Nagrailo u bosanskom loncu
U pesmi Tajna večera Nogo ima svoju verziju Tajne večere kao somnabulnog zbitija borbe za našu stvar.
Anđelima su podrezali krila A Arhanđela strpali u žicu A još se sveća nije ugasila Ni prvo slovo spalo na ižicu.
————————————— Jer od ponoći Beli Vuk nas dvori I ne da da nas čaše mimoiđu Vij vuka nije molitva na Gori Ne čeka svece s ikone da siđu Ni anđelima da uzrastu krila Ni Aranđela da povadi mača Nad vekom mu se senka izdužila I odvojeno od tela korača.
(K-raj!) U prvoj strofi Arhanđel, u poslednjoj Aranđel? Nogo opet drema, i kad je u pitanju Tajna večera.
Anđelima su podrezali krila – kao da je reč o guskama, pesnik podrezuje krila Anđelima kad mu padne na pamet, samo zbog knjiške dramatike.
Beli Vuk je konobar: I ne da da nas čaše mimoiđu. Nogo nam Tajnu večeru predstavlja kao nacionalni pičvajz sa mnogo čaša. On opet brka babe i žabe i sve trpa u bosanski lonac! Otkud Arhanđel ili Aranđel na Tajnoj večeri, otkud Beli Vuk u beloj konobarskoj bluzi, otkud vij vuka nije molitva na gori. Ali sve u svemu: Opet se nešto iza leđa Bogu događa sa Nogovim narodom, on to vidi bolje od ostalih, zato je rodoljubac.
To je za Noga Tajna večera, no ova Tajna večera, koju je samo Nogo video, odista bi bila jedna od najtajnijih večera samo da nam Nogo nije drukao svoje stihotvorenije.
U pesmi Ne gledam kroz prozor čeka nas sasvim drugačija prozodija, pesma u slobodnom stihu. Tu pesnički subjekt sebe zamišlja kao Ofeliju, ali sa produženim trajanjem, koja, ipak, stanuje u manastiru: Jer ja sam Ofelija/ Stanujem u Manastiru. Ofelija bi naravno stanovala u manastiru da je poslušala danskog princa, ali pošto nije, poslušao je Nogo…
U jednoj od strofa ove pesme nevezanog stiha, pesnik se pojavljuje kao Ofelija-fantom: U gradovima razvaljenim/ U hramovima porušenim/ Cvrkuć e sramota. Da li je ikad ikom od njegovih kritičara bilo u tzv. horizontu očekivanja cvrkutanje sramote. No, nije sramota što u horizontu očekivanja nikad niko nije zamišljao kako sramota cvrkuće, nego otkud sad Nogu, prvom evropskom pesniku junačkih soneta, to cvrkutanje sramote, nije li sramota za njegovu patetičnu prirodu cvrkutanje sramote.
A o Nogu, alijas Ofeliji, koji stanuje u manastiru, da i ne govorimo! Već u sledećoj pesmi posle sramote, bez stida i zazora i, van svake sumnje, neverovatnog i nemogućeg cvrkutanja, u pesmi Tropar u dva glasa isti pesnik gleda kroz neki drugi prozor, drugim očima, te veli tropareć i: Ko kroz prozor videla si vedrinom udesa/ Smrt na krstu san u grobu… Eto, ovde pesnik poseže za takvim slikama kakva je vedrina udesa! Jer ovde je pesnički subjekt sa svim svojim porodičnim tegobama i u tridesetim godinama, isto kao Božiji sin. On tropari, peva tropar samom sebi, a kao inspiraciju i razlog svoje tragedije uzima to što je u tridesetim godinama. Tu on ima i takve sintagme, pored vedrina udesa, kao što su: Koprena bola, na jagnjetu plaštenica, rušna suza u purpuru, poje praščica i tvarca. Ta praščica i tvarca peva: O Hristovim ko o svojim čistim tridesetim. Projektujući, sasvi skrušeno, Hrista u Noga i Noga u Hrista, pesnički subjekt, praščica i tvarca, peva o čistim tridesetim, još samo da mu neko poveruje u te njegove čiste tridesete! U pesmi Drugi dolazak pesnik već u prvoj strofi-katastrofi tvrdi da