Nagrailo u bosanskom loncu
Bez obzira što je pesnički subjekt lirsko siroče te mu kao svakom lirskom siročetu nikad nije dosta sise, zašto u njemu tolike nagrade izazivaju sve baladičnija stanja – bosiljak mu seju – njemu pelen niče, ali i ničeanski brkovi? Kad se on obraća rodnom kraju – to je da pukneš od žalosti.
Kakav paradoks genija tužbalice. Oni, njegova braća zemljaci, njemu desetine najuglednijih književnih priznanja, a on baladiše i uzdiše, tužbalica tužbalicu stiže, kuku i lele, pa kuku i lele, oni onda trpaju još, povećavaju novčane iznose i počasti, a on opet neutešan, da ne može jadniji biti: Udarile počasti na me, ko kolje na šarova – jer, dobih ove godine četiri nagrade, tri samo za ovu knjigu…3. Avaj, jaoh, vaj, oh, kuku i lele: Vilov dole, pa Vilov dole, ko te vole taj te vole. Šta će naša ćorava književna politika nego da pokuša gotovo nemoguće: daje i dodaje. No, Nogo samo balade pa balade. Ovaj liričar sa epskim pretenzijama… autentič ni sledbenik vukovske koncepcije sveta, dakako u vlastitoj, pesnički prepoznatljivoj formi … (Sonet silovan duhom deseterca je odista vlastita Nogova forma.) Da je ta poezija sam jezik, u njegovom egzistencijalnom obliku, jezik vukovski i vučiji4.
Na ove konstatacije g. M. Pantića, rekao bih samo onu staru našku, ali univerzalnu floskulu: Može da bidne, al ne mora da znači! Pošto se mi i ne bavimo, otkad nas je otac nacije D. Ćosić kalemio, ničim drugim osim politikom u književnosti, ništa nas ne sme iznenaditi pa ni liričar s epskim pretenzijama, pa ni autentičan sledbenik vukovske koncepcije sveta, pa ni jezik vukovski i vučiji. Ta poezija je sam jezik u njegovom egzistencijalnom obliku. Blago jeziku u Nogovom sonetu, imao se rašta i roditi, blago Vuku i vukovima poezije. Od Homera i Sapfe suštinska podela na epiku i liriku nije bila tako ugrožena dok se ne lati g. M. Pantić da objašnjava Noga. Zašto je to tako, zašto su poremećene suštinske podele? Nije to samo zbog toga što prof. Pantića i sl. profesore književnosti rodi profesor Sl. Ž. Marković, a profesora Sl. Ž. Markovića rodi prof. I. Bandić, sa sinovima svojijem: prof. T. Čolakom, prof. V. Milinčevićem, a možda čak i prof. J. Deretićem, svi iz iste svete porodice, a prof. I. Bandića rodi prof. D. Vučenov, a prof. D. Vučenova rodi prof.
V. Gligorić. A prof. V. Gligorić? Ko rodi prof. Gligorića? E, prof. Gligorić a rodi prof. Ždanov. Ali ni profesor Ždanov nije da nije bezgrešno začet! Jer njega rodi partenogenezom – srp i čekić! I tu je početak geneze naše svete književne familije. Svi ti vojnici partije, kako su sebe samosvesno i ponosno nazivali, od političke balege partizanske socrealističke jugoknjiževnosti decenijama su uspešno mesili dobroj deci socrealističke kolačiće sudbine, književne činjenice njih nisu zanimale. A naša današ nja politička platforma je, baš kao kod Vuka isto to samo malo drugač ije, ili isti ti samo malo drugačiji, nema više srpa i čekića ali ima srpstva i čekićstva, krsta časnog i ocila, a sve je sadržano u referatu Filipa Višnjića, naručenom pre dva veka pošto poče seča kneževa. Mada u referatu, sasvim demagoški, stoji: