Nagrailo u bosanskom loncu
Šta, dakle, običan pažljiv čitalac može naći u toj knjižici koja je dobrano napuhana sa svih strana. Uvodna pesma Nedremano oko (“šarenica nedremanog oka” sintagma, prilično oksimoronska, preuzeta od I. V. Lalića, takođe veoma religioznog pesnika odgajanog u krilu partijskih komiteta, koji je čitavog života prevodio pišući i pisao prevodeći) takozvani je ključ knjige. Hajde, da opet počnemo čitanjem po desnoj ivici, da vidim ima li kakvog iznenađenja, nečeg što po hiljadu puta nisam pročitao među rečima koje se slikuju (abab). U startu Nogo to radi ovako: štedro - rimuje - vedro - miluje – dva atributa i dva gola glagola koji se svojim gramatičkim nastavcima rimuju bez ostatka – (omiljena metoda M. Alečković i mnogih drugih autodidakta iz naše slavne prošlosti). Pa dalje: Oko - tvorcu - soko - ocu - kroče - bolom - Oče oreolom – ovde osećamo izvestan napredak, jer je pesnik uspeo da iznenadi čitaoca vezivanjem glagola da kročim, da kročiš, da kroče sa oče.
(Da, al šta bi ti, Kroče – oče moderne tal. estetike rekao da si počem pročitao Noga!?) I poslednji katren: visoko - sveće - Oko - Svevideće – pesnik rimuje ukrštajući - oko - a, visoko - i, soko. (Daj mi soko tvoje bistro oko, ili leti soko nisko pa visoko, peva naš narod). Eto vam pesnika, narečenog majstora stiha u raljama mehanike gramatičkih nastavaka kao rima: rimuje - miluje, bolom - oreolom, tvorcu - ocu. Hajd u sonet da se slikujemo i u sliku da se rimujemo! No, hajde, pođimo u dublja traganja za smislom Nogove popunjaljke.
Jer, priznaćete, rimerske kombinacije jednog jezika su ograničene, porimljavanje je gorak posao, često sasvim jalov, a naročito kad je sve to van novog konteksta i posebnog ugla gledanja na svet, Weltanschauunga, kako bi rekao Niče, od koga je Nogo pozajmio samo brkove.
Kod Noga, kažu kritičari njegovi, novo je ono staro-prastaro, stari konteksti, stara pesnička rešenja, ali u svetlosti nove državotvorne politike – pesnik vaspostavlja identitet naroda na nebeski tron.
Još sunce greje po navici štedro.
Stih sasvim očekivan, savim banalan, prastaro opšte mesto, sunce kad greje, greje štedro, tj. kad nije po navici zubato, jer sunce po navici može biti i zubato, sve zavisi od položaja sunca, ugla osvetljavanja, te i grejanja planete Zemlje po navici a bolje reći ekliptici. Ali, idemo dalje, možda će biti i iznenađenja, nečeg što je van navike čitalaca Nogove poezije.
I zrikavac se s nečujem rimuje Dakle, jedan zrikavac se pokušava rimovati sa nečujem. Šta je nečuj? Nečuj – ono što se ne čuje. Zrikavac se, dakle, ne čuje, ili zrikavac ne čuje nečuj ali se, tvrdi pesnik, rimuje sa nečujem. Zrikavac se uprkos nečuju ne može rimovati sa nečujem, jer se zrikavac može rimovati samo sa rečima koje se završavaju sa “avac” (bukavac, skakavac, balavac, kukavac, punoglavac, plavac itd. kao što se Hercegovac rimuje sa: rovac, novac, sinovac) a nečuj se može rimovati sa: čuj, nečuj, prečuj, Pečuj i sl. Avaj, kako da se rimuje kad se ne čuje!? Pa u tome je štos, reći će ljubitelji Noga – to je baš pesnik hteo da kaže, da se može rimovati s čim mu padne na pamet zato što se ne čuje. Ili možda pesnik piše rimuje a misli ko zna šta. Recimo: muzičko-ritmički se usklađuje jedan zrikavac i jedan nečuj! Malo morgen, književni sofisti, malo morgen! Nečuj i muzika zrikavca, pa i jednog jedinog, neće se nikad rimovati niti usklađivati, pa sve da Nogo dobije sve nagrade pod suncem koje greje po navici štedro. No, pođimo dalje u traganju za skrivenom poezijom u otvorenom delu. Dakle, šta radi jedan jedini zrikavac? Da ih je više da li bi i pesničkih problema bilo više? Nikako, jer baš taj jedan zrikavac nas baca u nerešivu enigmu, jer prema tvrdnji pesnika, kad se jedan zrikavac rimuje sa nečujem – to se zove: ditirambi. (Ditirambi su u svom korenskom značenju svečane horske pesme.) Šta ćemo sad? To ditirambi slave nebo vedro Dobro, jasno je kad sunce sija da je nebo vedro, pa i to jedinče od zrikavca što se rimuje sa nečujem na silu boga nek ostane tu gde je u drugom stihu. No, Nogo i pored sve lepote i ditiramba i svečane horske pesme jednog zrkavca što je u dosluhu sa nečujem, nema razloga za sreću jer nas Onaj ozgo ne miluje.