nas je po predanju vučica zadojila. Gde nas je po predanju vučica zadojila?! Ne možemo a da, sa uskličnikom, ne zapitamo. Ne mogu da verujem da Nogo ne zna koga je po predanju vučica zadojila! Opet bosanski lonac predanja, a la Nogo! Ako Nogo voli da se lažno predstavlja kao pronalazač nekakve nadistorijske istine o nekakvom slovenskomsrpskom predanju, onda se to gigantsko pitanje ne rešava jednim ovlašnim stihom. Ili je, možda, naš Nogo Mogli, čovekovo mladunče, jer su za Noga sva predanja istinska Knjiga o džungli. Nogo luta kroz predanje kao Mogli kroz džunglu, on misli da je toliko moćan da prepravlja predanje kako mu rodoljublje nalaže, a rima kaže. Ne znasmo što su znali i jare i magare. Dobro, hajde, nek mu bude, neki će se uvrediti, neki neće. Još pesnik tvrdi, parafrazirajući Jevanđelje, kad je onaj koji jeste došao, mi ga nismo prepoznali, ali, ipak, uprkos i protiv svih očekivanja: Lipovom krstu krotki pristupili su vuci. Tu su amblemi: lipa – slovensko drvo, pa krst od lipe, pa vuci što primaju veru, pa trt mrt. Eto, kako smo neki Nogovi mi, kobajagi primili hrišćanstvo, ali smo u srži, kao i sam pesnik, ostali vuci u ljudskoj koži.
U pesmi Kenotaf pesnički subjekt sebe doživljava kao praznu grobnicu nekog svog pretka: Tvoj sam grob koji nemaš što šoboće i zveči! No, na tom tužnom kenotafu najtužnije su samo dve rime: “eči” i “ola”.
(Čitajući desnu ivicu Kenotafa vi ćete videti maestralno ukrštanje ab-ab: Reči - ječi, spreči - zveči, reči - reči, bola - smola, zbola - smola, tmola pola.) Što sve skupa odista šoboće i zveči! Treći, i poslednji, deo knjige, koji je već na 37. stranici, počinje pesmom Čuo sam pesmu sirene. Tu je pesnički subjekt neka varijanta Odiseja, jer kod Noga nema malih analogija. Pesma je za ovog mitskomitomanskog st(v)araoca sasvim friška. Odnosi se na Nato bombardovanje.
Nogo, dakle, veli da nije bio vezan za jarbol te mu je stoga i stih ovog puta nevezan, te da nije u uši stavio vosak kad počnu Šizela i Smirela.
Budući da smo uveliko osećali njegovu “tvrdoću na ušima” u prethodnim stihovima, s radošću pomislih: Od sad će to biti čisto milozvučje, izvadio je vosak iz ušiju. I gle, kod ovog arheologa jezika, najednom, nešto iz slenga: Šizela i Smirela. Nogo ne odlazi u podrume donje nego tamo gde buja radioaktivna trava, a nedremano oko se sklanja od stra’ u samog Noga. On je surogat svevidećeg. I zato zapeva: Srbijo Šarena Barko/ U nebu agarjanskom/ 78 noći i 78 dana/ Pospani Gospod/ Mikrofilmovana/ Dela svija/ U moje oči sklanja… Sve samlji Srblji vode rat. I namah: Znam ko će na Kuli/ Na Nebojšinoj/ Kada se sve prevrne/ Zvezde povatati/ Ali/ Ko je izbrisao/ Ararat// Romori Filip Višnjin/ Za jarbol prikovan. Opet čudo patetike i prepotencije jednog naduvanog patriote.
Srbija je Šarena Barka, ali u nebu agarjanskom (neverničkom) Ararat je neko izbrisao, Filip Višnjin je prikovan za jarbol, a pesnik preuzima mikrofilmovana dela gospodnja jer je sam Gospod pospan. Eto kako se pravi nova moralno-podobna poezija, svi su krivi, čitav svet, a mi smo nevini! A gde mu je tu književnost, književna, umetnička činjenica.
Ovde bih morao podsetiti vernike Nogove propovedi da se sete Liliputanaca i Gulivera, te da konačno pročitaju ono mesto kako je Guliver ugasio požar na dvoru kralja Liliputa.
