Otvaranje dosijea tajnih službi – uporednopravna iskustva
Aleksandar Resanović
Centar za antiratnu akciju Beograd
Rezime: U poslednjoj deceniji dvadesetog veka, u državama Istočne i Centralne Evrope otpočeo je proces tranzicije. Kao jedna od ključnih tačaka procesa suočavanja s nasleđem iz prošlosti, postavilo se pitanje otvaranja tajnih dosijea koje su o građanima vodile razne službe bezbednosti. Pravno uređivanje i primena rešenja u praksi desetak bivših komunističkih zemalja Istočne i Centralne Evrope (Istočna Nemačka, Čehoslovačka, Poljska, Litvanija, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Albanija, Makedonija, Srbija i Crna Gora) je veoma različito, zbog čega su njihova iskustva prikazana po zemljama, a ne po institutima koji su predmet razmatranja.
Značajan prostor posvećen je otvaranju dosijea Štazija – službe bezbednosti bivše Istočne Nemačke, jer je to primer maksimalistič kog odnosa prema ukupnoj problematici. Isto tako, značajan prostor posvećen je otvaranju dosijea u Srbiji i Crnoj Gori, jer su to primeri minimalistič kog odnosa prema ovoj problematici. Najzad, ukazano je i da Savet Evrope, svojim dokumentima i odlukama Evropskog suda za ljudska prava, pruža podršku zakonskom uređivanju otvaranja dosijea, kao jednom od oblika suočavanja s prošlošću. Sva navedena iskustva mogla bi u značajnoj meri da podrže proces otvaranja dosijea službi bezbednosti u Srbiju, kako u smislu donošenja odgovarajuć eg zakona, tako i u smislu ugradnje prihvatljivih zakonskih rešenja.
Ključne reči: dosijei tajnih službi, zakoni o dosijeima, lustracija, iskustva postkomunistič kih zemalja.
1. Uvodne napomene U državama istočne i centralne Evrope padom komunističkog režima devedesetih godina dvadesetog veka otpočeo je proces tranzicije.
U ovim državama, kao uostalom i u drugim državama u kojim je demokratija pobedila autoritarni režim, proces suočavanja s nasleđem iz prošlosti i uspostavljanja pravde bio je dugotrajan i bolan. Kao jedna od ključnih tačaka ovog procesa, postavilo se pitanje otvaranja tajnih dosijea koje su o građanima vodile razne službe bezbednosti. Predmet posebnog interesovanja bili su dosijei koje su o građanima vodile službe bezbednosti iz političkih i ideoloških razloga, odnosno iz razloga što su oni bili protivnici ili barem neistomišljenici režima. U ovim dosijeima sadržane su veoma važne informacije, i to ne samo o pojedinačnim slučajevima, nego i o metodima i postupcima koje su u svom radu primenjivale navedene službe. Znači, njihovim otvaranjem ne omogućuje se samo građaninu o kojem je vođen dosije da sagleda uticaj tajnih službi na svoj život ili život njemu bliskih lica ili da ostvari rehabilitaciju, nego i da se što potpunije razjasni priroda i uloga tih službi u autoritarnim režimima, kao i samih režima, a time i ukupne prošlosti države.
Imajući u vidu stepen okrutnosti koji su službe bezbednosti često primenjivale u radu, dosijei se mogu okvalifikovati i kao svojevrsni arhivi represije ovih službi nad građanima.
Pitanje otvaranja tajnih dosijea je posebno bitno iz razloga što su oni često jedine zvanične verzije dokumenata o mračnoj i surovoj komunistič koj prošlosti. Uprkos činjenici da ih je bilo moguće falsifikovati, kao uostalom i sve druge službene dokumente, ovi dosijei mogu značajno da doprinesu suočavanju s prošlošću. Zato dosijei treba da budu dostupni ne samo građanima na koje se odnose i njihovim naslednicima, nego u određenom obliku treba da budu dostupni i za naučna i stručna istraživanja, za obrazovne svrhe i za isvrhe informisanja javnosti.
