Otvaranje dosijea tajnih službi – uporednopravna iskustva
Ali, sva imena u dosijeima, uključujući imena doušnika, su zatamnjena, tako da se samo posredno, na osnovu mogućnosti rekonstrukcije, mogu da dovedu u opasnost prava zaintesovanih strana. Očigledno je da Mađarska nije želela da otvara pitanje bivših saradnika službe državne bezbednosti, verovatno u cilju izbegavanja mogućih širih društvenih tenzija, iako je značajna manjina – žrtve i članovi njihovih porodica, sigurno ostala nezadovoljna ovakvim rešenjem. Prema rečima Đerđ Marka, direktora Istorijskog odeljenja, tranzicija u Mađarskoj se inače odlikovala postepenošću i neznatnim stepenom revanšizma, tako da se i otvaranjem dosijea pre svega želelo da se zatvori jedna stranica (mračne) istorije.
Rumunija je usvojila zakon o otvaranju dosijea 1999. godine.27 Zakon se odnosi na dosijee građana koje je politička policija – Sekuritatea formirala u periodu 1945-1989. godine. Rumunski zakon je solidan putokaz za zemlje koje i same neblagovremeno pristupaju zakonskom uređivanju ovog pitanja, u kojima je represija prethodnog autoritarnog režima bila veoma oštra, u kojima je tajna policija bila glavni oslonac tog režima i u kojima je ta policija formirala veliki broj dosijea.
Ovaj zakon razrađuje proceduru o uvidu građana u svoje dosijee, uz naglasak na pravu građanina da dobije kopiju dosijea, kao i da sazna i objavi identitet agenta ili doušnika koji je učestvovao u stvaranju njegovog dosijea. Zakon sadrži razrađenu strategiju verifikacije onih koji se kandiduju ili već obavljaju neke važne funkcije u javnim službama, kao i odgovarajuće odredbe o čuvanju i obradi dosijea.
Zakon sadrži lustracione odredbe o proveri lica koja vrše ili se kandiduju da vrše određene javne funkcije, a među njima su funkcije lica u policiji i službi bezbednosti.
Zakonom je ustanovljen Nacionalni savet za proučavanje arhive Sekuritatee, koji je od Ministarstva unutrašnjih poslova preuzeo dosijee.
Savet je relativno izuzet od neposredne političke kontrole, jer članovi jedanaestočlanog Kolegijuma, koji upravlja Savetom, ne smeju biti članovi nijedne stranke, mada se imenuju na osnovu predloga poslanič kih grupa Parlamenta.
U toku prve godine rada, znači do kraja 2000. godine, Savet je proverio više od 20.000 dosijea koji se odnose na oko 4.000 lica i konstatovao da je samo 1% proverenih radio za Sekuritateu. Najveći broj doušnika poticao je iz redova Demohrišćanske i Liberalne stranke, koje su bile progonjene od 1946. godine i čiji su mnogi članovi bili po zatvorima Rumunije.28 Bugarska se upustila u proces diskvalifikacije i s tim u vezi otvaranja dosijea tajne policije 1991. godine, dok je do stvarnog otvaranja dosijea došlo tek 2001. godine. Zakon o lustraciji nije donet, ali je doneto nekoliko pojedinačnih zakona koji sadrže lustracione odredbe (na primer Zakon o bankama iz 1992, Zakon o penzijama iz 1992, Zakon o organizaciji uprave iz 1998), koje su kasnije proglašene za neustavne od strane Ustavnog suda Bugarske.