U pesmi Tužbalica Nogo je očajan do samih korena svog bića te je i njegova slika Srbije katastrofična: Da Zorilo i Noćilo i troglavi gle Balačko/ Večeraju pomrčinu Srbijice crna tačko/ Na kraj sveta krajem veka nekrštene jedeš dane… Rodoljubivo tepanje Srbijice iz političkog žargona se seli u poeziju, možda je i obrnuto. Ali tu su i neki marsovci koji kukuriču i Miloš (Milošević?) koga razapinju sa Barabom i Hristom.
Poslednji distih je totalno pomračenje: Na Nebojši Jakšićevoj slepom suncu briju veđe/ Zabaso si nagrailo u neslano mesojeđe. Tako preti pesnik nagrailu neslanim mesojeđem, kao da ga izaziva na dvoboj: strašni nagrailo s jedne, a Nogo s druge strane crte. Opet Liliputanci i njihov pesnik.
U trećoj strofi pesme Molitva – Nogo moli Boga: Ugasi Bože svice/ Isključi Tvorče cvrčke/ Utišaj lastavice/ I ćuka uvrh smrče. Opet taj fatalni ćuk, koji je ponekad i sova. Zakoči Svemogući/ Što ćurliče i vrvi/ A s tišinom će ući / Blagosloveni crvi. Eto vernika! Priziva crve da ga pojedu i još ih naziva blagoslovenim. I sve bih mu to oprostio i to što posle njega propoveda potop. Nekad je čoveku patrioti zaista teško da se toliko muči za svoj rod, nije lako biti dežurni rodoljubac – neka, neka bude i posle Noga potop, nekako će već neko isplivati iz tog mulja, ali ne mogu takvom rodoljupcu oprostiti banalnost rime u tom tako tragičnom trenutku: vrvi- crvi! Ne ide to tako! No, to još nije kraj! Šta će ti crvi u Nogovoj molitvi? Da uzvise čoveka/ I razbrbljaju javu/ Od sveta i od veka/ Okrenuo sam glavu. Ovo je izjava koja je data pre nekoliko ogromnih priznanja koje je Nogo uredno ukravaćen primio, te je tako, po ko zna koji put, izneverio ne samo svoju Muzu nego i svoje čtece verne.
Od sveta i od veka okrenuo sam glavu.
Na sreću nije bilo tako, jer pesma je za Noga samo poza, on je bard našeg pesničkog glumišta, Nogov lični život je pozornica nacionalne drame. Ali i pesnički subjekt ide tamo gde i car ide peške. Ne? Sledeća pesma sasvim poništava Nogovu totalnu rezignaciju, te nam je svima, zabrinutim za samrtna raspoloženja pesnika, laknulo. U pesmi Razroko Nogo opisuje stvaranje sveta sa velikom radošću rimujući: slovo - ovo, videla - postidela, rukopisu - opisu, ponavljaše - javljaše, Boga - ovoga, rime - ime (i sasvim amaterski rimuje po abba shemi), ovo - pesnikovo, razroko - oko. Ali, neka rime ostanu u drugom planu, kao što po svojoj banalnosti i moraju ostati, zanimljivo je kako pesnik u svojoj egzaltaciji vidi sebe kao dvojnika Boga, jer tvrdi: Gore i kad spava Nedremano Oko/ A dole dvojničko oko pesnikovo. Šta će ta dva oka gore i dole raditi? Suncu će molitvu sricati razroko. Zašto će sricati suncu molitvu? Zato što rukopisac još ne nađe ime. Čemu rukopisac još ne nađe ime? Nekakvom ovog! Što pita pesnik suzu: Možeš li nas Suzo spasiti od ovog.
Mada je sve u ovoj pesmi prilično razroko, jer brinu i nadgledaju i Tvorac i pesnik, ipak je to sve plač božiji, ne samo što je molitva puna suza.
Ili je možda problem u duploj ekspoziciji, pošto je razroko?! Ili je to čista optička varka vašarskog kaleidoskopa.
Najzad, Nogo u ulozi Jova! To je ono što smo najmanje očekivali.
prelepo ste napisali komentar mnogo mi se svidja;;;; svaka vam cast!najbolji ste