Nagrailo u bosanskom loncu
Prvo što pomislih kad počeh razmatrati toliko nagrađivanu Lazarevu subotu: da nije reč o uobraženom bolesniku koji pati od neizlečivog rodoljublja? Uobraženi rodoljubac nudi vam obilje razloga svog rodoljublja, baš kao što vam uobraženi bolesnik nudi bezbrojne simptome svojih neizlečivih boleština. Uobraženi bolesnik obično pabirči iz novinskih podlistaka popularne medicine simptome svojih neizlečivih bolesti, kao što uobraženi rodoljub razloge svog rodoljublja traži u opštepoznatim dnevnim pričama o tragediji i slavi svoga roda. Uobraženi bolesnici su odlični likovi za komediju naravi, jer sve govori da je reč o nekoj vrsti pervertirane sujete. Uobraženi rodoljubac, kao kod Sterije, pevajući o svom neizlečivom rodoljublju, slika je i prilika pervertirane sujete. Kao, eto, on je baš izabran voljom nacionalnih bogova da štiti taj svoj ubogi narod stihom i slikom (srokom, rimom), pesmom koja nas je održala, te da njegova inspiracija (poniranje – vole da kažu kritičari) ide do samih korena nacionalnog bitka. Snažna kao prava histerija, kao bolest autohipnoze koja je dostigla klimaks, kao neuravnotežena potreba za senzacijama, sklonost da se udovolji istoriji kao trenutku politike, ta egocentristič ka pomama pokazuje svu teatralnost lažnog saosećanja sa opštim.
Zašto je svaka histerija, pa i ova, rodoljubna, neka vrsta uobražene bolesti? Zato što u histeriji, veli medicina, nema nikakvih tragova organskih oboljenja, pa čak ni samopovređivanja, kao, recimo, kod epilepsije.
Rodoljubac nije epileptičar, on je histerik na sceni.
U prvoj pesmi zbirke Lazareva subota, Pred strašnim sudom na gračaničkom zidu, pesnički subjekt u vidu R.P.N. se, sasvim retorički, pita, tragajući za svojim i rodovskim identitetom, za odgovorom na pitanje šta smo i ko smo: Jesi li kopile iz crnih slovenskih šuma / Kentaur s telom ždrepca i licem arapčeta, / U ježu lisica ili vidra jakože puma / Taj mutant istorije što za freskama šeta. Kao što vidimo, njegov identitet se krije negde u opštim mestima: crne slovenske šume – Karpati, ali, gle, tu je ugalopirao i jedan helenski kentaur, sa arapskom glavom, pa i vidra jakože puma, a to jakože čitavoj potrazi daje jedan crkvenoslavjanski prizvuk – kako carski valja i trebuje. Avaj, u toj zbrci od potrage za identitetom, tzv. korenjem, je i jedna puma (enc.: kuguar, planinski lav Felis concolor, sisar iz porodice mačaka Felidae, manji od leoparda, srebrnastosivog ili žućkastog krzna, rasprostranjen u Sev. i Juž. Americi, od Kanade do Patagonije). To što naš pesnik ne zna gde se može susresti ova zverka nije toliko strašno koliko je strašan kentaur sa licem arapčeta. Kao što nije strašno da nije čitao, kao druga deca, čuvene stripove naše mladosti o Timu Tejloru, gde puma ima u izobilju. Istina, da je čitao stripove, znao bi koje šume kriju pume, ali bi možda bio manji rodoljubac.