U svakom slučaju, dosijei ne smeju da budu uništavani, već moraju da budu sačuvani iz istorijskih razloga i u preventivne svrhe, odnosno u cilju definitivnog raskida sa nedemokratskom prošlošću i onemogućavanja njenog ponavljanja.
Otvaranje dosijea je pitanje koje je neposredno vezano s pitanjima osnivanja, načina rada i odgovornosti službi bezbednosti. Naime, u velikom broju bivših komunističkih država, ovo pitanje je bilo neuređeno ili nedovoljno uređeno zakonom. Time je ovim službama ostavljena velika sloboda delovanja, koju su lideri autoritarnih režima, preko šefova ovih službi, u značajnoj meri koristili u cilju opstanka na vlasti.
Većina bivših komunističkih država otvorila je dosijee o građanima koje su vodile njihove službe bezbednosti. Negde je to učinjeno odmah nakon demokratskih promena (Nemačka), a negde kasnije, čak sa desetak godina zakašnjenja (Bugarska, Makedonija, Rumunija). U nekim zemljama otvaranje dosijea je bilo potpuno i uz obavezu ispunjenja minimalnih uslova (Nemačka), a u većini zemalja – delimično i uz ispunjenje većeg broja uslova. U pojedinim zemljama su osnovana nezavisna tela, komisije i sl. koja su preuzela dosijee (Nemačka, Poljska), a u nekim zemljama su dosijei ostali u posedu policije (Albanija, Makedonija).
U pojedinim zemljama mogućnost uvida u dosijee je vremenski ograničena na 10 do 15 godina (Nemačka), a u nekim na samo godinu dana (Makedonija). U većini država ovo pitanje je bilo uređeno zakonom, a u nekim podzakonskim aktom (Srbija, Crna Gora).
Što se tiče država naslednica bivše SFRJ, samo je Makedonija zakonom uredila otvaranje dosijea. Srbija i Crna Gora su to učinile uredbama svojih vlada, uz napomenu da je Ustavni sud Srbije, nakon dve godine, proglasio neustavnom odgovarajuću uredbu Vlade Srbije.
Moj otac, pok. Budimir Tomić, bio je na Golom otoku zbog rezolucije IB. Još bar jednom, da ja znam, je bio zatvaran. Pokušavao sam da dobijem njegov dosije, kao jedini naslednik, i odbijen sam sa objašnjenjem da nemam pravo.
Pozdrav
gdje ikako bi mogao naci dosije mom stricu koji je nestao 1956g.Radio za S.D.B. Jugoslavije , zadji se put javi iz Njemacke 1960g.
zasto nemozemo dobiti dosije
Tajne službe nisu jedine državne i pravne institucije koje kršenjem zakona i službenih ovlašćenja vrše mobing i maltretiranje građana zbog njihovih političkih ili sindikalnih uverenja ili zbog prijavljivanja kriminalnih aktivnosti vršilaca javnih ovlašćenja. U tu grupu pored tajnih službi spadaju još policija, javna tužilaštva i sudovi. To dokazujem svojim ličnim iskustvom:
Totalno nezakonito “privođen” sam dva puta na tzv. “informativne razgovore”, jednom zbog organizacije protesta protiv režima Miloševića tokom 1999. god. (objavljeno na radiju Slobodna Evropa) i jednom zbog učešća u predizbornoj kampanji na lokalnim izborima u Boru tokom septembra 2000. godine (na svim nivoima javnog tužilaštva zataškana moja krivična prijava protiv milicionera Petra Gergića u predmetu Kt-279/00 OJT Bor).
Tokom 2002. godine zbog mog učešća u svojstvu svedoka protiv službenih lica Instituta za bakar zbog mahinacija sa načinom zbrinjavanja bivših rukovodilaca i njihove rodbine u Beogradu, utaje poreza i zloupotreba ugovora o delu sa penzionerima, članovima menadžmenta i njihovim rođacima i prijateljima, opljačkan mi je nedovršeni stambeni objekat u okolini Zaječara, uz logistiku nn lica iz MUP-a Zaječar, zbog čega sam protiv Ilije Matića načelnika MUP-a Zaječar podneo krivičnu prijavu Kt-329/03 OJT Zaječar ali je ista zataškana na svim nivoima javnog tužilaštva.
