Otvaranje dosijea političke policije: dockan je ili ipak nije?
Autor: Vladimir V. Vodinelić
Rezime: Uredbama Vlade Republike Srbije (2001) otvoreni su dosijei političke policije. Ali, sasvim ograničeno: dosijei su otvoreni samo za kategoriju “unutrašnjih neprijatelja, tj. terorista i ekstremista”; jedino pravo je bilo da se čita sopstveni dosije. Za žrtve političke policije, takvo kakvo je bilo, otvaranje je predstavljalo dodatno ponižavanje: ti dosijei represije ostali su i dalje u posedu Službe državne bezbednosti, tako da su žrtve morale ići na noge počiniocima; pošto nije dato pravo ni da se razume sadržina dosijea, već samo da se čita, kao ni pravo na kopiju ili ispis, ostalo je jedino da se s naporom uči napamet ono što se vidi. I takva kakva je bila, Uredba je 2003. proglašena protivnom Ustavu Srbije. Na taj način podelila je sudbinu gotovo svih mera koje je nova vlast preduzela u okviru pravnog savladavanja prošlosti: neke su neslavno završile kao ukinute, druge nikada nisu ni primenjene. Neretko se čuje da je sada, tri i po godine posle srpskog oktobra 2000. već prekasno za otvaranje dosijea. Nije – budući da nije ostvarena nijedna od svrha koja se i sada može ostvariti otvaranjem dosijea. Evo nekih od tih devet, još neostvarenih funkcija, kojima je ovaj prilog prvenstveno posvećen: saznajna funkcija otvaranja dosijea sastoji se u tome da se žrtvama omogući da sagledaju uticaj političke policije na njihovu ličnu sudbinu; tek otvaranjem dosijea omogućiće se i društvu da dođe do saznanja o delu sopstvene istorije; bez otvaranja dosijea biće za mnoge neostvariva i prava čije ostvarenje tek predstoji – rehabilitacija političkih osuđenika i kažnjenika i denacionalizacija; otvaranje dosijea neophodno je i kao deo stvarne reforme službe državne bezbednosti; bez toga će opstajati i politički ambijent opterećen zloupotrebama dosijea protiv političkih protivnika, i dr.
Ključne reči: otvaranje dosijea političke policije, dodatno poniženje građana, Uredba o otvaranju dosijea, legitimnost otvaranja dosijea.
I. Šta (ne) bi? 1. Zakon o rehabilitaciji političkih osuđenika i kažnjenika – ne postoji.
Zakon o vraćanju imovine i obeštećivanju za oduzetu imovinu – ne postoji.
Zakon o otvaranju dosijea službi državne bezbednosti – ne postoji.
Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava (poznatiji kao zakon o lustraciji)1 – nije primenjen.2 Komisija za istinu – nije preživela rođenje zajednice država Srbija i Crna Gora.3 Premijer Srbije – ubijen.
To je, u bitnome, bilans pravnog nesavladavanja autoritarne prošlosti Srbije u Srbiji.4 2. Prošlo je tri i po godine od srpskog Oktobra 2000. Sada je kasno, prekasno, za savladavanje autoritarne prošlosti, pogotovo je dockan za otvaranje dosijea, pošto su brojni dosijei do sada sigurno već uništeni ili prepravljeni – čuje se sa raznih strana.
Da li je doista kasno? Nije.
Evo i zašto.
3. “Ako se zanemari Savezna Republika Nemačka, nijedna druga država nije donela toliko zamašne zakonske odredbe sa ciljem ‘savladavanja prošlosti’ kao Češka Republika”.5 A u njoj su tek 1997. godine, osam godina nakon pada Berlinskog zida, građani dobili mogućnost pristupa dosijeima. Ima drugih inostranih primera (recimo, Mađarska, Poljska, Bugarska) za još docnije, u odnosu na vreme sistemske promene, donošenje zakona koji služe tom vidu pravnog savladavanja prošlosti.