I šta je dobio, osim dvadesetak književnih nagrada: morao je da se gnjavi prepevavanjem znanja iz naše istorije – a nije saznao da pume na Karpatima, u crnim slovenskim šumama, nema. No, ako se sve to shvati kao obična burleska sa smrtno patetičnim intonacijama – onda neka mu bude. Što se vidra jakože puma, ili puma jakože vidra ne bi pojavila sasvim iznebuha u rimi pesnika? Jer, ona se, ta vidra jakože puma svakako pojavila iz crnih slovenskih šuma – zbog rime! Tu je pesnik, kad su u pitanju rime, jakože vidra! A to, što je u tim šumama, kao u lošim bajkama, bilo svega i svačega, i Starih Slovena sa likom Arapa, i kentaura, pa i puma, to je zato što smo mi narod najstariji, stariji i od puma. Budući da pesnik, sa akademičkim zvanjem, ne poštuje nikakva znanja pa ni znanja iz pravopisa, teško je razaznati u njegovim silnim uopštavanjima šta je šta: S precima iz čitanki s junacima iz vuka/ S morlač kom sovuljagom unazad do čečana/ I od kosova pa do kosova kuka/ Šenicu još bjelicu i vodu sa zvečana… Povišena temperatura traganja za identitetom pretvorila se u pravo buncanje. Preci iz naših partizanskih čitanki su pre svega: Pinki, Sava, Brile… da li je na njih mislio pesnik? Koji su to junaci iz vuka, da li su to baka i crvenkapa? Šta simboliše morlačka sovuljaga unazad do čečana? Šta je karakteristično za vrstu: morlačka sovuljaga i kakve to veze ima sa unazad do čečana. U poslednjoj strofi drugog katrena pesnik zaziva stare sintagme i rime bez nekog naročitog reda: Šenicu još bjelicu i vodu sa zvečana. No, ako i ništa ne znači dobro zveči, tj. trešti, jer u ovog pesnika sve trešti od prejakih a praznih reči-ćoraka. Mirne i maloumne modre se oči žrtvi… Zašto maloumne oči žrtvi? Da li zato što su oni koji su preživeli, kao Nogovi prijatelji, bili pametniji? U pesmi Kosovka devojka, uveliko patosiranoj patosom, skoro bojnoj koračnici, sve zvoni od znanih motiva; avaj, već u drugom katrenu Nogo ostaje bez stope i pravilne cezure, na šestom slogu, u poslednjem, osmom stihu, te se izveštačenost patriotskog evociranja krvavih badnjaka pretvara u šepav politički govor.
Crno žito kletve knez prosu po podu Burmu pozlatiše sunce tvoji zraci Tri vojvode bojne ako opet odu I krvavi nam se ukrste badnjaci Budući da Nogo važi za velikog centuriona neprobojnih strofa centurija i kohorti, za majstora poretka strogih metričkih zakona, uzeh sebi slobodu da pokažem da nije sve tako kao što se u profesorskim hvalospevima tvrdi. Tako noster Nogo, inače naš Nostradamus, u maloč as citiranoj dodekasilabičkoj strofi, u poslednjem stihu skraćuje stopu za dva koraka. I krvavi nam se ukrste badnjaci – ne zvuči kao dvanaesterac, već deseterac. Jer da bi zvučalo onako kako je pesnik započeo pojati, ništa mu ne bi preostalo nego da piše onako kako poje krrrvavi i ukrrrste (kako bi “r” pretvorio u neosporni vokal, jer jako vreme stope – arza, spuštanje noge na zemlju kod antičkih metričara – ne može biti na uslovnom vokalu “r”, pogotovu što je dužina u prvoj reči na vokalu “a”, a u drugoj je naglasak na vokalu “u”). Da i ne govorimo da se cezura ne može graditi iza inverzivnog se // ukrste. Jer da je Nogo šutnuo ono se iz drame ukrštanja badnjaka, cezura na četvrtom slogu epskog deseterca bila bi kao bajat šlag na tortu nogovskih aleksandrinaca. Ne obaziruć i se, dakle, na povremena posrnuća hita pesnički subjekt sa kolektivnim ja dalje kroz prokisle epske stereotipe: crno žito kletve, tri vojvode bojne, kondir vina, dok uzdiže u dvanaestercu ono što smo bili desetercem, dok nikome božuri cvatu i zvona zvone i s nekakvom crkvicom na dlanu – hrli nezaboravnoj poenti vernosti gde klikće u ime Kosovke devojke apsolutno romantično: Šest stotina leta još ću te čekati. Kao što vidimo, tu Nogo nije zadovoljan uvreženom simbolikom vernosti i požrtvovanja K. D., već joj predlaže, čak i nalaže, još šeststo godina vernosti.
(Tu mi pesnik liči na one novinare što su se takmičili ko će naći starijeg čoveka na Kavkazu vo vremja sovjetskog blagostanja, i to je bila neka vrsta rodoljubne epike, pa je dvestogodišnjaka bilo ko pleve u svakom selu.) Ako je i od Kosovke devojke, mnogo je, pa to je više od milenijuma vernosti, ako uračunamo i dosadašnje, od Gazimestana, čekanje.
