Neki aspekti suđenja za zločine u Sandžaku
Autor: Dragoljub Todorović
Samo četiri dana nakon otmice u selu Mioče iz autobusa na liniji Sjeverin-Užice, dana 26. oktobra 1992. godine u Sjeverinu su uhapšeni Milan Lukić i Dragutin Dragićević, koji su se nalazili u automobilu marke pasat. Oni su sprovedeni istražnom sudiji Okružnog suda u Užicu, a ministar policije Srbije Zoran Sokolović izjavio je da su uhapšeni osumnjič eni za otmicu iz autobusa u Mioču. Međutim, protiv Lukića i Dragić evića vodila se istraga u predmetu Okružnog suda u Užicu Ki 118/92 zbog krivičnog dela neovlašćenog nošenja oružja, jer su prilikom hapšenja kod njih i u automobilu pronađene dve automatske puške Crvena zastava, automatska puška Tompson, četiri bombe, tromblonska trenutna mina, pištolj marke Crvena zastava i veliki broj municije od oko 300 metaka za puške i pištolj. Istraga je trajala devet dana, pa je vanraspravno veće Okružnog suda u Užicu obustavilo istragu protiv Lukića i Dragić evića, ukinulo im pritvor i pustilo ih na slobodu bez obzira na veliku količinu oružja i municije pronađenih kod njih. Na osnovu detaljnog uvida u istražne spise Okružnog suda u Užicu Ki 118/92 okrivljenih Lukić a i Dragićevića vidi se da u njima nema nijedne reči, niti bilo kakvog pomena otmice u Mioču. Dakle, neko moćniji je u međuvremenu dezavuisao ministra Sokolovića i sprečio ne samo istragu oko otmice, već bilo kakvu istragu protiv Lukića i on je pušten na slobodu.
Skupština Crne Gore formirala je Komisiju za prikupljanje informacija o otmici putnika iz voza 671 izvršenoj u Štrpcima 27. februara 1993. godine, na čijem čelu je bio Dragiša Burzan. Komisija je u toku svog rada prikupila veliku i značajnu dokumentaciju od Javnog tužioca Republike Srbije. Na osnovu te dokumentacije 13. novembra 1995. godine Komisija je sačinila: “Izvještaj o rezultatima uvida u dokumentaciju o otmici u Štrpcima u posjedu Javnog tužioca Republike Srbije” Izveštaj sačinjavaju karakteristični izvodi, zapažanja i kratak opis dokumenata. Izveštaj sadrži opis 58 dokumenata koji se tiču otmice i koji su sačinjeni u ogromnoj većini neposredno nakon otmice (i u roku od 15 dana posle otmice) i od relevantnih faktora (železnice, tužilaštva i organa unutrašnjih poslova iz Priboja, Užica i Beograda). Dokumentacija predstavlja odličan, validan i prvorazredan dokazni materijal za preduzimanje jedne ozbiljne i sveobuhvatne sudske istrage.
Međutim, takva istraga nije pokrenuta. U međuvremenu, u toku 1993. i 1994. godine Milan Lukić je u Srbiji bio u zatvoru ukupno 10 meseci; prvo 15 dana po rešenju sudije za prekršaje zbog neprijavljenog boravišta, a posle izvesnog vremena provedenog na slobodi 9 meseci zbog neovlašćenog nošenja oružja. Nakon isteka te kazne, protiv Lukić a je stavljen zahtev za sprovođenje istrage pred Okružnim sudom u Beogradu zbog otmice u Štrpcima, a krivično delo je kvalifikovano kao protivpravno lišenje slobode. Istragu je vodio tadašnji predsednik istražnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu Dragoslav Rakić u predmetu Ki 566/94 i ona je trajala 20 dana, od 6. do 26. aprila 1994. godine. Za to vreme sudija Rakić saslušao je samo Lukića i tri svedoka, iako je morao imati svu dokumentacju koju je Javni tužilac Republike Srbije dostavio Burzanovoj Komisiji u Podgorici. Na osnovu te dokumentacije sudija Rakić je u istrazi morao saslušati oko 150 svedoka, izvršiti niz istraž nih radnji prepoznavanja, suočavanja, rekonstrukcije, uviđaja, provera i veštačenja. Rakić nije saslušao čak ni, od tužioca predložena, tri svedoka, milicionera, putnika voza, trojicu neposrednih očevidaca otmice.
