Otvaranje dosijea tajnih službi – uporednopravna iskustva
Naime, Senat je 9. oktobra 1998. godine odbio dva amandamana predsednika Kvašnjevskog. Prvi amandman se sastojao u predlogu da svi građani mogu da imaju uvid u dosijee, a ne samo oni koji su oštećeni.
Naime, prema predlogu Sejma, pravo na uvid u dosijee imali su samo oni koji su pretrpeli neku štetu od vođenja dosijea. To znači da saradnici i doušnici službe bezbednosti nemaju pravo na uvid u dosijee. Drugi amandman se odnosio na to ko je ovlašćen da, na osnovu dosijea, odluči ko je bio žrtva komunističkog režima. Po mišljenju Kvašnjevskog, to je sud, a prema Predlogu zakona Nacionalni institut za sećanje.
Međutim, predsednik je 4. decembra 1998. stavio veto na ovaj zakon.
Solidarnost je, zajedno s nekim opozicionom partijama, skupila neophodnih tri petine glasova članova Sejma, u cilju odbijanja veta predsednika.
Zbog uobičajenog pogađanja političkih stranaka o kompenzacionim rešenjima, Zakon je usvojen tek 8. juna 2000. godine. U Zakonu su prihvaćena rešenja predložena od strane Senata, a ne predsednika Kvašnjevskog.
Prema odredbama Zakona, uvid u dosijee mogu imati subjekti dosijea, članovi uže porodice žrtava, ovlašćeni zastupnici, a pod određenim uslovima i sami saradnici tajnih službi, novinari, istoričari i drugi istraživači i sudovi u svrhu istrage. Poseban akcenat se stavlja na mogućnost uvida u dosijee u cilju naučne ocene delovanja komunističkog sistema.
Nacionalni institut za sećanje je preuzeo dosijee službe bezbednosti i od aprila 2001. godine stavio ih je na uvid građanima. Procene pojedinih političkih stranaka su da je u Poljskoj bilo oko 100.000 doušnika, koji su učestvovali u formiranju oko 4 miliona dosijea građana.
Kada bi ovi dosijei bili poređani jedan uz drugi, protegli bi se na oko 10 km dužine.
Institut je takođe preuzeo i dosijee Vojne kontraobaveštajne službe, ali ove dosijee, koji imaju oznaku “stroga tajna”, Institut može da otvori građanima tek nakon dobijene saglasnosti od Ureda za zaštitu države.
Krajem septembra 1996. godine, predsednik Ureda za zaštitu države je izjavio da je oko 60% svih poljskih dosijea uništeno, a da je u nekim slučajevima, na primer u Gdanjsku, uništeno čak oko 95% dosijea.
21 Sve je to uslovilo da se manje od 100.000 građana zainteresovalo da izvrši uvid u svoje dosijee.
Litvanija je pristupila problematici otvaranja tajnih dosijea bivšeg sovjetskog KGB na osnovu lustracionih propisa i odluka Parlamenta (Sejma) i Vlade. Prvi korak u tom smislu učinila je Vlada Litvanije novembra 1991. godine, donošenjem odluke kojom je svim saradnicima stranih službi (čitaj KGB) zabranila da u periodu od narednih pet godina vrše određene javne funkcije. Prema ovoj odluci, svi za koje je Komisija utvrdila da su bili saradnici KGB, morali su da podnesu ostavke do 01.02.1992.
Parlament Litvanije je decembra 1991. usvojio Zakon o verifikaciji mandata osumnjičenih za svesnu saradnju sa tajnim službama drugih zemalja. Istim zakonom formirana je komisija, poznatija po imenu svog predsednika kao Gajauskasova komisija, s ciljem da ispita saradnju članova Parlamenta sa KGB. Osnovni zadatak ove komisije je bio da prikupi sve dosijee, da licima koja su optužena za saradnju sa KGB dozvoli uvid u dosijee i da nakon svega donese stav da li je saradnje bilo.
Međutim, Litvanija nije mogla da ostvari ta svoja politička opredeljenja, odnosno da otvori dosijee, iz jednostavnog razloga što joj oni nisu bili fizički dostupni. Razlog tome je zauzimanje partijskih i drugih federalnih zgrada Litvanije od strane KGB, marta 1990. godine. Do početka povlačenja iz Litvanije, avgusta 1990. i ruskog priznanja Litvanije, septembra iste godine, KGB je odneo veliki broj dosijea iz Viljnusa, uključ ujući gotovo sve dosijee doušnika. U Viljnusu i manjim mestima u Litvaniji ostao je samo manji broj ličnih dosijea sa šifrovanim imenima, zbog čega je interesovanje građana za uvid u te dosijee bio veoma mali.
