Nagrailo u bosanskom loncu
U pesmi Vaporom iz Nevijorka pesnik nam priča priču o izvesnom rodoljubu Petru koji na Principov sudnji letak hita Petar po svoj metak. Verističkije bi bilo ovako: na Principov sudnji metak, ko po metak ko imetak. (Problem lažnog solunstva u Kraljevini Jugoslaviji bio je analogan problemu prvoboraštva u Titovoj Jugoslaviji.) Jer taj Principov letak koštao je Srbe, a i mnoge druge narode, nebrojenih života, a sam letkopisac, Apis, što je pisao ne uzimajući lapis crnom rukom, završ io je kako je i pisao – crno i neopozivo bedno. U bukovo ono doba / Na Principov sudnji letak/ Vaporom iz Nevijorka/ (opet Nogo zapinje na cezuri; bolje bi bilo vaporetom, jer je cezura na četvrtom slogu te ona ne može biti iza predloga iz, jer se predlog u iz-govoru, kao enklitika, neminovno vezuje za imenicu Nevijorka) Hita Petar po svoj metak. Dalje, savim zanesen pesnik klikće: Šta bi Solun i Odesa /Bez našega pustog mesa. Odista, to sa našim mesom i Odesom goruće je pitanje našeg identiteta, a i besmisla rimovanja.
Kad R. P. Nogu ponestane rekvizita, ukrasa i drugog pesničkog nameštaja za njegovu mitsku plastiku, on odmah posegne za ćukom i sovom.
Od kad su je začarali kukavica ćuk i sova/ S nama nisu večerali Nebesnici sa Kosova. Da je pesnik znao da su greške protiv prirodnih nauka, još po Aristotelu, velike greške pesništva, on bi se morao opredeliti ili za ćuka ili za sovu, jer kad zavirite u bilo koju zoologiju vidite da je ćuk vrsta sove, pa pošto je ćuk na neki način i sova, jer je iz porodice sova, onda bez obzira što se sova u nominativu rimuje sa Kosovom u genitivu, ćuk tu nije imao šta da traži osim da multiplicira mitsku jezu, tako čestu u lirsko-epskom vezu izvezenu Nogom. Da li zarad jednosložnosti (ćuk, koji se uvek može ubacit kako bi pesnik dopunio svoje ukrštaljke) treba žrtvovati osnovna ornitološka znanja, te tako zaluđ ivati mlađahne čitaoce rodoljupce, koji još ne znaju da je i ćuk sova, a znaju šta je rodoljublje? I još samo nešto o Nogovoj omiljenoj ptici ćuku: Ćuk i muk se rimuju savršeno u svim deklinacijama: ćuk-muk, ćukamuka, ćuku-muku, ćuka-muka, ćuče-muče, ćukom-mukom, ćuku-muku, tek u množini: ćuci-muci ili ćukovi-mukovi itd. Ovako, pored povremene pesnikove muke ukrštanja gusala i lire, rima i stop-cezura, a bogme i sa emblematičnim rodoljubljem uz kameno tvrdu liru, u toj lirici imamo i puno nevolje sa prirodnim naukama.
A o simbolici – da i ne govorimo! Kukavica i ćuk, koji je i sova, ne idu u istu simboličku vreću, baš onoliko koliko ćuk i sova pripadaju istoj ptičjoj familiji. No, u ovoj pesmi pesnik u dvostihu poentu gradi na Kosovu, na braći sa Kosova: I na zemlji i na nebu i iz ovih tavnih slova Za živima mrtvi zebu tužna braćo sa Kosova Pesnik tvrdi da mrtvi zebu za živima kako na nebu tako i na zemlji, a bogme i iz njegovijeh tavnih slova. Zašto zebu iz tavnih slova, kako se zebe iz slova? Zato što su tavna slova baš kao crna rupa koja usisava i toplotu i svetlost! Ali njegova tavna slova iliti crna rupa i zrače njegovu ličnu zebnju, tj. brigu, jer svako će da se z..ebe ako pomisli da pesnik zebe, baš kao i mrtvi, od zime – oni zebu zbog nepravde istorije, zbog sudbinskog udesa, i nedremanog oka koje drema kad smo mi, Srbi, u pitanju. No, tu još nije kraj, njegovom baladisanju nema kraja, on je obaladio i žive i mrtve i groblja i visine i daljine, pa poje: I za žive i za mrtve zadušnicu pojem tihu Počinite krotke žrtve zagrljene u distihu Tako poje i opojava pesnik, bez tačke: i žive i mrtve on sahranjuje u svoj distih! Čak ih tera da se grle u distihu. Toliko brige za žive i mrtve može imati samo čovek kojem je Muza uvalila pesničko ludilo, što se najbolje vidi u pesmi Krpelji i mladeži: Po jamama jauci Preklan jezik padeži U zipkama pauci Krpelji i mladeži Šumom hodi Nedjelja U ruci joj