Otvaranje dosijea tajnih službi – uporednopravna iskustva
Ova kancelarija, na zahtev nadležnog tela koje postavlja javnog službenika (sudije, učitelje, nastavnike itd), daje mišljenje i preporuke.
Ovo mišljenje je savetodavno, znači ne podrazumeva automatsku diskvalifikaciju.
Lustraciona svojstva Zakona su očigledna. Obavezan uslov za odgovornost, time i kasniju diskvalifikaciju, je da je saradnja bila svesna, bez obzira na to da li se odvijala na profesionalnom ili nekom neformalnom nivou.6 Svrha diskvalifikacije nije u krivičnom kažnjavanju ili osveti, već u identifikaciji odgovornih i njihovom izbacivanju s posla, uz zabranu da ponovo rade neki državni posao, jer su u prošlosti pokazali sklonost da krše ljudska prava. Tako, svi bivši službenici (ne samo agenti) Štazija izgubili su posao i bilo im je zabranjeno da se zaposle u državnim organima.
Znači, agenti i drugi službenici Štazija nisu bili izloženi drugim (represivnim) merama, već su praktično naterani da nađu drugi posao i da žive kao ostali obični ljudi, što je za njih izgleda bila veoma teška “kazna”.7 Čehoslovačka je otpočela s lustracijom na osnovu izveštaja parlamentarne istražne komisije o saradnicima Službe državne bezbednosti (StB), koji je podnet Parlamentu u martu 1991. godine.8 Sledeći korak predstavlja usvajanje lustracionog zakona krajem 1991. godine,9 kojim se, znatno šire nego navedenom odlukom, krenulo u proces lustracije saradnika bivšeg režima, među kojima i službenika i doušnika StB. Međutim, pre svega toga, Vaclav Havel je, nakon samo nešto više od mesec dana od kada je izabran za predsednika, sredinom februara iste godine, uz pomoć takođe novoizabranog ministra policije Riharda Sahera, praktič no rasformirao StB i time značajno umanjio mogući otpor sprovođenju procesa lustracije.
Navedeni zakon je imao brojne nedostatke, kao na primer: lica optužena za saradnju sa StB nisu imala pristup dosijeima, u kojima su eventualno mogli da pronađu dokaze za svoju nevinost; lice koje je od strane nadležne komisije proglašeno za saradnika StB, moralo je dokazuje suprotno (ukinuta je pretpostavka nevinosti), znači smatralo se krivim dok ne odbaci optužbe; saradnici StB koji su od strane ove komisije proglašeni za “svesne saradnike” nisu imali efikasne mogućnosti da dokažu suprotno; uvedeni su elementi retroaktivnosti; kršeno je pravo na rad; na crnom tržištu se pojavila lista sa imenima oko 150.000 navodnih saradnika StB, među kojima su bile brojne poznate ličnosti, među kojima i predsednik Havel i dr. Zbog svega toga, o Zakonu su se negativno izjasnili Savet Evrope, Ustavni sud Čehoslovačke i brojne međunarodne organizacije.10 Tako je Ustavni sud Čehoslovačke poništio dve ključne odredbe o svesnim saradnicima StB i ovlašćenjima Komisije za lustraciju.11 Podaci sadržani u dosijeima StB ocenjeni su kao netačni ili barem nepouzdani.12 Nakon razdvajanja Čehoslovačke na Češku i Slovačku (1.1.1993), sudbina Zakona i same lustracije u ove dve države je bila različita. Primena ovog zakona je praktično obustavljena u Slovačkoj, a on je formalno prestao da važi 1996. godine, čemu je najviše doprinela Vlada Vladimira Mečijara. Suprotno slovačkom iskustvu, u Češkoj je Parlament 1995. produžio važenje Zakona za pet godina, znači do kraja 2000, iako je predsednik Havel bio protiv toga. Parlament je 1999. godine usvojio izmenu Zakona, prema kojoj se lica, čija se imena pojavljuju u dosijeu, a za koja je na sudu dokazano da nisu sarađivali sa StB, izuzimaju od primene lustracionog zakona. Analiza rezultata primene Zakona u Češkoj pokazuje da je, nakon deset godina od njegovog usvajanja, oko 11.000 lica obeleženo da su bili saradnici StB.13 Ipak, političke promene u Čehoslovačkoj, pokrenute “Plišanom revolucijom“, dovele su do hitnog uništavanja dosijea StB. Postoji opravdana bojazan da je u Čehoslovačkoj tada uništeno nekoliko stotina hiljada dosijea StB. Neki dosijei su se pojavili na crnom tržištu, što je izazvalo brojne lične tragedije, a globalno gledano, u društvu je zavladao strah da dosijei nisu uništeni, već da su skonjeni u cilju obnavljanja mreže agenata i doušnika StB.14 Procesu otvaranja dosijea Češka je pristupila 1996. godine, kada je usvojila Zakon o uvidu u dosijee bivše tajne policije (StB).15 Time je građanima omogućen uvid u dosijee koje je o njima vodila StB u periodu od 1939. do 1992. godine. Zakon polazi od toga da u demokratskoj Češkoj Republici nije više moguće vođenje tajnih policijskih dosijea, te se zato to pitanje i ne uređuje posle 1992. godine.
