Nagrailo u bosanskom loncu
Druga Nogova pesma sa antičkom temom Orfej i Euridika je pesma gde Nogo sebe zamišlja kao Orfeja, a svoj zavičaj kao Euridiku. (Snaga Orfejeve pesme i svirke bila je čudnovata; dok je pevao jata ptica kružila su iznad njegove glave, ribe su iskakale iz mora, reke su zaustavljale svoje tokove, stenje je podrhtavalo, drveće mu je prilazilo da ga zaštiti od sunca…) Tako veli mitologija Grčka. A Nogo krčka – bosanski lonac! Treba stvarno nategnuti vijuge do prsnuća te pomisliti da se mit ovaj antič ki: o ljubavi i smrti, te snazi umetnosti, muzike i još ponečem, može pretvoriti u lokalpatriotsku lagariju jednog umišljenog rodoljupca, za koga je Lepršić naivno dete. Bilo je silovanja i silovanja, ovo što Nogo radi zove se silovanje mitologije. No, u prilog pesničkog idimidođimi pevanja evo poslednjeg stiha: Zato što te u donjoj U kući neobičnoj Iz smrti dozivam Moj zavičaju Moja Euridiko Mislim da Nogo ne mora tumarati po njemu nejasnoj helenskoj mitologiji, dovoljno je da kupi one way ticket do Sarajeva te da ga prođe muka zavičajnog nadahnuća.
U pesmi Na Karakaju Nogo se imperativno obraća izvesnom Ti koji – hodi Srpskom te tome Ti – koji prisvojnim pridevom bez objekta, dakle nečim bespredmetnim - hodi Srpskom saopštava da u perivoju mitskom razmirja dugo traju, što ovaj Ti nije znao, jer ko će znati šta sve dugo traje u takvoj nogovskoj bedastoći od mitskog perivoja, kad Ti hoda po prisvojnom pridevu bez imenice, pogotovu kad iznenada i sasvim mistično dodaje nepogrebeni čaju i huje duše trskom. Otkud taj nepogrebeni čaj!? Ako ste mislili da Nogo misli na nepodgrejani čaj, grdno ste se prevarili i tu je debelo zeznut vaš horizont očekivanja, kao nešto ranije sa ona dva-tri Lazara! I ako ste mislili kako su tu na tom perivoju mitskom bile neke čajdžinice pa su tu naši pesnici pili čaj, samo u dubokom mahmurluku, pa šturnuli, zagrebali, a nisu platili – onda se opet gadno varate u smislu horizonta očekivanja! Ne, gospodo, nije to čaj-izmaglica tako draga čuvenom D. J. Danilovu. Taj čaj je čaj sa dugosilaznim a, kao vaj, avaj; jer je taj čaj deo očaj-izmaglice nepogrebene s dušama, koje u istom redu, stihu, huje trskom kako bi otišle vodom drinskom Letinom zagrljaju. Tu se pesničkom subjektu nešto muva u glavi na granici kao ono Karađorđu, samo što je Karađorđe jasno i glasno obznanio svoju političku platformu, rekosmo već, u Višnjićevom desetercu, a Nogo bi sve to da malo postroji u bojne kohorte-katrene. Sve prošle tragedije tih ideja nisu dovoljne da Nogo promeni ploču, jer on živi u svim vremenima istovremeno. A količina zla u istoriji ga ne brine, jer je zločinstvo podjednako raspoređeno na sva vremena i sve narode i tu smo, kako naši rodoljupci kažu, jednako dužni i jednako nedužni, pa smo kvit sa svima. A kad je već tako, Nogo bez mitskog a lirskog perivoja neće nogom nikud da kroči. U drugoj i poslednjoj strofi pesnički subjekt ispostavlja svoje veliko zaveštanje ili amanet u vidu kondicionala.
Jeste amanet, ali uslovno govoreći.
Ako me ukopaju na ovoj međi kliskoj gde zadušnice traju na reci rabu bliskom nesmireniku drskom kakav to obol daju Mrtvi u crnom kraju Ti koji hodiš Srpskom.
Opet, naviknut na obole, Nogo traži neki obol i kod ako ukopa, a ako nema obola, nema ni kopanja. Da li je to pesnik već oboleo od obola? Ovamo jadikuje da ga tuku nagradama kao šarova toljagama, ovamo traži obol i od mrtvih u crnom kraju?! Čudno pitanje i još čudniji amanet. Otkud mrtvima prilozi za nesmirenika drskog ako bude ukopan na skliskoj međi. Nogo je mutan i kriv i sklizak ko mutna i kriva Drina.
Jer zna Nogo, ali ćuti, šta je sve skliznulo niz tu sklisku među kod Zvornika i drugde u ime humanog preseljenja a la Ćosić, koji je zapravo za Noga bio i ostao Onaj ozgo.
