova Otpora je imalo dosijee Državne bezbednosti iz razloga što se mnogi od naših aktivista nisu interesovali da li ti dosijei postoje. Prema podacima koje imamo, odnos između broja dosijea Javne bezbednosti i Državne bezbednosti varira od mesta do mesta. Na primer, u Loznici petoro aktivista ima dosije Javne bezbednosti, a troje od njih i Državne, dok u Kragujevcu osamdeset aktivista ima dosijee u Javnoj bezbednosti, a svega tri u Državnoj bezbednosti.
Ovde treba napraviti razliku između dosijea Javne bezbednosti i drugih koje su vodile tajne policijske i vojne službe, kao što su Služba državne bezbednosti Republike Srbije, zatim savezna Služba bezbednosti, Služba bezbednosti pri Ministarstvu inostranih poslova, kao i vojna obaveštajna služba i kontraobaveštajna služba.
Svi dosijei iz evidencije Javne bezbednosti “svečano” su vraćeni Narodnom pokretu otpor, mi smo ih pregledali i opšti utisak je da su oni nepotpuni, odnosno da su mnogi podaci iz tih dosijea izvađeni i uklonjeni.
Svi dosijei međusobno izgledaju vrlo slično i to kao da su otkucani dan pre nego što su nam uručeni. Opštinski ogranci Ministarstva unutraš njih poslova su iz cele Srbije slali dosijee u MUP Srbije u Beogradu, gde su prikupljani izvesno vreme, tako da nas sve ovo navodi na zaključak da su dosijei ponovo “obrađeni” pre nego što su nam uručeni. Treba napomenuti da dosijei Javne bezbednosti ni ne spadaju u kategoriju tajnih policijskih dosijea, odnosno oni nisu označeni oznakom državne tajne. Dosijei Javne bezbednosti kao takvi nikada nisu bili predmet našeg preteranog interesovanja, osim radi sprečavanja manipulacije njima, odnosno, traženo je vraćanje dosijea aktivistima Otpora da ne bi ostali zabeleženi u evidenciji policije kao lica koja su privođena.
Postoji zabluda da su “tajni” policijski dosijei u Jugoslaviji ikada otvoreni – međutim, oni se i dalje nalaze u arhivama službi koje su ih vodile ili vode i dalje i, nažalost, oni se i dalje koriste u velikoj meri. U jednom trenutku vlast koja je došla posle 5. oktobra 2000. godine bila je izložena pritisku javnosti da ispuni jedno od svojih predizbornih obećanja koje se odnosilo na potrebu otvaranja tajnih policijskih dosijea i pod tim pritiskom je vlada Republike Srbije 22. maja 2002. godine donela Uredbu o skidanju oznake poverljivosti sa dosijea vođenih o građanima Republike Srbije u Službi državne bezbednosti, umesto da donese Zakon o otvaranju dosijea službi bezbednosti. Nažalost, čak ni ovo lošije rešenje, Uredba, nije trajala dugo, već je promenjena posle osam dana i 31. maja Vlada Republike Srbije donosi novu uredbu, sa drugačijim nazivom – Uredba o stavljanju na uvid određenih dosijea vođenih o građanima Republike Srbije u službi državne bezbednosti. Samom promenom uredbe promenjen je i pristup otvaranju dosija u službi državne bezbednosti u smislu da se oni praktično ni ne otvaraju, već se samo stavljaju na uvid onim građanima o kojima su ti dosijei vođeni, s tim što se o sadržini dosijea nije smelo javno govoriti jer oni i dalje predstavljaju državnu tajnu. Još jedna velika manjkavost same Uredbe je to što se ona odnosi samo na dosijee koji su vođeni o građanima Republike Srbije i koji se odnose na problematiku unutrašnjih neprijatelja, odnosno unutraš njeg ekstremizma i terorizma. Postavlja se pitanje koje su to druge kategorije pod kojima su vođeni dosijei o našim građanima, koliko još tih kategorija ima i koliki je broj građana, odnosno dosijea koji se vode, a koje ova uredba nije obuhvatila.
Dakle ovaj postupak, odnosno donošenje i jedne i druge uredbe, bio je pokušaj Vlade da prikaže kako je ispunjeno predizborno obećanje, a da to suštinski ne uradi – sa ciljem da se smanji pritisak javnosti.
Kao zaključak ostaje činjenica da je otvaranje policijskih dosijea jedino moguće donošenjem Zakona o otvaranju dosijea, zakona koji bi obuhvatio sve kategorije dosijea vođenih o građanima naše zemlje i to ne samo one vođene od strane BIA, odnosno službe Državne bezbednosti, već i drugih, prethodno pomenutih, službi bezbednosti. Jedino na ovaj način će problem biti adekvatno rešen, a ti dosijei moraju biti izmešteni iz poseda službi bezbednosti i stavljeni u Nacionalnu agenciju, koju bi imenovala Skupština Srbije i koja bi njima raspolagala u skladu sa zakonom.
Ovo rešenje onemogućilo bi dalje korišćenje podataka iz dosijea, odnosno zloupotrebu tih podataka, a koja je sasvim očigledna kroz pojedina sredstva javnog informisanja.
Takođe, Zakonom se svakom građaninu, o kojem je dosije vođen, mora omogućiti uvid u svoj lični dosije, kao i uvid u podatke koji se na to lice odnose, a koji se nalaze u dosijeima drugih lica, naravno uz saglasnost tog drugog lica.
Zakonom se mora omogućiti i mogućnost kopiranja celokupnog dosijea ili njegovih delova. Zakonom bi se predvideo i postupak ispravljanja netačnih podataka na inicijativu lica o kojem se dosije vodi. Ovo su samo neke od odredaba koje bi morale biti sadržane u novom Zakonu, a koje bi omogućile stvarno otvaranje policijskih dosijea.
Takav zakonski predlog već je urađen od strane stručnih grupa, ali bez obzira na apele javnosti, nevladinih organizacija i nekih političkih partija, niti je postojala, niti danas postoji, politička volja u Parlamentu da takav zakon bude i izglasan. Iako su mnoge parlamentarne stranke javno vrlo glasne u svojim stavovima da dosijee treba otvoriti, izgleda da se nikada ne sete da u Parlamentu predlog Zakona stave na dnevni red. Ostaje nam zato da sumnjamo da se stvarni razlozi zbog kojih se poslanici u parlamentu i lideri političkih stranaka u parlamentu plaše otvaranja policijskih dosijea nalaze u činjenici da će se saznati da su neki – možda i mnogi – od njih bili saradnici Miloševićevog režima ili doušnici, odnosno saradnici službi bezbednosti, ili da možda postoji opravdan strah da bi neki od njih otvaranjem dosijea došli pod udar Zakona o lustraciji zbog kršenja ljudskih prava.