Nagrailo u bosanskom loncu
U Nevesinjskom ikonostasu Nogova rima puca kao Nevesinjska puška: nevidime - ime; aparatu - ratu; snega - njega; rata - fotoaparata.
Uteha svih tih poginulih je, po Nogu, da će svi oni stati s desne strane njega. Ne kaže Nogo zašto su ti momci sa čitulja poginuli i da li ih i njegov lik i delo navedoše na pogrešan put, u smrt. Kao profesionalna narikač a on zna znanje, on će naricati sa bezbedne daljine.
U jednoj od retkih, razuđenih pesama (slobodan stih, bez naročite strofe i rime) I Homer zadrema – Nogo kaže: Kad Grke pretvori u svinje/ čarobnica je Kirka Srbina / Obrnula u vuka… Kada je Odisejeve drugove, dakle, nekolicinu Itačana, pretvorila u svinje, a to beše prema predanju desetak vekova pre Hrista, Srba nije bilo, osim u najluđim otkrić ima dr J. Deretića i sličnih naučenjaka, u Šenoinom smislu te reči, ravnih Nogu pesniku. No, neko će reći, kad može da zadrema Homer, može i Nogo. Može, bolan, ako se zezamo! Ali, sad dremljivi Nogo propoveda kao Popa, popinskom prozodijom; on se pretvara u popu te nastavlja kao svoju priču Čovekoliki vuk/ naš predak/ Planinama se smuca/ (kod Pope se, ako se dobro sećam, gromovi smucaju s munjama) Čim se zarati/ A ratuje se stalno/ K njemu odbegnu očevi/ U šumi s Belim Vukom/ Vučje kolo vode…Valjda se razumemo/ Da je pas čovek/ Ostao bi vuk. (Da ne reče ko Popa: valjda se razumemo, sve bi bilo jasnije – tj.
oksimoron.) I Nogo sasvim popinski poentira: Stara je Čarobnica Grke/ Povratila u ljude/ (kad čarobnica povraća, Nogu se događaju ljudi!) Koga heksametar ispusti/ po desetercu se smuca. Ali i to je i pesnički i faktografski netačno, dovoljno je podsetiti se ritmičke strukture heksametra pa shvatiti sve siromaštvo i monotoniju deseterca. No, Nogo je živi primer kako se to smucanje po desetercu isplati.
U Baladi o tramvaju Nogo tuži: Dremuckaju u mitskom tramvaju U nesreći razdragani slavski Ljuljaju se u nemom avaju Pogorelci dugo ijekavski (U pesmi Na Karakaju mitski je bio perivoj, sad je mitski tramvaj! Rečju: baš koliko je perivoj mitski toliko je i tramvaj, nema druge!) Koje Višnji u Vavilon usu Ti se i sad rađaju na panju Mesto svoje nose glavu rusu Obretenu na usekovanju Zakovani u pokretnoj kući U tramvaju ko u karantinu Niko neće izaći ni ući Samo Jona u predanje minu Nogo se u ove tri strofe obilato služi svim svojim znanjima i neznanjima te kao i obično, poput mitskog Marka, cedi suvu drenovinu nemogućih analogija. Kao što smo videli, tramvaj je mitski a putnici slavski razdragani u nemom avaju. Ko su ovi putnici u nemom avaju, mada slavski razdragani? Oni su pogorelci dugo ijekavski – otkriva nam pesnik. Oni su, dakle, dugi ijekavci, pogorelci i zato su razdragani slavski u nemom avaju. Baladično da ne mož’ bit’ baladičnije. Ali, ali bolje je reći avaj, oni su i oni Koje Višnji u Vavilon usu te se oni i sad rađaju na panju. Nema šta, reč je o mitu o Vavilonskoj kuli! Ili nas, možda, pisac upućuje na Vavilonsko ropstvo?! No, kakave to veze ima sa dugo ijekavskim pogorelcima to niko ne može prokužiti!? Šta je to Nogo, skupa sa svojim Višnjim, usuo ili nadrobio, teško je shvatiti: to su neki koji se rađaju na panju a ne nose svoju glavu nego glavu rusu (crvenkastu, riđu, rumenu, rujnu, ili, pošto često ignoriše velika slova, nose svoju glavu nekom Rusu), obretenu na usekovanju. Dakle, to su ljudi koji su: u mitskom tramvaju, u nesreći razdragani slavski, što ljuljaju se u nemom avaju, jer su pogorelci dugo ijekavski te su zato oni, otkriva nama Nogo, koje Višnji u Vavilon usu, jer se i sad rađaju na panju. Nogo sve to radi u skladu sa etimologijom svog prezimena – nogom. Usekovanje se vezuje za Jovana Krstitelja, a Nogo pak želi da proširi značenje ove priče na svoj narod, koji je, po njegovoj ličnoj mitologiji, sve Krstitelj do Krstitelja.