Istražni sudija Dragoslav Rakić je, u razlozima za neslaganje sa njihovim saslušanjem, direktno falsifikovao i neistinito prikazao činjenice iz spisa predmeta, navodeći da ta trojica putnika, po zanimanju milicioneri, nisu bili putnici voza, već da su u ovaj slučaj umešani tako što su posle događaja kao službena lica uzimali izjave od milicionera pratilaca voza iz koga je izvršena otmica, što je čista laž.
Dakle, sudija Rakić je otvoreno, drsko i teškom zloupotrebom sudijske funkcije istragu protiv Milana Lukića lažirao i sabotirao, a u tome su mu, donošenjem odluka iz svoje nadležnosti, pomogli zamenik Okružnog javnog tužioca u Beogradu Milena Inić Drecun, sudije Okruž nog suda u Beogradu Milovan Perović, Savka Gogić i Miroslav Cvetković, Javni tužilac Republike Srbije Dragan Petković i sudije Vrhovnog suda Srbije Ljubinko Sretenović, Vladislav Branovački i Dušan Maričić.
Kada je ova sramna istraga propala i obustavljena, Republika Srpska uputila je sa Pala zahtev za ekstradiciju Milana Lukića zbog krivič nog dela razbojništva (znači ne otmice), koji je potpisao sudija Blitvić i koji je stigao u Okružni sud u Beogradu baš na dan kada je Lukiću ukinut pritvor 27. aprila 1994. godine. Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu Dobrivoje Gerasimović nakon prijema zahteva za ekstradiciju svojim rešenjem Kri 607/94 od 28. aprila 1994. godine određuje Lukić u takozvani ekstradicioni pritvor koji može trajati mesec dana, u kom roku će se doneti odluka o ekstradiciji Lukića Republici Srpskoj.
Inače, ovaj zahtev za ekstradiciju je bespredmetan jer Republika Srpska nije ni konstituisana kao međunarodno pravna država, pa nije legitimisana da uputi ovakav zahtev, te regularni postupak jednostavno nije moguć. Bez obzira na to, 27. maja 1994. godine istražni sudija Dobrivoje Gerasimović je našao da su ispunjeni uslovi za ekstradiciju i Milan Lukić je transportovan u Republiku Srpsku, gde je odmah pušten na slobodu i dočekan kao heroj.
O ovoj ekstradiciji izjašnjavao se i tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije Zoran Lilić, koji je, prema podgoričkoj Pobjedi od 20. avgusta 1994. godine, rekao: “Javnosti je poznata otmica putnika iz voza u stanici Štrpci. Svima je brzo postalo znano da je izvršilac bio nekakav Lukić, štampa je o tome pisala. Naša policija ga je našla i uhapsila, rizikujući sopstvene živote.
Istraga je povedena, ali niko i slovima niko, nije hteo da pomogne da se dođe do jednog jedinog materijalnog dokaza. Na kraju su rekli (vlasti Republike Srpske) da će njihovo pravosuđe to završiti i da je to uostalom djelo izvršeno na njihovoj teritoriji, da su oni pravna država itd. Uputili su pismo za izručenje Lukića zbog, kako se to uobičajenim pravnim jezikom kaže, osnovane sumnje da je umješan u otmicu putnika itd.
Kada je izručen i predat, odmah je pušten i čak nagrađen od strane rukovodstva Republike Srpske…” Drugi pravni aspekt suđenja za otmice tiče se činjenice da su državni tužilac u Bijelom Polju i državni tužilac u Beogradu uporno izbegavali da u optužnom aktu navedu da su otmičari pripadnici Višegradske brigade, koja je regularna jedinica Vojske Republike Srpske. Poznato je da je sud strogim i imperativnim pravilima procesnog zakona vezan za činjenični opis dela koji daje optužba i da se izmenom tog opisa poniš tava identitet optužbe i presude, koji mora da postoji (ako se povredi presuda ne može da opstane). Predsednici veća, koji su sudili optuženim za otmice u Štrpcima i Mioču, u Bijelom Polju i Beogradu, sudije Vukoman Golubović i Nata Mesarović, vodili su suđenja objektivno, stručno, nepristrasno, na visokom profesionalnom nivou i vođenje ovih procesa može im služiti na čast i kao ljudima i kao profesionalcima.
lako ograničeni odredbama procesnog zakona, oni su ipak u izreku presude uneli sledeće: Vukoman Golubović: “…kao dobrovoljac i vojnik Interventne čete pri Višegradskoj brigadi…” (odnosi se na okrivljenog Nebojšu Ranisavljevića).
Nata Mesarović: “…kao pripadnici Prve lake pešadijske brigade Višegrad…” (odnosi se na okrivljene Milana Lukića, Olivera Krsmanovića i Dragutina Dragićevića).