Ali, i kada bi se u analizu uključili svi relevantni činioci (koji se tiču sličnosti i razlika tamošnjih i ovdašnje situacije pre, za vreme i posle sistemske promene), ovaj komparativni argument o tome da – po uporednim merilima – još uvek nije nastupila prekluzija mogućnosti donošenja zakona, opet ne bi predstavljao odlučujući razlog za stav da još nije kasno za zakonodavne akte. Krunski razlozi za taj stav leže drugde i odnose se na to da u Srbiji nisu ostvarene svrhe radi kojih se dosijei otvaraju, a te svrhe, čije ostvarenje i dalje predstavlja vrednost i potrebu, još uvek su ostvarive. Pre nego što to pokažem (V), podsetimo se sadašnje dimenzije stvari (II - IV).
II. Jedno malo, malecko otvaranje 1. Vlada Srbije donela je 2001. godine Uredbu o skidanju oznake poverljivosti sa dosijea vođenih o građanima Republike Srbije u službi državne bezbednosti,6 koju je potom preimenovala u Uredbu o stavljanju na uvid određenih dosijea vođenih o građanima Republike Srbije u Službi državne bezbednosti.7 Naslov uredbe građanima mnogo više obećava nego što im njena sadržina stvarno pruža. Uredbom je priznato jedno krajnje krnje pravo u pogledu dosijea. Krnje, jer je od svih onih kojima bi bilo legitimno priznati pravo u pogledu dosijea, pravo priznato samo jednom uskom krugu lica; jer je od svih podataka u pogledu kojih je legitimno priznati građanima pravo, ono priznato samo u pogledu jednog uskog kruga podataka; jer je od svih ovlašćenja koja je legitimno građanima priznati povodom dosijea, priznat samo jedan uzak krug ovlašć enja; jer od raznih rizika za prava ličnosti koja prate otvaranje dosijea, treća lica nisu baš nikako zaštićena; jer od svih zamislivih zaštitnih mehanizama za slučaj da se građanin osujeti u ostvarenju svoga prava u pogledu dosijea, nije obezbeđen nijedan zaštitni mehanizam.
2. Od svih “klijenata” službi državne bezbednosti, pravo u pogledu dosijea dato je: – samo građanima Srbije, ne i drugima, bez obzira na to što su i drugi bili žrtve političke policije i što žrtva nema državnu pripadnost; – samo onim građanima Srbije koji su imali dosije kao “unutrašnji neprijatelji, tj. unutrašnji ekstremisti i teroristi”, ali ne i ostalim građanima koje je Služba razvrstala u ostale kategorije podobnih za njeno interesovanje, a Vlada u nepodobne za pravo u pogledu dosijea.
Od svih podataka koji se odnose na neko lice, pomenuti građani dobili su pravo samo u pogledu dosijea koji je o njima lično vođen, ali ne i u pogledu: – podataka koje o njima sadrže dosijei koji se vode pod imenom drugih građana, – podataka o njima koji se nalaze u dosijeima o organizacijama, iako su i u okviru takvih dosijea vođeni podaci i o pojedincima.
Od svih ovlašćenja iz kojih bi moglo da se sastoji pravo u pogledu dosijea, priznato pravo sadrži jedino pravo na uvid, ali ne i pravo: – na svaku vrstu uvida, već samo na čitanje, dok su drugi podaci, koji nisu u pisanoj formi (audio i vizuelni zapisi), ostali izvan tog prava; – da se dosijei odnosno podaci iz njih mogu, osim za čitanje na licu mesta, koristiti za druge svrhe, kao što su, na primer, naučno-istorijska istraživanja, lustracija, rehabilitacija, objavljivanje javnosti, – na stručnu pomoć, neophodnu za razumevanje podataka i sadržine dosijea, bez čega često ni pravo na uvid, kakvo god da je, nema nikakvog smisla.
– na kopiju, Od svih rizika po prava ličnosti trećih lica koji postoje u vezi sa otvaranjem dosijea, niko nije zaštićen ni od jednog.
Od raznih mogućih pravnih mehanizama (između ostalih, i javni poverenik kao nezavisni organ) koji služe ostvarivanju prava kada je njegovo vršenje osujećeno ili povređeno, nije predviđen nijedan mehanizam za obezbeđenje da se ostvari makar to jedno nepotpuno priznato ovlašćenje uvida doista (na primer, da se proveri da li odgovara stvarnosti obaveštenje dato zainteresovanom da se o njemu ne vodi dosije).
