Nagrailo u bosanskom loncu
U baladi O Petrovu dne pesnik se seća, između ostalog, progona kulaka pa kaže: Banda je u šumi jataci u kući/ Kulaka će zmiju zadrugom zatući. Jer njega dave još uvek Azija i Turci iz Borča. U pretposlednjem distihu pesnik tragično saopštava: Petrovačo grka još mi trnu zubi / Lirikom ko nožem zakla ga i ubi. Pesnik je zaklan, i istovremeno ubijen lirikom, što nije daleko od istine. Avaj, pesnik ne bi bio pesnik kad ne bi i posle smrti mogao da pati za svojim rodnim krajem. Zato on u poslednjem dvostihu poručuje: A od smrti amo još me tišti ljuće / Puste prazne šume prazne puste kuće. Pitanje je šta je pusta prazna šuma, da li u šumi nema rastinja ili drvoseča ili lovaca, ili je, prosto, šuma prazna jer nema drveća. To da su praznili šume, za vreme slavnog vojevanja motornim žagama, to svi znaju; praznili šume, punili džepove, ali Nogo ne govori o tome, njega ne interesuje neposredna situacija u bosanskim šumama, njega sve rane njegovog roda bole na drugi, guslarski način uopštavanja.
U Baladi o Đurđevdanu pesnik u verskom zanosu peva svoje otkrovenje: Kad prvi hrišćani zaklali su janje/ Tad je samo janje stiglo na zaklanje. Ako malo zažmurimo i isključimo pamet, mi ćemo saznati iz prve enigme da su prvi hrišćani sami sebe zaklali. Međutim, uspeli su ti hrišćani, u ime tog agnjeca božijeg, dobro da okrvave skute i rukave. Bilo da su bili prvi hrišćani ili potonji, bili su odlični meštri od ognja i mača – bilo je tu jagnjadi i jagnjadi. Dalje, Nogo tvrdi, jer svi njegovi distisi su neka vrsta izričaja, tvrdnje, mitingaških govora, političko-retoričke figure, što samo obznanjuje pesnikovu moralno-političku podobnost danas i ovde: Na Đurđevdan tuga iz Srbalja veje/ Nije sve propalo kad propalo sve je. (Pao je i četrnaesti kilometar/ al nikad neće Kadinjača.) Dakle, opet optimizam, jer politički gledano, pesnik ne sme biti pesimista. Ja imam nade za ovaj grad pevao je u svom patriotizmu lokalnog tipa bukvalno besmrtni M. Pavlović. Ja imam limunade za ovaj grad! – dodavao sam ja u svojim đavolijama, zamišljajući pesnika-bozadžiju kako gura kolica sa ledenom bozom i limunadom. Zašto nije sve propalo? Zato što to tvrdi poeta: I sad Sveti Đorđe u ratničkom sjaju/ Na Voždovcu kopljem ubija aždaju. Da li to znači da aždahu, i pored ratničkog sjaja, nije iz prve dotukao ili i aždahe vaskrsavaju? I sad potpuno nejasan, potpuno zauman dvostih, čini mi se stvoren zbrkom u kojoj su Vožd i Sv.
Đorđe jedno isto baš kao što su krokodili i gušteri jedno: U pokajnicama Vožd iz panja niče/ Krotki krokodili na guštera liče. Aždaje postaju krotki krokodili koji liče na guštera, Vožd niče iz panja. To mora da je prepevavanje Milića od Mačve, taj je s balvanima pravio revoluciju u našem nac. slikartsvu, i nac. biću, bogme. U sledećem, pretposlednjem dvostihu, opet tuga veje te nije sve propalo kad propalo sve je. Ali poenta, sve je u poenti! Na zidu u zbegu sveci i seljaci/ Viš Srbije krvavi barjaci.
Kod Noga je sve kobajagi pa je tako i sa krvavim barjacima to kobajagi poziv na ustanak. To nas Nogo kao podseća na ovo: Od Đurđeva do Dmitrova dana/ Sve barjaci krvavi idoše/ Viš Srbije po nebu vedrome,/ Da se Srblji na oružje dižu, /Al se Srblji dignut’ ne smjedoše.