Dobro je što u Pesmi ćuku osim u naslovu pesme ćuka nema, jer bi siroti ćuk morao da ćuka po desetercu te da ga nagoni u sonet ko vuk magarca na plot. No ono što bi ćuku bilo teško, ćutuku je lasno. Šta je pesnik u vidu Ćukove pesme koju ćuka u desetercu isćukao? Pesnik nam nudi jednu sasvim našku apokalipsu: Popanule zvezde sa nebesa/ žiške trepću sa crnih kućišta/ Zalud srebro o dimnjake stresaš/ Mlad meseče Ne ostade ništa… Dakle, zvezde su popanule, ali mlad mesec koji zalud srebro
o dimnjake stresa… Zašto zalud, zalud nam se pitati!? Valjda zato što ne ostade ništa osim pesničkog subjekta, što ćemo videti odmah u drugoj strofi. Osim ovog mucavog kukavca/ u gradini na samrtnom logu (šta mislite, sa čim će rimovati “logu”?)/ Sa javora otkucava tvarca/ Morzeovo pismo gluvom bogu. Ta tvarca što sa javora u gradini na samrtnom logu je, možda, ćuk, onaj što se posle naslova izgubio, ili je sam pesnik, ili, prosto, tvarca-telegrafista?! Pošto nedremano oko drema, a Bog je gluv, uporni pesnički subjekt pokušava telegrafskim putem sa pravim informacijama o svom rodu. Šta tvarca – sa znanjem morzeove azbuke – otkucava? Uopšte to otkucavanje, to je omiljena radnja mnogih ovdaš njih pisaca, lažnih patriota, lažnih pisaca, a stvarnih tastera. Dakle, šta otkucava tvarca? Dva terceta u desetercu: Što za vek zver ne pokla ljeljena/ za jednu je nojcu pokošeno. Tu se, izgleda, dogodio neki odstrel jelena, krivolov. Nogo se kiti arhaizmima kao crkva moštima, on je emblematič an za g. N. Petkovića. Pesnički subjekt tvrdi da je tragedija u tome što su jeleni ili ljeljeni naši, a lovci njihovi. Ali zapevke nije bilo jer je zalivena nečujem, baš kao što se već jednom zrikavac rimovao sa nečujem. Tu božiji telegrafista dolazi do jedne nebeske slikovitosti i optimizma jer kaže, završavajući otkucavanje bogu: Procvetaće trešnja spepeljena/ Kad zasija što je ugašeno/ Padalice upali kandilo. Jasnije bi i gluvom bogu i čitaocima bilo da je ovim redom rekao kako će: kad padalica upali kandilo zasijati što je ugašeno te će i trešnja spepeljena procvetati.
Naravno, sva je prilika da je bilo logičnije da je poslednji tercet božiji odgovor na Nogov telegrafski prigovor, jer je u tom tercetu sve nadnaravno, što i priliči bogu, za ovu priliku gluvom, ne tvarci-telegrafisti.
Ovako, teško je reći da je to moguće i verovatno. Ali, ako tvarca sa javora otkucava a pesnički subjekt to sve razume i zapisuje, onda, nikad se ne zna! U pesmi Budilica i uspavanka, Nogo budi, a Raičković uspavljuje.
Naime, Nogo se koristi aplikacijama kako bi sastavio sonet koji je i buji-paji i ustaj, Rano, svanulo je davno. No, Nogo, pošto citira stih ljubljenog Raičkovića o poslednoj ptici I onda se u vazduhu skameni, odmah poseže za teškim rečima, pa peva na sav glas: Smrću vaskrsni naš svet skamenjeni… Nekad je bila slavljena pesnička knjiga Smrću protiv smrti kao poezija visokog partijskog patriotizma! Kome se Nogo obraća ne može se videti jer, kao što maločas nije bilo objekta, sad mu nedostaje subjekt, pa prvi stih glasi: I onda se u vazduhu skameni (Raičković se obraća ptici, a Nogo delu Raičkovićevog stiha u kojem nema ptice…
No, nije ni važno, nećemo valjda u takvoj pesničkoj egzaltaciji tražiti logiku gramatike vukovskog jezika od dobitnika Vukove nagrade). U poslednjem stihu prvog katrena pesnik tvrdi da su nevini prvi ubijeni.
Pomislio bi čovek da govorio o Srebrenici, ali Nogo ima svoj pogled na svet, vrlo rodoljuban i vrlo ograničen. On samo klepeće da bi sakrio istinu: Nek zalede se u lednik smamljeni/ Glasnici crni snegom postiđeni/ u belu nežnost crn im vrat okreni/ Nek zaspu kao skošeni neveni.
Nuto momka i nuto pameti! – da se setimo starog Fočić Memedage.
Ko su ti kojima Nogo poručuje neka se zalede u lednik smamljeni? To su neki crni glasnici postiđeni snegom. I još Nogo moli neku nečistu silu da: U belu nežnost crn im vrat okreni te da zaspu kao skošeni neveni.