3. Potrebno je priznati pravo svakome o kome su podaci obrađivani. Potrebno je priznati pravo na lične podatke (u kom god dosijeu bili), a ne pravo na lični dosije. Potrebno je proširiti paletu ovlašćenja, sa sadašnjeg jednog jedinog, koje je i samo nepotpuno. Potrebno je zaštititi prava trećih lica. Potrebno je pravo u pogledu dosijea koje bi bilo ostvarivo i zaštićeno.
Sve u svemu, još smo daleko od istine o dosijeima – BIA se tek sasvim malo otvorila.
III. … i jedno dodatno poniženje 1. Minimalistički pristup (od tri koja stoje na raspolaganju za otvaranje dosijea),8 koji je primenjen kod nas, čak zaostaje i u odnosu na takve, minimalističke pristupe drugde: nigde, naime, nije bilo kao kod nas da dosijei ostanu u posedu službe državne bezbednosti. U rukama onih, dakle, koji su i proizveli te dosijee represije. I da žrtve idu na noge počiniocima! 2. Dosijei tajne policije ostali su tajnoviti za građane i kada su otvoreni: nisu dopušteni njihovi prepisi, ne mogu se vršiti ispisi, nema kopiranja, nema stručnog objašnjenja kada je ono neophodno za razumevanje podataka koje sadrže. Takav pravni režim dosijea poruka je građaninu: samo gledaj (bez razumevanja) i uči napamet (pošto nisu dopušteni ni ispisi i prepisi, ni kopije)!9 One koje je politička policija, praveć i i puneći njihov dosije, ranije ponižavala (uvlačeći im se u postelju, prisluškujući njihove razgovore, ucenjujući ih, pripremajući materijal da budu suđeni i kažnjeni što su vršili ljudska prava, itd.), sada je Vlada dodatno ponizila takvim pravnim režimom za pristup tim dosijeima. Oni građani koji su stisli zube i prošli kroz to poniženje, učinili su dobro, jer su mogli potom javno svedočiti o oba poniženja, što je takođe jedan vid savladavanja prošlosti. Ali, takav pravni režim dosijea je svedočanstvo, nažalost, i o Vladinom nerazumevanju prirode dosijea političke policije i svrhe njihovog otvaranja: neshvatanja da dosijei ne pripadaju političkoj policiji, već građanima – žrtvama. To nisu, naime, obični akti, nastali u obavljanju državne delatnosti uz poštovanje propisa i ljudskih prava, običan redovni registraturni materijal, već – dosijei represije koje je država vršila na građanima, i koji zato pripadaju građanima a ne njihovim proizvođačima. Onakvim otvaranjem dosijea, Vlada je u pravcu istinskog otvaranja dosijea i ostvarivanja njegovog cilja otišla jedva korak dalje od prvog čoveka političke policije iz bivšeg, autoritarnog režima koji je u vreme kohabitacije starih i novih snaga 2001. godine sa čuđenjem govorio za novine: pa, šta hoće ti građani, ti dosijei nisu njihovi već pripadaju Službi! Ukratko, ni takvo kakvo je, krnje, pravo dato Uredbom nije se moglo vršiti bez ponižavanja.10 IV. Manjkav ministrov predlog koji nije ministrov predlog 1. S obzirom na obećanja koje je tadašnji ministar policije dao još 2002. godine na Međunarodnoj konferenciji o otvaranju tajnih policijskih dosijea februara 2002. godine i s obzirom na Zakon o ministarstvima, po kome je to u njegovoj nadležnosti, očekivalo bi se da će iz tog resora uslediti predlog zakona o otvaranju dosijea.11 Međutim, godine 2003. jedan drugi ministar – tadašnji ministar pravde, uzevši za osnov Model zakona o dosijeima službe državne bezbednosti Republike Srbije koji su zajedno izradili Centar za antiratnu akciju (CAA) i Centar za unapređivanje pravnih studija (CUPS)12, sastavio je tekst predloga zakona koji je onda podastro Vladi Srbije, ali – u ime svoje političke stranke, a ne kao ministar(!). Predlog nikada nije dospeo u skupštinu.