Otvaranje dosijea tajnih službi – uporednopravna iskustva
Aleksandar Resanović
Centar za antiratnu akciju Beograd
Rezime: U poslednjoj deceniji dvadesetog veka, u državama Istočne i Centralne Evrope otpočeo je proces tranzicije. Kao jedna od ključnih tačaka procesa suočavanja s nasleđem iz prošlosti, postavilo se pitanje otvaranja tajnih dosijea koje su o građanima vodile razne službe bezbednosti. Pravno uređivanje i primena rešenja u praksi desetak bivših komunističkih zemalja Istočne i Centralne Evrope (Istočna Nemačka, Čehoslovačka, Poljska, Litvanija, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Albanija, Makedonija, Srbija i Crna Gora) je veoma različito, zbog čega su njihova iskustva prikazana po zemljama, a ne po institutima koji su predmet razmatranja.
Značajan prostor posvećen je otvaranju dosijea Štazija – službe bezbednosti bivše Istočne Nemačke, jer je to primer maksimalistič kog odnosa prema ukupnoj problematici. Isto tako, značajan prostor posvećen je otvaranju dosijea u Srbiji i Crnoj Gori, jer su to primeri minimalistič kog odnosa prema ovoj problematici. Najzad, ukazano je i da Savet Evrope, svojim dokumentima i odlukama Evropskog suda za ljudska prava, pruža podršku zakonskom uređivanju otvaranja dosijea, kao jednom od oblika suočavanja s prošlošću. Sva navedena iskustva mogla bi u značajnoj meri da podrže proces otvaranja dosijea službi bezbednosti u Srbiju, kako u smislu donošenja odgovarajuć eg zakona, tako i u smislu ugradnje prihvatljivih zakonskih rešenja.
Ključne reči: dosijei tajnih službi, zakoni o dosijeima, lustracija, iskustva postkomunistič kih zemalja.
1. Uvodne napomene U državama istočne i centralne Evrope padom komunističkog režima devedesetih godina dvadesetog veka otpočeo je proces tranzicije.
U ovim državama, kao uostalom i u drugim državama u kojim je demokratija pobedila autoritarni režim, proces suočavanja s nasleđem iz prošlosti i uspostavljanja pravde bio je dugotrajan i bolan. Kao jedna od ključnih tačaka ovog procesa, postavilo se pitanje otvaranja tajnih dosijea koje su o građanima vodile razne službe bezbednosti. Predmet posebnog interesovanja bili su dosijei koje su o građanima vodile službe bezbednosti iz političkih i ideoloških razloga, odnosno iz razloga što su oni bili protivnici ili barem neistomišljenici režima. U ovim dosijeima sadržane su veoma važne informacije, i to ne samo o pojedinačnim slučajevima, nego i o metodima i postupcima koje su u svom radu primenjivale navedene službe. Znači, njihovim otvaranjem ne omogućuje se samo građaninu o kojem je vođen dosije da sagleda uticaj tajnih službi na svoj život ili život njemu bliskih lica ili da ostvari rehabilitaciju, nego i da se što potpunije razjasni priroda i uloga tih službi u autoritarnim režimima, kao i samih režima, a time i ukupne prošlosti države.
Imajući u vidu stepen okrutnosti koji su službe bezbednosti često primenjivale u radu, dosijei se mogu okvalifikovati i kao svojevrsni arhivi represije ovih službi nad građanima.
Pitanje otvaranja tajnih dosijea je posebno bitno iz razloga što su oni često jedine zvanične verzije dokumenata o mračnoj i surovoj komunistič koj prošlosti. Uprkos činjenici da ih je bilo moguće falsifikovati, kao uostalom i sve druge službene dokumente, ovi dosijei mogu značajno da doprinesu suočavanju s prošlošću. Zato dosijei treba da budu dostupni ne samo građanima na koje se odnose i njihovim naslednicima, nego u određenom obliku treba da budu dostupni i za naučna i stručna istraživanja, za obrazovne svrhe i za isvrhe informisanja javnosti.
U svakom slučaju, dosijei ne smeju da budu uništavani, već moraju da budu sačuvani iz istorijskih razloga i u preventivne svrhe, odnosno u cilju definitivnog raskida sa nedemokratskom prošlošću i onemogućavanja njenog ponavljanja.
Otvaranje dosijea je pitanje koje je neposredno vezano s pitanjima osnivanja, načina rada i odgovornosti službi bezbednosti. Naime, u velikom broju bivših komunističkih država, ovo pitanje je bilo neuređeno ili nedovoljno uređeno zakonom. Time je ovim službama ostavljena velika sloboda delovanja, koju su lideri autoritarnih režima, preko šefova ovih službi, u značajnoj meri koristili u cilju opstanka na vlasti.
Većina bivših komunističkih država otvorila je dosijee o građanima koje su vodile njihove službe bezbednosti. Negde je to učinjeno odmah nakon demokratskih promena (Nemačka), a negde kasnije, čak sa desetak godina zakašnjenja (Bugarska, Makedonija, Rumunija). U nekim zemljama otvaranje dosijea je bilo potpuno i uz obavezu ispunjenja minimalnih uslova (Nemačka), a u većini zemalja – delimično i uz ispunjenje većeg broja uslova. U pojedinim zemljama su osnovana nezavisna tela, komisije i sl. koja su preuzela dosijee (Nemačka, Poljska), a u nekim zemljama su dosijei ostali u posedu policije (Albanija, Makedonija).
U pojedinim zemljama mogućnost uvida u dosijee je vremenski ograničena na 10 do 15 godina (Nemačka), a u nekim na samo godinu dana (Makedonija). U većini država ovo pitanje je bilo uređeno zakonom, a u nekim podzakonskim aktom (Srbija, Crna Gora).
Što se tiče država naslednica bivše SFRJ, samo je Makedonija zakonom uredila otvaranje dosijea. Srbija i Crna Gora su to učinile uredbama svojih vlada, uz napomenu da je Ustavni sud Srbije, nakon dve godine, proglasio neustavnom odgovarajuću uredbu Vlade Srbije.
Moj otac, pok. Budimir Tomić, bio je na Golom otoku zbog rezolucije IB. Još bar jednom, da ja znam, je bio zatvaran. Pokušavao sam da dobijem njegov dosije, kao jedini naslednik, i odbijen sam sa objašnjenjem da nemam pravo.
Pozdrav