Tu kneževi nisu radi kavzi (jer ih seku) nit su radi Turci izjelice, al je rada sirotinja raja… itd. Pa ako je to pre dva veka imalo nekog političkog smisla, da nije danas možda užasno retrogradno?! Gotovo svi naši vodeći tribuni danas, kao crni Đorđe u toj Buni, tu su negde na toj plemenitoj međi, pa i naš Nogo je tu, hoće da se umuva u istoriju sa svojim pesmama kao političko-žurnalističkim, a ne književnim, činjenicama. Podržan od prof. Pantića, koji hvali nekakvu Nogovu vukovsku koncepciju sveta, pa njegov nekakav vukovski i vučiji jezik – pesnik u svojim rodoljubivim drhtajima i zebnjama nikako nije sam. Međutim, sorabsko koketiranje sa vukovima svakom normalnom je na vrh glave, kao da su vukovi srpski patent. Čas jedu zlatnim kašikama, a čas ko vukovi u čoporima viju po planinama i napadaju iznenada i s leđa opkoljene. Šta to posebno naško ima u vukovima, jesmo li mi možda stariji od starog Rima, dragi profesori? Šta je Vukovska koncepcija sveta? Da li u tu koncepciju sveta prof. Pantić ubraja i Vukovo sklanjanje skupocenih manastirskih knjiga i ikona po evropskim privatnim kolekcijama? Da li je Vuk to radio kako bi crkvenoslovenski i sve njegove tragove iskorenio iz svoje koncepcije jezika i sveta? Jedini književno relevantan junak koji je razumeo jezik vukova je Kiplingov Mogli, nikako Nogo.
Jedna od dominantnih crta poeta-patriota je umišljeno rodoljublje.
Samo ko kralj Ibi kliknu: Narode moj! – već su u nadahnuću. Mene sve rane moga roda bole lebdi nad glavama tih pesničkih veličina, poruka njihovog preteče, koji je, takođe, lagao kao što i oni lažu. Kako je to moguće? Ta dovoljno je posetiti najmanju opštinsku bolnicu te se uveriti da jednog čoveka, pa makar bio pesnik patriota te se do srži uživljavao u opštu nesreću, čak ni sve rane jedne opštinske bolnice ne mogu boleti i hvala bogu što je tako. No, u odbranu ove omiljene parole o ranama, bolu i rodu ustali su oni koji veruju da su pesničke laži istini slične! Jesu slične istini, ali samo slične. Samo su kobajagi istina, ne!? Uobraž eni patriotizam našeg savremenog pesništva je traženje nove moralnopolitičke podobnosti, koja se ranije ogledala: do 48. u privrženosti Sovjetskoj imperiji pod čeličnom pesnicom generalisimusa Staljina, posle 48. u privrženosti Titu i SKJ, radničkom samoupravljanju i radničkoj klasi. (Miljković je pevao o moru za radnike, o Titu, Popa o samoupravljač ima – da pomenem samo one najznačajnije.) A Nogo, šta je on radio? On je skupa s mladima čitave zemlje slavio Dan mladosti, recitujuć i kao najveći Titoljubac svoje stihove lično Josipu Brozu.
Danas politički i kulturni radnici, kakav je i drug Nogo nekad bio (omajakovskio sam sebe,/ okrležio vrijeme/ pa/ sad/ rajkujem), pokušavaju da kroz poeziju iskupe svoje zablude, te objasne svu ljudskost kulta zaborava koji uveliko negujemo. Naše božanstvo je zaborav, naša kultura je danonoćna molitva bogu zaborava. Podignimo crkvu Bogu Zaborava, Sinu večnog kratkog pamćenja i Svetom duhu – od danas do sutra! Ne može se reći da Nogo još uvek ne rajkuje, ali je sad i sebe i vreme petrificirao na svoj način, odnosno ovišnjičio.