No to nije kraj ovog mitsko-baladičnog stanja pesnika u trenu dok u gromoglasnom avaju tuži za svojim narodom razdraganim slavski u nemom avaju.
Dakle, taj siroti narod sa crvenkastom, umesto svojom glavom, a pogorelci dugoijekavski u nemom avaju i slavski razdragani, koje Višnji usu u Vavilon i koji se i sad rađaju na panju (zbog usekovanju), te su mučenici još i zakovani u pokretnoj kući u tramvaju ko u karantinu pa nikom nema ni unutra ni vanka – i ko bi znao šta će s njima osim Noga.
Jer, nisu samo Nogovi dugoijekavski sunarodnici sa tuđom glavom, već je to, sva je prilika, i sam pesnik. Ko zna čiju glavu nosi sam pesnik, kad odjednom, opet Jona: Samo Jona u predanje minu. Crno na belo pesnik sa zamenjenom glavom u poslednjem stihu trećeg katrena: Samo Jona u predanje minu! Siroti Jona, blago njemu, narod u tramvaju-ribi a on levitira – minuvši mimo pravo u predanje. Nije ga dovoljno kaznio Bog te ga bacio u riblju utrobu, nego ga sad i Nogo šutira tamo amo po predanju, e kako bi minuo pored tramvaja levitirajući, valjda, i kroz vazduh, i kroz predanje – a sve zbog poređenja Nogovoga: tramvaj - riba.
Tek, sa Nogom počinje predanje o Joni, jer ga je tek Nogo pustio da mine u predanje, a mimo tramvaja krcatog dugoijekavcima slavski razdraganim.
Tek sa Nogom svaki mit je uporediv sa sudbinom našeg roda po principu: tresla se gora, rodio se miš. Kao što znamo, Jona je starozavetni prorok kome je Bog poverio zadatke u vezi sa Asircima i on ih je uz mnogo peripetija ipak izvršio. Da li je Jona na lađi, da li u velikoj ribi ili u Ninivi (mitskoj, dakako), to nam pesnik ne saopštava. On je, kao što pesnik veli, samo minuo u predanje, da bi uvećao tragediju dugoijekavaca. Ali on je i bio u predanju iliti mitu, pa kako je onda minuo iz pesnikovog danas i ovde u predanje?! I šta je on tu, taj Jona, tražio, osim da još malo sludi te ljude zakovane u tramvaju, te se pokaže kao utvara i ode u predanje. U četvrtoj strofi kao da nas Nogo vraća u mitski Vavilon, ali sad onaj iz vremena Kule vavilonske, a ne ropstva vavilonskog (ono kad je Višnji uso one koje Nogo naziva “koji”). Zašto je Jona minuo u predanje? Po Nogu: Da ne bude kad jesmo da nismo Usred Kule epski apostrofi Rikošetom pomešaše pismo U pravilnoj u krvavoj strofi Ovde bi trebalo tražiti pomoć nekog znajše kako bismo raspleli enigmu-pletenicu smisla i besmisla, tragedije zvane rat sa jezikom. Dakle, šta se tu, po nama, događalo: Nogov narod i sam pesnički subjekt su u tramvaju, da ne bi bilo kad jesmo da nismo, a tramvaj je Usred Kule, plus epski apostrofi koji Rikošetom pomešaše pismo/ U pravilnoj u krvavoj strofi. Dakle, neki su pravili krvlju neku pravilnu a krvavu strofu te su rikošetom pomešali pismo u sred nekakve Kule sa epskim apostrofima.