kandilo Drumom bljuje lisica A niz badžu daždilo U močila konoplju U trlice lan Pijavice na srce Iz noći u dan Ponekad testiram pesnike, velemajstore stroge forme, tako što pesmu najpre pročitam samo po desnom rubu. Naravno da oveštalo rimovanje nije najveći greh pesništva, ali banalnost rimovanja sa banalnošć u konteksta odista je ravno veštinama onih revolucionarnih pesnika bunta i otpora, samo što je naš Nogo pesnik postrevolucionarnog, nacionalnog bunta i otpora. Tako, recimo, čitajući Baladu o siročadi, dobićete pregršt najoveštalijih rima rodnog jezika: dom - grom, sjen njen, mrak - zrak, krt - smrt, plah - dah, dom - grom. No, ne bih bio pravedan prema pesniku ako ne bih primetio da se on pozabavio i rimom unutar svog distiha, tzv. leoninskom rimom, koja je, procenite i sami, od istog materijala sa pesničkog buvljaka: Petar - (čik, pogodi?) vjetar, bjecne - lecne, sijeva - lijeva, đavoli - voli, šuma - ruma , Petar (opet, čik, pogodite?) - vjetar. U pesmi je naravno reč o siročićima koje čuva vjetar pošto je odleteo Petar, a dom čuva grom. (Dom i grom je odavno zakonom o patentima patentirao pesnik A. Vukadinović.) Prosto da ne može prostije biti: Ćaća Petar je pod zemljicom, a na nebu mu je dom, jer je voleo rum, a njega je volela smrt, koja je sletela na prozor krt i trt mrt i trt mrt, čiča miča i gotova priča, a sve tragično dozlaboga! U baladi Zapretano pesnik klikće ko oro sa visine: Iz bunara sa tavana ćuk i sova spliću čini Iz pećine pućpuriće Noćilo u pomrčini I ko se sad tu ne bi smrzo od stra’!? Opet ćuk i sova! Pa malo dalje: Uspinje se i gamiže ovejani nakot tmine Koji jesi na nebesi ne daj da nam sunce skine.
Normalno je da se siročići mole kad je sve tako strašno da ne mož’ biti strašnije! U baladi Uspavanka čitamo po desnom rubu sve što smo već odavno znali, a nismo hteli da priznamo kao vrednost: glog - Bog; lan - dlan; san - nakresan; stan - raspjevan; (bravo, pesniče, kad padne sa neba stan pesnik je iskreno raspjevan i nakresan!) noć - pomoć, Bog - rog; stog svog, bog - rog, glog - svog, šuška -kruška; tka - ja, slog - tvog.
U baladi Iz istog kazana (i od istog kazandžije) pesnik tuli za slikama duboko zapretenim, kako kaže g. Novica Petković, u slojevima detinjstva.
Evo kratkog inventara pesnikovog zapretenog blaga: Imali smo oca majku i pijevca (Tragičar bez kokošakah?!) Na guslama zmiju i na zidu sveca Uz lampu je prela leptirica tanka Postili smo s Hristom iz istoga čanka (Avaj, nisu izdržali!) Da se omrsimo zaklaše pijevca U gajdama žaba šišmiš mesto sveca (Sad imaju i gajde, nedovoljno za filharmoniju!) Da se omrsimo zaklaše pijevca (zbog ritma u drugom delu stiha treba tri troheja a ne dva daktila) jer ovako nam Nogo opet ćopa te njegova amarkord koračnica posrće.
Iz gusala majku podojilo zmijče Sad kokoš bez glave noću kukuriče Pre samo dva distiha reč je bila o pijevcu, pre dva stiha o zaklanom pijevcu, a sad već kokoš bez glave noću kukuriče. Posle ovog nadrealistič kog izleta u četvrtom dvostihu kao u četvrtoj dimenziji, Nogo se vraća svojoj čuvenoj moralno-političkoj podobnosti: Žuta nevjestica zapuhnula oca A nas pričešćuju s koca i konopca Gotovo u svakoj baladi otac pesničkog subjekta strada namrtvo, ali ne zaludu, jer vaskrsava.
Iz istog kazana ispred novog sveca Kapa krv iz srca crnoga pijevca Taj mistični pijevac, koji je u trećoj strofi otpozadi bio i kokoš koja kuku-riče bez glave, sada, na kraju balade, opet je pijevac, te njegovom crnom krvlju pričešćuju iz kazana u ime novog sveca. I ko sad kaže da pesma, pogotovu ovakva, nije otvoreno delo! Jeste politička, ali i porodič na, jeste nadrealistička, ali i patriotska, jeste luda ali i ludo zabrinuta, jeste tragična ali i tragikomična! U Baladi o koprivi pesnik poje: Zemunice sojenice i bajte od žitkog pruća i pećine zazidane bijahu nam nekad kuća.