Druga, slavom ovenčana pesnička knjiga, a pre bi se mogla zvati plaketom, Nedremano oko, sadrži šeststotinak stihova. Pošto pročitah Lazarevu subotu, te se upoznah sa Nogovom političkom platformom, nije me iznenadila lavina novih priznanja koja se sruči na pesnika i njegovo novo stihotvorenije. Sudeći po priznanjima, samo četiri za ovu knjigu, kako reče pesnik, jadikujući da su ga saleteli nagradama kao toljagama šarova, pomislih da sam se ipak ogrešio o pesnika te uzeh tu novu knjigu sa novim nadama u Nogovo pero. Pošto je, samo u nagradama, premaš io za tri koplja prethodnog sebe, koliko li je tek u poeziji, pomislih, kao što misli sav nenormalan svet?! (Za prethodnih sedam-osam knjiga nagrađivan je: Brankovom, Zmajevom i Isidorinom, te nagradama Đura Jakšić, Milan Rakić, Branko Miljković, Sveti Sava, Jovan Dučić, Branko Ćopić /Tri Branka za druga Rajka! – lepa i korisna asonanca/, Princ riječi, Zaplanjski Orfej, Zlatni krst kneza Lazara, Belovodska rozeta, Velika Bazjaška povelja, Pjesnik – svjedok vremena, Skender Kulenović, Žička Hrisovulja – što će reći dve do tri po pakovanju, uvek istih pesama.) Poslednje Nogovo ostvarenje Nedremano oko nije dalo vremena za dremku kako pesniku tako ni kulturnoj javnosti. Četiri najveće nagrade uverile su javnost da samo Nogova neprevaziđenost može prevazić i samu sebe, a jučerašnje rodoljublje bez premca danas stremi ka još višim visinama. Nogo, to su Himalaji rodoljublja, bez obzira što je poslednje od priznanja stiglo pesniku iz Marićevićeve jaruge u vidu Odziva Filipu Višnjiću, jer je on znao najbolju lozinku. Pre toga za isto delo on je osvojio: Mešu Selimovića, Nagradu Vukove zadužbine i Vitalov suncokret. Hajde, da vidimo, rekoh, to čudo od poezije patriotske, bogobojaž ljive i nogobogobojažljive, bogonogougodne i sasvim serbsko pripodobljene. I prvo što me baci na kolena to je debljina hartije. Shvatih odmah da je za izdavača bilo najteže kako da tu knjižicu ugoji, te joj i tako, samim prečnikom, doda na značaju. Hartija debela i bela, ali debela baš kao hartija po našim kasapnicama, gde kasapi i tom teškom hartijom varaju na vazi, mereći jeftino kao skupo. Knjiga tvrdo povezana da se ne raspadne kojim slučajem od težine sadržaja, unutrašnjeg naboja, visoke pesničke temperature i još ponečeg. Opremljena predgovorom iz pera g. A. Jovanovića, za one koji bez predgovora na razumeju poeziju, te pogovorom tj. beleškom o piscu, iz koje možemo videti sve što je Nogo želeo da znate o R. P. Nogu. Knjiga ima četrdesetak stranica pesama a sve ostalo su predgovor, beline, beleške o liscu-piscu i nagradama, sve u svemu, sa praznim listovima između posebnih delova, 65 paginiranih stranica. No, kad je obim knjige govorio nešto o vrednosti sadržaja!? Nikad, osim u slučaju Bele knjige nekadašnjeg Miloševićevog ministra za kulturu Milivoja Pavlovića. Jer takve kapitalne knjige, neosporno, više vrede kad su deblje. Ne pitajte čemu onda trud izdavača da jednu malecnu pesničku plaketu tako naduva, baš kao onu žabu iz čuvene basne! Ali, to naduvavanje žabe, to je tehničko pitanje, to je stvar izdavač ke politike, marketinga! Knjiga je izašla u nekad čuvenom redovnom kolu SKZ-a, oko koga se još mnogi savremenici tiskaju čekajuči svoj red, baš kao nekad za mleko i ulje, o čemu Nogove hroničarske lirske gusle nisu guslale, mada je po g. M. Pantiću baš on lirski hroničar vremena, sa epskim pretenzijama.
prelepo ste napisali komentar mnogo mi se svidja;;;; svaka vam cast!najbolji ste
Izuzetan tekst prava kritika. Sto se tiče Noga i sličnih dežurnih patriota koje nagradjuju namestenici i neznalice svakog režima mogu reći da više ne prodaju svoju pamet koja je samo u izreci ‘idem kuda vetar duva’jer ko hoce sazna sta je sve učinjeno
Zloba i zavist izbijaju iz svake reči.