Nakon toga su su usledili teški pregovori sa Rusijom, što je rezultiralo delimičnim vraćanjem arhive. Tako je tokom 1992. godine u Viljnus vraćena samo jedna pošiljka, koja se sastojala od 2.400 kutija sa 31.241 dosijea o praćenju i 1.155 dosije sa ispitivanja.22 Međutim, Gajauskasova komisija je izrazila spremnost da rekonstruiš e čitavu mrežu doušnika na osnovu postojećih arhiva, ali je to samo delimično uspela. U tom smislu, ova komisija je podsticala saradnike KGB da se sami prijave Komisiji, a za uzvrat neće biti krivično gonjeni.
Štaviše, časopis Lietuvos Aidas, u odeljku “Paukova mreža”, objavljivao je dosijee samo onih saradnika koji se nisu prijavili Komisiji.
U pogledu budućeg čuvanja dosijea, Litvanija se opredelila da dosijee kojima raspolaže tretira kao “nacionalno blago” i da kazni svako iznošenje iz zemlje ili uništavanje dosijea.
Mađarska je 1994. godine usvojila Zakon o lustraciji,23 koji je predviđao obaveznu proveru za oko 6.000 nosilaca javnih funkcija. Dve godine kasnije Zakon je izmenjen24 u smislu što je broj nosilaca javnih funkcija za koje je bila potrebna provera smanjen na 509, među kojima su bili i saradnici službe državne bezbednosti. Ovim zakonom se, pored ostalog, uređuje i pristup arhivama tajne službe iz vremena komunizma.
Ovo je vrlo blag lustracioni zakon, pre svega zato što predviđa “meku lustraciju”, što znači da lica za koja se utvrdi da su sarađivala sa službom državne bezbednosti treba tiho da se povuku sa funkcija na kojima se nalaze, odnosno da odustanu od kandidature za te funkcije, a ukoliko to ne učine, jedina sankcija je iznošenje u javnost činjenica do kojih je došla nadležna komisija, tzv. Istorijsko odeljenje.
Dve godine nakon usvajanja Zakona o lustraciji, usvojen je i Zakon o otvaranju dosijea službe državne bezbednosti.25 Ovaj zakon sadrž i uobičajeno pravo lica na uvid u dosije koji je o njemu vođen, ali bez prava na kopiranje istog, kao ni prava da dobije izvod iz dosijea. Zakon potencira pravo na korišćenje dosijea u postupcima lustracije, kao i na uvid radi istraživanja u naučne i istorijske svrhe. Predmet Zakona su bili dosijei Odeljenja III/III, nekadašnje tajne službe državne bezbednosti.
Na osnovu Zakona o otvaranju dosijea, od septembra 1997. godine prijavilo se 1.300 građana da izvrše uvid u svoje dosijee. Međutim, samo njih četrdesetak je ostvarilo pravo na uvid u svoje dosijee, oko 350 nije imalo otvorene dosijee, a ostali, oko 900, informisani su da postoji zapis na karticama o njihovim dosijeima, ali da ti dosijei više ne postoje.
Veći broj onih koji su videli dosijee o sebi izjavili su da se u dosijeima nalaze samo beznačajne, često nepotpune, pa i netačne informacije.
Verovatni razlog za to je što je u zimu 1989/1990, kada je bilo jasno da dolazi do političkih promena, oko polovina dosijea Odeljenja III/III uništena od strane samih agenata. Druga polovina dosijea nije legalno dostupna, jer se smatra da su ti dosijei i dalje značajni za bezbednost države. Kao rezultat svega toga, preostalo je svega oko 215.000 dosijea, a pretpostavlja se da ih je bilo oko 1,5 milion.26 Mađarska objavljuje arhivu na internetu, uključujući tu i dosijee.
Moj otac, pok. Budimir Tomić, bio je na Golom otoku zbog rezolucije IB. Još bar jednom, da ja znam, je bio zatvaran. Pokušavao sam da dobijem njegov dosije, kao jedini naslednik, i odbijen sam sa objašnjenjem da nemam pravo.
Pozdrav