Postupak otvaranja dosijea počeo je da se odvija pod velom sumnje, jer je bivši, komunistički ministar unutrašnjih poslova postao potpredsednik nove vlade, a dosijei su ostali pod njegovom kontrolom. Po nekim procenama, umesto otvaranja starih dosijea, došlo je do njihovog uništavanja, i to oko 50%, kao i do formiranja novih.29 Osnovni tekst zakona o otvaranju dosijea usvojen je 1997. godine i njime je predviđeno obavezno objavljivanje dosijea nosilaca visokih državnih i javnih funkcija, čiji se dosijei nalaze u arhivama bivše službe bezbednosti ili Ministarstva policije. Ovaj tekst zakona sadržao je i odredbe o pravu građanina na uvid u vlastiti dosije, ali je Ustavni sud Bugarske proglasio ovu odredbu neustavnom.
Posle dužih rasprava i političkih skandala povodom prisluškivanja nekih državnih funkcionera, najzad je 2001. godine usvojen Zakon o pristupu spisima nekadašnje službe državne bezbednosti. Zakon predviđ a pravo građanina na uvid u svoj dosije i dobijanje kopije, ali tako što neke informacije mogu da budu izbačene, precrtane i sl. Prethodna priprema dosijea se vrši na osnovu Zakona i podrazumeva da se građaninu može dozvoliti potpun ili delimičan uvid u dosije, u zavisnosti od stepena bezbednosne zaštite pod kojom se dosije, odnosno informacija u dosijeu nalazi.
Ove odredbe se uglavnom nisu primenjivale u praksi, već su se imena saradnika, odnosno doušnika javno objavljivala, čak i preko interneta.
Tako se postupak otvaranja dosijea bugarskih građana odvijao u znaku senzacionalizma i preteranog i neproverenog objavljivanja dosijea.
Zakon predviđa formiranje nezavisne dvanaestočlane komisije za proučavanje arhiva, koju formira Sobranje Bugarske. Ova komisija je utvrdila da je u desetogodišnjem periodu (1991-2001) u Vladi bilo 121 lice, a u Sobranju 179, za koje je utvrđeno da su u komunističkom periodu bili saradnici bivše službe državne bezbednosti.
Albanija je prepoznatljiva po veoma radikalnoj diskvalifikaciji, koja je sprovedena na osnovu Zakona o moralnoj verifikaciji službenika iz 1995. godine. Od donošenja Zakona postojala je sumnja da je cilj donošenja zakona diskvalifikacija opozicije. Zakonom je osnovana Verifikaciona komisija, koja je trebalo da izvrši verifikaciju svih onih koji se kandiduju za neku izbornu funkciju ili koje vlada imenuje, odnosno postavlja u neku službu. Svima za koje Komisija utvrdi da su zauzimali neki visok položaj u Vladi pre 1991. ili da su sarađivali sa tajnom policijom, zabranjeno je da zauzmaju takav položaj do 2002. godine. Odluke donete na osnovu uvida u tajne dosijee, kao i sami dosijei, nisu bili otvoreni za javnost. Optuženi imaju pravo uvida u dokumentaciju, a odluke Komisije su mogle da se razmatraju pred sudom, ali samo na zatvorenim sednicama. Albanski Helsinški komitet je u više navrata ukazivao da su na ovim procesima kršeni albanski zakoni i međunarodni standardi.
Prema Zakonu o dosijeima tajne policije iz komunističke ere, iz 1995. godine, pravo na uvid u dosije i dobijanje kopije je vrlo ograničeno, opterećeno raznim uslovima koje je prethodno bilo potrebno ispuniti, ali i činjenicom da su dosijei ostali pod faktičkom kontrolom policije. Zakonom je osnovana posebna komisija za nadzor nad otvaranjem dosijea, sa skromnim ovlašćenjima. Članove te komisije je imenovao Savet ministara. Znači, proces otvaranja tajnih dosijea u Albaniji se odvijao veoma teško. Na primer za Blerima Celu, bivšeg predsednika Državne komisije za borbu protiv korupcije, utvrđeno da je uništavao dosijee i druge dokumente iz komunističke ere, kao i dosijee koji su se odnosili na visoke funkcionere tada vladajuće Demokratske partije Sali Beriše, koja je nastavila sa praksom vođenja tajnih dosijea o političkim protivnicima.