Za sojenice i zemunice znamo poodavno, još iz detinjstva starih Slovena, pesnikovog omiljenog naroda, jer nam on upravo danas, posle simbolizma, imažizma, akmeizma, futurizma, dadaizma, nadrealizma i drugih “izama”, otkriva panslavizam kao književni pravac, a u tom pravcu i kolibe od žitkog pruća. Šta je to žitko pruće!? Žitko pruće je savitljivo pruće na koje se nabacuje blato, takođe žitko, te su te kolibe dvostruko žitke dok se ne stvrdnu. Ne? Mora da se stvrdne, osuši i tek onda je to – stambena jedinica, za Noga suština poetičnosti! I ništa više nije žitko osim u pesmi gde je sve žitko. No, dalje pesnik pominje i nebo i kabanice i zvezde kao krov i sirotište i ždrale koji pište i uvek kuća pa kuća: …kuća/… u svanuća, …u svanuća/ …kuća! Nogo nije sasvim podlegao čuvenoj šoferskoj baladi: Gostiona to je luda kuća, gde šoferi piju do svanuća! Jer, on unosi bitne, kreativne novine, on peva, na stare teme, sasvim novo i neponovljivo: Kolibu smo snijevali koja jednom bješe kuća Na stanici u podrumu i u krčmi do svanuća I sad kada ždrali kriče u ledena u svanuća Onome ko doma nema prokišnjava svaka kuća.
Ti ždrali, to su, dakako, ždrali iz našeg deseterca i tu pesnički subjekt projektuje svoje rane lirske jade u miljeu naše heroike. Ajde, de, nek mu bude! Ali da mi je znati šta je pesnik hteo da kaže poentom drugog dela ove pesme: Onome ko doma nema prokišnjava svaka kuća!? Nije li tu po ko zna koji put prejaka reč odstrelila pesnika. Klasici bi rekli: O kakav divan tu posrnu um! U trećem delu ove Balade o koprivi, koja je, u stvari, balada o (univerzalnoj) kući, pesnik ubacuje u igru i koprivu ali samo kao nusprodukt nekakve urušene kuće, bivše kuće, dakle pesnik nije zaboravio naslovnu reč balade, te ju je rimovao: Kopriva - počiva .
Snizile se verige, zarastao sač Utrnulo ognjište zarđao mač Ima li išta lepše kad je reč o vekovnom ognjištu nego zarđalo rimovati sač - mač! Pesnik se seća i nekakvog zarđalog mača, a sva je prilika da je on tu zbog toga što je zarđao još u našoj svetoj epici. Na tmurnoj slici sa Nogovog kućišta: Jošte mačak mjaukom sa kućišta plače, i trepere jasike (možda Rakićeve) i šapore drače. Verige propale, sač zarastao (sač zaraste kao što zaraste rana), mač zarđao, a mačak plače mjaukom. Ali tu još nije kraj, tek sad dolazi ono najgore, a pravo! Šta se desilo? Vjerni pas je izdao za koga sad laje/ Oj meseče ledeni znaš li kuća šta je. Da li se vjerni pas može nazvati vjerni ako laje najamnički? I zato što je vjerni pas izdao te laje u najam za nekog drugog, pesnički subjekt se nema kome drugom obratiti nego kao mačak mesecu: Znaš li kamo odluta plavičasti dim Tuži mačak mjaukom a i ja sa njim One što nas voljaše tu zemljica pokriva Raste zova uboga i miriše kopriva Ko bi rekao da je zova uboga tako uboga kad tako agresivno, neumorno raste kao opasan korov. A kopriva, miriše li kopriva? Možda samo u pesničkoj sinesteziji, kad mirisom ožeže, a dodirom miriše.
U baladi od pet distiha Isto je sunce sijalo pesnik treći i četvrti distih završava istom rimom: isto - čisto, a sedmi i osmi, skoro isto: isti - čisti, da bi poentirao: … tad zakričao je tić - … Raičković! Što, po svemu sudeć i, treba da znači da tića Nogića nadleće sunce a nadgleda Raičković! U pesmi Na cvjetnu nedjelju pesnik obrazlaže u četiri sekstine svoje odlaske u krčmu na pričest. To je jedna pesma sa dna srca: gde rimuje ljudima i grudima, sa bombama stida u grudima. Naravno, on prima naforu u živom pesku beščašća u podaničkom avaju! odista iskreno i istinito. No, na kraju ima tu i jedno samoubistvo, dakako, imaginarno, verbalno, naime, pesnik ne može da izdrži to što je grešan: Šta sam kada se prisetim/ U vajkadašnjem nedjelu! On zato mučki puca u sebe i istovremeno rida (za sobom?) Na cvjetnu nedjelju! I to što se javno kobajagi ubio misli da je dovoljno za očišćenje od greha njegovijeh: dovoljno je, ali opet kobajagi.
prelepo ste napisali komentar mnogo mi se svidja;;;; svaka vam cast!najbolji ste