Opet, po ko zna koji put, u ovih četristotinak stihova, mahom distiha, što je sintaksički najsiromašnija pa samim tim i pesnički najbednija, ali i najretoričkija forma strofe, Nogu nedostaje realan uvid u današnje Srblje i Serbiju. On kao nešto zapeva i kukumavči, podseća nas i prekoreva, jer on je poslednji rodoljub. A njegova patriotska osećanja zaboravljaju na sve osnovne norme, pa i na stope i cezure, te cmizdreći i jecajući, kaleme aleksandrince i deseterce. Nogo voli epiku i u svojoj lirici desetercem vitla kao teškom topuzinom, nikako zlatnim šestopercem.
On ne kaže Srbi nego Srblji, on kaže noži u rukama… pa se tako odaziva na lozinke Višnjićeve te nije slučajno što je, upravo, kao još jednu tojagu po šarovu, dobio i nagradu Odzivi Filipu Višnjiću, koja se dodeljuje u znamenitoj Marićevićevoj jaruzi na Sretenje.
U pogovoru koji je preobiman u odnosu na samu knjigu stihova (gotovo dvadeset stranica) g. N. Petković kaže: Ali, svejedno, Kosovo je na izvestan, unekoliko i zagonetan način svuda u knjizi prisutno: i kad se ne pominje, oseća se - slikovito rečeno - kao laki prisenak. Na pitanje, međutim, kako je to postignuto možda i nije teško odgovoriti. Najpre valja obratiti pažnju na razmeštaj pesama. Ja bih rekao nameštaj, nikako razmeštaj pesama. Kako je moguće da se jedan čovek koji se u književnu nauku uputio putem ruskih formalista, koji su u principu odbacivali istorizam, sada bavi narodnjaštvom i istorizmom jednog Noga, koji u formalnom pogledu našem pesništvu nije ništa pružio osim oveštalih distiha i soneta koji, uvek i bez obzira na stopu i razmeštaj rima, liče na gvozdeno monotoni guslarski deseterac sa moštima. A kad g. Petković razmatra razmeštaj, tu sve puca od istorije: srednji deo je pordični i lični a prednji i zadnji uokviruju ličnu sudbinu kolektivnom i istorijskom. Bolji razmeštaj nameštaja se ne može zamisliti. Jednolikim ritmom ali blago zatalasanom intonacijom. Taj jednoliki ritam je od odziva Višnjiću, a to talasanje je kad izgubi cezuru ili stopu, pošto hoće nešto više jer hini pesnika.
Ali najzanimljivije je kako g. Petković sintaksičkoj smušenosti jedne pesme daje najvišu ocenu, pesme gde Nogo hoće na silu boga da kneza Lazara poveže sa Lazarom Jevanđeljskim nekakvom nogovskom simbolikom. On u vaskrsenje Lazarevo, u četiri katrena, natrpa i Lazara nasred ledine (čitaj: Kosovo polje) i kukavice kosovske šćeri jedine i Vitaniju vaskrslog Lazara i magare koje pronese izvesnog ga. Ne zna se koga “njega ili ga”. Mi mislimo da Nogo misli na “njega ili ga” – Hrista, tekst tvrdi sunce. Kritičar-panegiričar prećutkuje nejasnost tih stihova gde je sve ko u bosanskom loncu. U Nogovom slučaju bosanski lonac nije kulinarski recept nego pesnički, ars poetica bosanske književnosti na beogradskom asfaltu. Na samom početku svog pogovora Dva Lazara g. Petković citira Njegoševog vojvodu Draška, koji kaže da su kukavice šćeri Lazareve. Međutim u svakom ozbiljnom rečniku simbola kukavica je simbol parazitizma, a ne patriotizma, jer jaje snese u tuđe gnezdo itd. (No, neka je kukavica za vojvodu Draška, koji je inače najkomič niji lik Njegošev /Koju silu oni kokošakah za godinu mogu pozobati – Draškova reportaža iz Mletaka/ pa i za Noga po g. Petkoviću simbol večne patriotske