U pesmi Potop valja pomenuti poslednji stih prvog katrena Sa nojeve barke i sad cvili štene. Očigledno da je pesniku biblijski Potop poslužio za metaforu o nacionalnom potopu. Sasvim “skromno”, u stilu pomamljenog narodnjaštva, pesnik s visokih dečana kao s ararata brka kategorije jednog univerzalnog mita o Potopu i jedne lokalne mitomanske ideje o našem potopu i nekakvoj kukavici sa maslinovom granom: Pa da uzletimo put nebeskog kruga/ S visokih dečana - ko sa ararata. U svakoj patetici se negde mora skrivati kapitalna glupost i, evo, vidite, pesnik zaboravlja da je golub sa Ararata sleteo na Nojevu barku i doneo grančicu masline. Kako se takva simbolika može pervertirati u nekakvu nacionalnu nebulozu o nama koji čekamo da sinja kukavica s granom maslinovom odškrine vrata pa da uzletimo put nebeskog kruga s visokih dečana ko sa ararata? Prvo, u Potopu biblijskome i Ararat je bio potopljen, te Noje nije čeznuo za nebom nego je tražio zemlju kao znak života. Nebeski Nogo čezne za nebom! Golub sa Nojeve barke je doneo maslinovu grančicu kao simbol obnavljanja života na zemlji. Nogo bi sa kukavicom i maslinovom granom s visokih dečana ko sa ararata! E, malo morgen, kako bi rekao nekad omiljeni političar Noga i njemu sličnih pesnika. Koliko je Noah želeo da se vrati na zemlju, toliko Nogo, ah, želi u nebo – pa šta će mu tu Potop.
U Baladi o vodi Nogo se bavi hidroistorijom slovenstva. Tu je najpre plodova voda – fetus oko koga se izlila materica, zatim voda Jordana.
(Do sad je pesnik sve osobene imenice pisao malim slovom, ali kad dođe vreme krštenja, Jordan je sa velikim “J”!?) Krštenje u Jordanu a onda smo se prali / od mnogoboštva Dnjeprom niz Karpate do Save / Još su nam kose riđe i oči su nam plave. Dakle, istorija Slovena je tekla uzvodno: prvo krštenje na Jordanu a posle pranje od mnogoboštva u Dnjepru niz Karpate. Nagradno pitanje za pesničke početnike: Kako li su Sloveni, iako su imali oči plave, došli do Save Dnjeprom niz Karpate? Ali, Sloveni tu nisu stali! Evo nas u Bojani u Momčilovoj Tari… Pijani pa poklani jezdimo niz Maricu/ S Prijezdom u Moravu s Milošem u Sitnicu.
Tako plutajući istorijom na distih-splavu od opštih mesta, kao na bali slame, pesnik dopluta do Plave Grobnice, gde konstatuje da su pod Plavom Grobnicom usahle vrulje. A do Aheronta i Lete (rimujući vrulje i ulje) pesnik, sad ponirući, stiže putem vrulja koje teku unazad. Ali tu, ipak, nije kraj, što bi, posle Aheronta i Lete, bilo logično, jer pesnički subjekt, skupa sa čitavim nacionom, koji je grbav od istorije i u snu na mukama/ s pijavicom na usni i muljem u rukama/ Dijak koga još plaču jezika tvoga vali/ Prvo je bila voda – iz nje smo dopuzali – vraća nas u praistoriju, u doba Jure. Dakle, pesnik jednim magistralnim potezom u dvanaest distiha roni, plovi i puže kroz sve moguće vode: biološke – plodova voda, mitske – Aheront, Leta, panslavenske i nac. istorijske – Dnjepar, Marica, Sitnica, Morava, Tara, Bojana, poetsko-romantičarske – Plava Grobnica, opšegeografske – mora, jezera, vrulje – da bi kao gmizavac oplakan valovima jezika dopuzao iz prvobitne, iz pra-vode Jure.
Naravno, svestan svega, pa i vode kao nacionalnog medija, pesnik govori u ime zajednice, mada grbav od istorije i u snu na mukama.
prelepo ste napisali komentar mnogo mi se svidja;;;; svaka vam cast!najbolji ste