Važnija prava građana utvrđena ovim zakonom su: lice o kojem je vođen dosije ima pravo uvida u isti, kao i pravo da dobije kopiju dosijea; ovo lice takođe ima pravo da sazna ime osoba koje su ga pratile, nadzirale ili denuncirale.
Osnovne slabosti Zakona su: donet je pet godina nakon pada komunizma, što znači da postoji opravdan strah da je većina dosijea uništena; proces otvaranja dosijea se sprovodi u Ministarstvu unutrašnjih poslova, znači dosijeima i dalje raspolažu službe koje su barem delimično učestvovale u njihovom stvaranju; s tim u vezi, politički uticaj u takvim uslovima je znatno lakši nego da su dosijei preneti u nadležnost neke novoformirane, depolitizovane, nezavisne komisije ili agencije, osnovane od strane Parlamenta ili eventualno Vlade.
Na osnovu ovog zakona u Češkoj je otvoreno oko 60.000 dosijea StB, iako se sumnja da ih je (u Čehoslovačkoj) bilo oko 900.000. Međutim, mnogi građani nisu ni tražili uvid u svoje dosijee, što analitičari, na primer Karel Švarcenberg,16 tumače nepoverenjem građana u istinitost navoda koji su sadržani u dosijeima, kao i odsustvom volje.17 Poljska je, odmah po padu komunizma, kao svoju prvu pragmatič nu lustracionu akciju, sprovela reformu službe bezbednosti, iz koje je izbačeno 80% službenika. Poljska je godinama bezuspešno pokušavala da jednim zakonom uredi pitanje lustracije, ali su lustracione odredbe sadržane u brojnim pojedinačnim zakonima, u kojima je lustracija oročena na period od 10, a u jednom zakonu na 15 godina. Najzad, nakon političkog skandala sa dosijeima dvojice predsednika – Kvašnjevskog i Valense, Sejm je konačno usvojio lustracioni zakon 1997. godine.18 Prema ovom zakonu, formiran je Lustracioni sud, kao zasebno odeljenje u sastavu Apelacionog suda. Ubrzo potom, 8. oktobra 1998.
godine, postavljen je lustracioni tužilac. Nakon nekoliko meseci rada, lustracioni tužilac je objavio listu funkcionera, sudija, tužilaca i advokata koji su priznali saradnju sa bivšom službom bezbednosti. Na listi se nalazilo samo 300 imena, iako je priznanje zatraženo od 23.000 lica. U cilju provere ostalih koji nisu priznali, Lustracioni sud je tražio uvid u dosijee službe bezbednosti, što mu je omogućeno tek odlukom nadležnog suda.19 Za saradnike službe bezbednosti diskvalifikacija je nastupala ne u slučaju otkrivanja takve saradnje, nego u slučaju kada je saradnik negirao tu činjenicu i obmanjivao javnost da je takva saradnja postojala.
U Poljskoj je, decembra 1998, formiran Nacionalni institut za sećanje. Glavni zadatak ovog instituta, dostojanstvenog i neutralnog imena, je da istraži modus operandi starog režima i da to dokumentuje podacima koji su mu dostupni, sve sa osnovnim ciljem opomene budućim generacijama da se mračna prošlost više ne ponovi. Razumljiva je opaska Andžeja Žeplinskog da je “Poljska više bila sklona zaboravu vlastite prošlosti, nego otpočinjanju stvarnog procesa lustracije”.20 Zakon o otvaranja dosijea u Poljskoj usvojen je 2000. godine. Usvajanje ovog zakona proteklo je u neobično dramatičnim okolnostima.
Moj otac, pok. Budimir Tomić, bio je na Golom otoku zbog rezolucije IB. Još bar jednom, da ja znam, je bio zatvaran. Pokušavao sam da dobijem njegov dosije, kao jedini naslednik, i odbijen sam sa objašnjenjem da nemam pravo.
Pozdrav