I kad nas onaj ozgo ne miluje Ta kakva je to onda svečanost! Onaj ozgo nema udela u milovanju sunca koje greje štedro, jer milovanje Onog ozgo je za Noga viši oblik milovanja. Čini mi se da Nogo baš nije ovde mnogo mozgo, jer da sam nešto Onaj ozgo, ja bih Nogu za ovo Onaj ozgo dao fus u guz ili nogu u zadnju ložu, bez pardona, jer takve metonimije a la Nogo nisu ništa drugo nego uvreda za Onog ozgo. Onaj ozgo može biti neki partijski funkcioner, kako nekada – tako i sada, ali to još nije Bog. No, Onaj ozgo, kasnije Nedremano oko, kao druga, naslovna metonimija-matafora, naslovna metafora čitave ove knjižice porimljavanja pravoslavne vere Nogove, po Nogu drema: Zadremalo je Nedremano oko Ipak je zadremalo, a ako je zadremalo onda nije Nedremano u celini i celosti kako bi rekao Žika Obretković, tvorac čuvenih oksimorona u čaršiji beogradskoj.
Ne ogleda se delo u svom tvorcu Ovaj stih je apsolutna i nerešiva zagonetka. Kako je to Nogo poznao da se delo ne ogleda u svom tvorcu, to samo njegova intuicija zna.
On misli da se to objašnjava njegovim potonjim stihovima, kao jednom posebnom spoznajom, jer kaže: U ćuku će se odmoriti soko A sin se neće poznati u ocu Dakle, u trenutku kad se prestane ogledati delo u svom tvorcu, jer je nedremano oko, ipak, dremnulo, onda će doći do nekih metamorfoza, pa će ćuk (Nogova omiljena ptičja vrsta), koji je legitimno iz familije sova, preći u rod sokolova da se malo odmori, pošto se i Nedremano oko odmara, a samo pesnik kao probuđeni deo svog napaćenog naroda je povazdan budan. A to da se sin neće poznati u ocu, to i nije neka tragedija kao što Nogo želi da nas upozori. Naprotiv, taj isti narod zbog koga Nogo toliko pati je, zbog opšteg napretka, uvek tvrdio da je mnogo bolje da sin bude bolji od oca koliko konj od magarca. Čudo je da to Nogo koga sve rane njegovog roda bole (pa i nagrade koje doživljava kao toljage na šarovu) to ne prihvata kao notornu istinu. Ako je, pak, Nogova misao sasvim nebeska, onda je to posebna laž koja zahteva teološ ki demanti - ni jednog trenutka Sin se nije odricao Oca, ni na krstu.
E, sad okoprčni Nogo, kao šlag na tortu, dodaje svoj prilog, svoj spor sa onim ozgo, kao Jov: Hoće li deca koja tebi kroče Dok budan spavaš ugledati s bolom Zato što si nas napustio oče U tvojoj zeni svoj lik s oreolom Zašto se baš toga pitanja laća Nogo dozlaboga patetično? Da li to Nogo ide nezvan u svatove? On hoće da se spori s onim ozgo zbog svog naroda, on je kao neki samozvani narodni poslanik pred vratima onog ozgo te smatra da će uspeti izmoliti nešto veću milost za svoj narod nego što Onaj ozgo nudi. On bi, kao svaki rodoljubac, protekciju za svoj narod, jer misli da je protekcija uvek bila najbolje rešenje, pa i pred vratima onog ozgo. A možda se samo patetično folira, ko zna? Zato što je enigma nerešiva: Onaj ozgo budan spava, pobožna deca kročila krokom njemu, ali ne vide svoj lik s oreolom. Retorička Nogova deca neće ugledati svoj lik zasigurno, i pored pesnikovog brižnog pitanja. Jer zašto bi njihov lik bio s oreolom i kako da se ogledaju u zeni kad onaj ozgo drema, a da i ne govorimo da njegove zene nikad niko nije video. U poslednjem katrenu pesnik lamentira nad trenutkom, nekim iz nedavne, za nas neslavne prošlosti, pa kaže: I kada glave digosmo visoko U crkvi nam se pogasiše sveće Je li trepnulo Nedremano oko Postidelo se Oko Svevideće Nogo je Jov nacionale i on se spori sa onim ozgo, ne sporadi sebe nego sporadi zajednice, zbog onog što on mrtav ladan naziva – Mi. Drsko, bez stida i zazora, taj Nogo, liričar sa tragičarskom togom, onakav kakvog ga je onaj ozgo, i još poneko ozdo, dao, pita Onog ozgo da li se postidelo Oko svevideće. Jer čim smo mi kao glave podigli visoko (Srbija se saginjati neće) u crkvi nam se pogasiše sveće. Zašto? Zato što se postidelo čak i Oko svevideće! Važno je da se mi svi skupa s Nogom nismo postideli! Pa, možda se Oko postidelo, ako u kosmičkim razmerama stid postoji, ali ne zbog toga što je zadremalo dok je Nogovom narodu bilo teško, nego zbog toga što su Nogo i njegovi pajtosi pesnički, svojom propagandom i drugim sredstvima činili razna nečoveštva, kako drugim tako i svom narodu. To što pokušava da podvali onim ozdo ni po jada, ali da onom ozgo proda rog za sveću – to baš nije lako. Ne poje Nogo sela radi, nego sebe radi, ali svo to pojanje mi liči na ono čuveno pevanje cvrčka u zahodu (ovde zahod nije zalazak sunca, ali cvrčak je Nogov).
prelepo ste napisali komentar mnogo mi se svidja;;;; svaka vam cast!najbolji ste