žalosti - šta s tim činiti danas?!) Pomenite kondir vina ili božure ili pšenicu bjelicu ili brata od zakletve ili bojno koplje ili ravno polje ili krvavo razbojište ili časni krst i već ste u vlasti kosovskog predanja… kaže g. Petković. Nogo se, pošto je u vlasti kosovskog predanja, obilato i oblaporno služi bosanskim loncem kao svojevrsnom poeticom, ne samo kad su u pitanju nacionalno-mitske teme, već i nacionalna simbolika, a i stereotipna sitnokaluđerska versifikacija. On trpa u svoj bosanski lonac kao u savršenstvo nacionalne kuhinje sve što mu se kuva u glavi. U Vitaniji zasija/ Ljubavlju Lazar vaskrese/ Mlado se sunce nasmija/ Magare kad ga pronese. Pošto kod Noga nema nikakve interpunkcije, onda, osim Lazara, koji se pominje u drugom stihu, magare iz četvrtog stiha pre bi moglo, jer se to tako čita iz prirode sintakse stiha, proneti mlado sunce iz trećeg stiha nego Nogovog “ga”. Na ovo, što primetih, nogoverci će zagraktati: pa svak zna da je Isus pred Vitanijom uzjahao magarca. Da, neko zna, neko ne zna, eto, možda i pesnik zna, ali ne zna da je najbedastijim oblikom odnosne zamenice za jednog Boga tako uzjahao red reči da je nemoguće pomisliti da se mlado sunce nasmijalo pošto “ga”, tj. mlado sunce, pronosi magare. Jer, teško pobožnome koji Božijeg Sina imenuje sa “ga”. Pa sve da sam i prestrog kad je reč o logici pesničke sintakse Nogove stihijade, šta, uopšte, u jednoj pesničkoj patetici a la Nogo znači Magare kad ga pronese? Tu su i gluve subote koje se rimuju opet sa njima samim – sa subote, ali sad Lazareve, tu je šenica koja je tajom listala i mati koja je cvijeti istkala. Pojavljuje se tu i Crni Lazar, kojem pesnik imperativno nalaže da ustane iz zemlje i sa ikone jer su ga sestre prokazale a braća izgone. Teško da nešto može biti smušenije od ove Nogove enigme: o dva do tri Lazara, o ljubavi i vaskrsnuću, o izdaji i izgonu, te o očekivanom ustanku Lazarevom zbog izdaje. No, g. Petković misli da je vrlina kad pomislimo jedno a ono postane drugo: Samo što smo pomislili da se pominjanjem sestara upućuje na Martu i Mariju i već smo na krivom putu: oni su naprotiv naše današ nje sestre i braća, to smo zapravo mi koji smo izdali oba Lazara, izgonimo i jednog i drugog. Kako smo mi to izdali oba Lazara, sem ako Slobu i Rašu ne poistovećuju sa Lazarom, ko daje pravo Nogu i g. Petković u da govore u ime bilo kojih “mi” sem njih samih? Kakva su to politikantska metanisanja u vidu tumačenja poezije i kakava je to uopšte moralistička folirancija u vidu stihova. Mi smo tu gde smo, a oni su brisali glavom bez obzira sa svojih rodnih planina mnogo pre nego što su vazda njihova idejna i duhovna braća2 povela krvavo kolo. I sad zagluš ujuće urlaju u stihu i prozi da smo svi izdali! Nije nego, malo morgen! Da ih ponovo podsetim na njihovog omiljenog Vođu, kojem su jedva čekali da vide leđa jer nije ostvario njihove program-snove. Pa kad su mu videli leđa, sad kao žale za njim, a traže surogat: isto to samo malo drugačije. Okreni obrni uvek se vraćamo, istine radi, na onu staru narodsku, koju ovi narodnjaci odlično razumeju: Lako je tuđim k… gloginje mlatiti. Oni su eksperti za takve nacionalne poslove.
prelepo ste napisali komentar mnogo mi se svidja;;;; svaka vam cast!najbolji ste