Zbog mog učešća u svojstvu svedoka protiv članova menadžmenta Instituta za bakar, tokom 2004. godine, totalno nezakonito sam otpušten sa posla bez isplate zaostalih zarada i uplate doprinosa za PIO, uz retroaktivno falsifikovanje tri meseca unazad mojih evidencija iz šihtane knjige, što je sve zataškano nezakonitim postupanjima službenih lica iz pravosudnih institucija:
- sudija Opštinskog suda iz Bora Nikola Krtinić je oslobodio Mirka Vukmirovića – službeno lice Instituta za bakar koji je po nalogu direktora Vlastimira Trujića retroaktivno unazad za tri meseca falsifikovao moje evidencije u šihtanoj knjizi kako mi Trujić po nezakonitom otpuštanju ne bi isplatio zaostale zarade I uplatio doprinose za PIO. Zbog ovakvog suđenja sudija Jovo Krtinić je unapređen u sudiju Okružnog suda Zaječar gde sada “stiče slavu” u predmetu koji se vodi protiv ubice sudije iz Knjaževca.
- logistiku za ovakvo postupanje sudija Jovo Krtinić je dobio u predmetu Kž-434/05 Okružnog suda Zaječar od tria sastavljenog od:
- Zorice Jovanović, vd predsednika Opštinskog suda iz Bora,
- Slobodana Mitića, predsednika Okružnog suda iz Zaječara i
- nekog zamenika Opštinskog javnog tužioca iz Zaječara).
U predmetu P1-534/07 i predmetu P1-1269/07 Opštinskog suda iz Bora nisam mogao da ostvarim naknadu štete zbog nezakonitog otpuštanja zato što je tzv. “ćutanjem administracije” Zorice Jovanović, vd predsednika Opštinskog suda iz Bora pre kraja postupka namerno propuštena prilika za njeno izjašnjenje u vezi mog zahteva za izuzeće sudije Dragane Aničić, kao i pritužbi na njen rad zbog:
- dozvole da tuženika, koji je pravno lice zastupa fizičko lice koje zvanično nije u radnom odnosu kod tuženika, nema status ovlašćenog lica na OP obrascu, nema registrovanu firmu za zastupanje pravnih lica niti je radnik takve firme – bavi se nadripisarstvom uz nagradu (dobio je otpremninu od preko 7.000 evra po osnovu viška zaposlenih a ostao na radu u firmi po osnovu tajnog ugovora o delu čije je prilaganje sudu izbegnuto zahvaljujući predmetnom sudiji),
- naknadnog prepravljanja sudskih zapisnika umetanjem stranica sa prepravljenim izjavama stranaka ispred stranice sa potpisima stranaka,
- umetanja u predmet falsifikovanih dokumenata nakon završenih rasprava bez prethodnog prezentiranja tužiocu,
- nepriznavanja obrazloženja za moje nezakonito otpuštanje iz pravosnažnih sudskih presuda P1-634/06 i P1-311/07,
- naručivanje nezakonitih veštačenja u vezi mojih potraživanja od sudskog veštaka, itd.
Podršku za ovakvo postupanje sudiji Dragani Aničić pružila je Zorica Jovanović, vd predsednika Opštinskog suda iz Bora, Slobodan Mitić, predsednik Okružnog suda Zaječar i sudija Svetlana Nikolić, predsednik Veća sudija Okružnog suda iz Zaječara.
U vezi svih navedenih nezakonitosti više puta sam se obraćao kancelariji predsednika Republike Srbije I Ministarstvu pravde od kojih nisam dobio nikakvu pravnu zaštitu već, naprotiv nakon takvih obraćanja usledila su još veća kršenja ustava i zakona na moju štetu. Za vreme mandata ministra pravde Zorana Stojkovića jednom sam čak dobio telefonsku informaciju da je moj predmet pri tom ministarstvu nestao.
Pravnu rehabilitaciju sada čekam po osnovu ustavne žalbe pred Ustavnim sudom Srbije a pred Nadzornim odborom Vrhovnog suda pokrenuo sam postupak za preispitivanje zakonitosti napred navedenih nezakonitih postupanja.