E sad ti skošeni neveni nek budu rečju okamenjeni, pa onda zove, poput Raičkovića, dobre, gorke, zanesene, te one na pravdi boga tužne umorene (opet ne kaže tačno gde i kako) da legnu u krv malaksali sneni gavrani crni u beličastoj peni. I na kraju svim tim svojim apokaliptičnim predikatima poručuje, kao i Raičković, da se uspavaju gde su zatečeni.
U jednom sonetu pesnik preporučuje skamenjivanje, zaleđivanje, zaljubljivanje, vaskrsavanje smrću, zakrvavljivanje, smamljivanje, skošenje, ponovo skamenjivanje, pa ustajanje, sneno malaksavanje, pa uspavljivanje na licu mesta, mesta zatečenosti. Teško bi bilo srpskoj nejači kada bi ih majke uspavljivale ovim sonetom, ne bi bilo druge toj dečici nego da već u kolevci postanu šizofrenici.
U pesmi Beli vuk, Nogo, koji veoma škrtari sa velikim slovom, čak i Bogu onako bogobojažljiv i bogotražitelan to često uskrati, ne škrtari sa velikim slovima. Već u prvom stihu pominje nekakav Đokin Toranj.
Pomislim: evo, najzad se otkačio pesnik u Nogu, pa će nešto onako kao Vuk o Crvenom Banu. Pogotovo kad naleteh na stih u ovoj patetič noj dramaturgiji Đokin se Toranj nagne do Osnovnoga Vrela, rekoh, najzad erotika! Ali, avaj ne, nikako! Peva naš Nogo sasvim ispravno politič ki o ratu krsta i nekrsta! Osim Tanatosa za Noga drugog Erosa nema – Nogo je naš akreditovani – Ero(s) onog svijeta. Kada smo mi na njemu ovo je Đokin Toranj / Ako ga oni uzmu zvaće se Mala Ćaba…
Alah-il-ilalah na Malu Ćabu hrli / Azija arlauče a pokućnice ječe… Pesmu Nogo završava: Nije ni tebi lako dole u Kokošinjcu. Naravno, to je onaj hipotetički Njegošev orao što zimuje s kokoškama, a sad, po Nogu, predstavlja čitav naš narod. (Zašto hipotetički? Zato što bi kokoške u tom zimovanju sa orlom, kakav god da je, prošle gore od Nogovog pijetla.) U pesmi Tuga, pesnički subjekt, o razlozima svoje neizlečive tuge, pojeći se poje: Za ovu čašu vina/ Zaludu su Ti klali/ Agneca sa visina/ Jer ostali smo mali… Za vine i nevine/ Svaki zalogaj grkne/ U Božjoj bašti sine/ A u meni se smrkne.
Nije li lepše i logičnije: U Božjoj bašti sine/ Rastu odlične mrkve! Tužan sam kao pingvin/ Usamljen kao drvo… Gasan i sit već svega/ Radosno grobu hodim/ Hajdemo u ložnicu/ Sestro nečija kćeri/ Razgori ugašeno/ Mada me ne veseli.
Zašto ga ne veseli, kad radostan grobu hodi? Ne veseli ga što će sestra, eventualno, nečija kćer, u ložnici, što on lično predlaže, razgoriti ugašeno, a to ga ne veseli jer se pesma zove tuga i jer je pesnički subjekt tužan kao pingvin, što je u srpskoj poeziji, od Nogovog zemljaka Đoga ustanovljeno kao sinonim za tugu. U budućem rečniku sinonima verovatno će pisati: pingviin, vidi tuga, i obrnuto, tuga jednako pingvin, jer pingvini okreni obrni nemaju nikakvog razloga da ne budu tužni, kao što će sinonim za usamljenost biti nogovsko drvo, naročito kad je u šumi.
Kad Nogo kaže agnec, on oseća iza sebe svu tugu crkvenoslovenskog pojanja od Karpata do božijih vrata.
U sonetu (opet sonet) Poklade, Nogo bi hteo nešto da kaže, sva je prilika, i o građanskim protestima protiv Miloševićevog samovlašća, ali da kao osvedočeni Miloševićevac prospe tu svoj pogled sa svog uzviš enog domoljubnog stanovišta, kako bi pokazao jedan viši oblik zabrinutosti za još nerođene itd. Sve u svemu, u jednoj kobajagi ironičnoj intonaciji on se ruga demonstracijama: Ovi će nerođene s mrtvima da okade. Ti ovi su oni koji nose pištaljke, čagrtaljke rogove i zvončiće, tu on pominje i neke crne šišmiše što s kišobrana vise, naravno to: vise rimuje sa sise, kao što rimuje metli i petli, te piljak i patrljak. Njegova umetnost rimovanja je nepresušna. Ali šta je pesnik hteo da kaže, to je teško ili gotovo nemoguće reći. Naime, on i nema tu šta da kaže kao nekad ugledni član Miloševićeve komisije za izbor nacionalne himne, on samo pokušava da zabašuri svoju rupu u savesti iz ugla nekakve nebeske zabrinutosti za nacion.
prelepo ste napisali komentar mnogo mi se svidja;;;; svaka vam cast!najbolji ste