Šta su epski apostrofi, osim ako nisu proteze za ritam ili rimu? Koji to pomešaše pismo? Kakva je sreća vratiti se natrag u tramvaj, makar on bio i lazaret: U tramvaju ko u lazaretu/ svak je za se rođače gubavi/ Cvili Hristos sam u Nazaretu/ Popljuva ga (šta mislite ko?) njegov rod (šta mislite kakav?) ubavi. Jer šta se najlasnije rimuje nego gubav i ubav – kad ubavom dodaš “g” eto ti gubavog, i obrnuto – a šta je u najveć oj opoziciji nego baš gubav - ubav. Nogo je, kako se sam legitimiše, vučje naravi te voli jake i nespojive pojmove, a sa istog razloga tako ofucane i početnički sirove. Nogu se to prašta jer on je majstor nacionalne lagarije. U tim rikošetima, a bilo ih je po njegovom Sarajevu podosta, nije bilo nikakvih pravilnih strofa, već jedne arogancije njegovog naroda na čelu sa takvim epsko-lirskim dušicama kakav je i Nogo. Pakovati epiku u liriku da se lakše guta – to je deo njihovog specijalnog rata za naše korene.
A sad da se malo pozabavimo Nogovom čuvenom upotrebom epskog vokativa u službi nominativa: svak je za se rođače ubavi . Kakav je smisao stiha: Svak je za se rođače ubavi? Kakva patina, kakav junački ton! Patina ko batina, ton kao slon u staklari! Da li je tačno da kad čovek nema drugih rođaka, onda u naškoj nuždi za rođacima, sam sebe mora uzeti kao rođaka? Osim ako ne računa sa Nogom koji je rođak svim dugim ijekavcima. U Nazaretu Hristos nije cvilio. Uostalom, Nogo valjda zna da nije cvilio ni na krstu. U Nazaretu on nije bio popljuvan, pošto je u Nazaretu živeo sa svojim roditeljima (Sveta porodica) pre početka “svakog javnog delovanja”. To je bogotražitelni Nogo trebalo da zna bez obzira na rimu lazaretu - Nazaretu. Nije sve što se rimuje istina, kao što je gotovo sve što narečeni pesnički subjekt rimuje pesnička besmislica u službi ideologije organicističke, nacije kao jednog jedinstvenog organizma u kojem kuca Nogovo lirsko srce sa profanim moštima epike i kojekude pabirčenih mitova. I, gle, narode, razrešenja ovog košmara zvanog Balada o tramvaju! Iz tunela u nebeske dveri Ranama kad overiše vizu Sa ljudima spanđaše se zveri Utom tramvaj stiže u remizu Verovali ili ne – tu je kraj balade. Dakle, tramvaj je stigao u remizu, po svoj prilici nebesku, jer to su nebeski tramvaji za nebeski narod.
Međutim, tu je bila i neka granična kontrola na izlazu iz tunela, jer su putnici ranama overavali vize razdragani slavski u nemom avaju. Šta se na kraju desilo? Dugoijekavci su postali sodomisti jer su se spanđali sa zverima, odnosno, sudeći prema Nogovoj sintaksi, zveri su se spanđale sa ljudima, te izopačenju nije bilo kraja. No, na sreću, dok su zveri radile neke stvari sa ljudima, tramvaj je onako zakovan, onako gubav, onako razdragan, onako kao karantin, stigao u remizu, odnosno u tramvajske štale. Stari su teoretičari govorili kako često delo bude snažnije od pisca, kako ono pobedi, nadraste pisca te nastavi samostalno da živi. Evo tog primera sa našim Nogom. Nogo htede napisati baladu, patriotsku, bogobojažljivu, mitsku i svemirsku, moralno-politički podobnu u svakom slučaju. Avaj, napisa jednu raskalašnu pesmu punu najneobičnijih ludosti, kao da je bio mahmuran dozlaboga, te je na kraju čak otkrio da su se spanđali ljudi i zveri, te ko zna šta se tu događalo u toj remizi iliti štali (tramvajskoj).