Zbog svega iznetog postoji opravdana sumnja građana da su brojni dosijei uništeni, odnosno da su dokumenti koji se nalaze u dosijeima falsifikovani, te da su postojeći dosijei bezvredni i shodno tome albanski građani su pokazali izuzetno malo interesovanje za uvid u dosijee koje je o njima vodila Sigurimi.
Makedonija je jedina država – naslednica SFRJ koja je usvojila Zakon o postupanju sa ličnim dosijeima vođenim od strane službe državne bezbednosti,30 što je svakako pohvalno. Zakon se odnosi na dosijee vođene u periodu od 1945. godine do trenutka stupanja na snagu Zakona, a to je do 2000. godine.
Ipak, pristup problematici otvaranja dosijea je krajnje minimalistič ki, te se rešenja iz ovog zakona mogu kritikovati iz više razloga (na primer nigde u Zakonu se ne navodi cilj otvaranja dosijea; potpuno je nejasno ko i na koji način vrši trijažu svih dosijea na dosijee koji se odnose na građane koji su bili politički i ideološki neprijatelji i koji se otvaraju i na sve ostale dosijee koji se ne otvaraju; otvaraju se samo individualni dosijei o građanima, a ne i o grupama građana, strankama, organizacijama, određenim događajima i sl.; uska je definicija ličnog dosijea, jer ne obuhvata podatke i dokumente koji se odnose na jedno lice, a nalaze se izvan njegovog dosijea, što znači da se radi o samostalnim podacima ili podacima koji se nalaze u drugim dosijeima; nije formirano određeno telo koje bi sve dosijee preuzelo od MUP Makedonije i otvorilo ih građanima pod određenim, zakonom propisanim uslovima, već to čini MUP, znači isti onaj organ koji je učestvovao u vođenju dosijea o građanima; rok od godinu dana, koji je dat građanima da izvrše uvid u svoje dosijee, neprimereno je kratak; postupak podnošenja zahteva za uvid u dosije, kao i dopuna zahteva, nepotrebno su komplikovani; zakon pruža bezrezervnu i punu zaštitu radnicima i saradnicima, odnosno doušnicima službe bezbednosti; ne postoje odredbe o lustraciji lica koja su u oblasti vođenja tajnih dosijea kršila ljudska prava i slobode).
Iz navedenih razloga, kao i zbog činjenice da je Zakon usvojen devet godina nakon političkih promena u bivšoj SFRJ, a time i u Makedoniji, nameće se utisak da je donošenje Zakona iznuđeno verovatno političkim razlozima, odnosno da se time prevashodno želelo da se okonča jedna neprijatna politička epizoda. Zbog toga je ukupan efekat ovog zakona više simbolički, nego što je pravni, politički, istorijski.
Srbija i Crna Gora je jedna od retkih bivših komunističkih država Istočne i Centralne Evrope koja nije pristupila procesu celovitog otvaranja dosijea. Jedno sasvim skromno otvaranje dosijea koje je učinjeno uredbama obe republičke vlade ne može se smatrati za celovito, odnosno sistemsko otvaranje dosijea. Štaviše, odgovarajuća uredba Vlade Srbije je 2003. godine proglašena neustavnom, nov propis nakon toga nije donet, tako da danas u Srbiji ne postoji nikakav pravni osnov za otvaranje dosijea. Ipak, zbog ukupnog značaja, potrebno je ukazati ne samo na rešenja crnogorske uredbe, nego i na rešenja neustavne srpske uredbe.
Srbija je načinila veoma mali korak u pravcu otvaranja dosijea.
Moj otac, pok. Budimir Tomić, bio je na Golom otoku zbog rezolucije IB. Još bar jednom, da ja znam, je bio zatvaran. Pokušavao sam da dobijem njegov dosije, kao jedini naslednik, i odbijen sam sa objašnjenjem da nemam pravo.
Pozdrav