Tako to biva kad se najlepše sniva, a u stvari se malo zna! Nogova pesma je valjda zbog vavilonskih zračenja postala čista pometnja, jer pesnik ne razume šta govori, te je pobrkao sva vremena i sva predanja: Vavilon, Jonu, Jovana Krstitelja, Usekovanje, Iroda, Nazaret, Hrista koji cvili… Stvarno se valja uhvatiti za glavu i leleknuti: Avaj meni, do boga miloga kad usred Kule (valjda Vavilonske) naiđete na epske apostrofe koji su kao rikošetirane granate u strofi krvavoj, mada pravilnoj…
A to kako se Vavilonska kula srpske političke konfuzije uvlači u poeziju i postaje legitimna književnost hvaljena i nagrađivana, i to što je to obična papazjanija, to nije ništa neobično, jer pesnici su tu da mute zamućeno i da do besvesti ponavljaju – mutno je to sve u nama, i sa nama, jer pesničke laži…
U pesmi Črte i reze, Nogo se sasvim moralno podobno ljuti na Varvara što nebo kontroliše. Jer Srbi bi, po Nogu i njegovim istomišljenicima, da budu nebeski narod, ali nemaju dobru avijaciju te, mada nevarvari, ne mogu da kontrolišu svoj jedini legitimni posed – nebo. Ali pre nego što izrekne basmu A krst se sam zatvara u šapu belog vuka (ovde beli vuk piše malim slovima; Nogo je u svemu dosledan osim u ponečemu: ne drži se striktno ni “meke” ni “tvrde” interpunkcije, a velika slova mu često niču i po sred perivoja-redova kao korov, bez obzira da li su toponimi, lična imena ili, prosto, glagol – Nižem, od glagola nizati), Nogo brine za sveslovenske probleme, pa kaže: Ne bruji bekavica niz slovensko ulište/ Već rugaju se mužu u romejskoj odeždi/ Što s hramom na rukama od Vladičice ište/ U moru agarjanskom bar inok da ne dreždi.
Ko ne razume šta pesnik kaže, evo mogućeg prevoda. Dakle, pesnik je čuo da se sricanje glasova slovenskijeh ne čuje niz pčelinjak, jer Sloveni su isto što i pčele, a pčele su jedan od simbola Hristove nauke, već se neko ili netko ruga mužu u vizantijskoj (romejskoj) nošnji (kakva je ta nošnja vidi freske sa ktitorima), i taj neko, taj muž u romejskoj odeždi sa hramom na rukama dreždi u moru agarjanskom (neverničkom). Nogo je u ovoj pesmi za svesrpsko jedinstvo i vapi za sabornošću jer kaže: Za trpezom od vražde u razbratničkom kolu/ gde satera nas Varvar što nebo kontroliše/ to smejem se kad ridam to radujem se bolu. Ne zvuči li vam ovaj poslednji stih kao tipična reakcija histerika. Da li je neminovno da svaki javni nacionalista privatno bude raspeti histerik. Sve u svemu književni šovinist? U pesmi Dozivanje oca Nogo nam na kraju otkriva svoj pranagon: Uvek kad viju vuci srce mi jače tuče/ Požuri da se rodim praoče beli vuče. U ovoj pesmi Nogo beli vuk piše i velikim i malim slovom, u pesmi I Homer zadrema, pak, Beli Vuk je za njega ime i prezime. Kad Nogo drema – odgovora nema. U istoj pesmi, nekakvom ćopavom četrnaestercu, jer mu i pre i posle velike cezure stopa ćopa, on se opet priseća svoje sove iliti ćuka, samo je ovde sova ćelava i huče (zbog rime Vuče), nekakva varijanta ćelave pevačice (ptice). Nerođeni Nogo zavija: Okota tvoga okot još krvav i slep čekam… Nogo se pojavljuje kao autentični animalist: U crkvi poju Oče a odjekuje Vuče (Dva reda ispred: ćelava sova huče.) Te tako kao predinkarnaciju samog vukolikog Noga – Nogo svoj sonet Dozivanje oca završava kapitalnim zavijanjem: Uvek kad viju vuci srce mi jače tuče/ Požuri da se rodim praoče beli vuče. Nogova fajterska narav nema više vremena te insistira da se rodi. Tu gde mu je praotac, belog vuka Nogo tretira malim slovom, a već u sledećoj pesmi, tamo, pak, gde je vuk konobar, Tajna večera: Jer od ponoći Beli Vuk nas dvori – velikim.
prelepo ste napisali komentar mnogo mi se svidja;;;; svaka vam cast!najbolji ste