Nagrailo u bosanskom loncu
Knjiga o Jovu je pesma u nevezanom stihu, gde pesnik prozodijom Biblije, baš kao Jov, vodi spor sa Bogom te ga pita: Šta je čovek/ Da ti je toliko važan. Pored toliko kosmičkih poslova, Bog pesnika svaki dan pohodi te ga pesnik naziva nadzornikom ljudi, pak ga onda pita: Zašto zli u životu ostaju/ Jesi li i njih sazdao. Pravo pitanje za jednog Boga: Zašto zli opstaju predstavljajući se dobrim rodoljupcima, varajući sve? To ne pita Nogo, to pitam ja, ne, ne Boga već Noga. Nogo i Jov – kakva burleska! Zašto se uvek iznova, sa jednakom radošću, igramo patriota i izdajnika, žandara i lopova?! U pesmama Čele Rašovića i Pismo grobolomcu Nogo, nepažnjom ili u preteranoj ljubavi prema rodoljubnom uzoru, zalazi u resor Bećković ev, koji je zakonom zaštićen, a snagama reda obezbeđen, jer se bavi njegovom sasvim lirskom temom posrbica i poturica. Kad bi počem danas ljutno Arnauta/ Pa sam ugazio (obično se kaže ugaziti u…) usred Podgorice/ Tebi bi dukljani nove poturice/ S leđa na plećima prozor otvorili/ I kroza nj naizvrat sa suncem zborili/ Pa kuku i lele Lale i Drekala/ Zalelekali bi kad te s konja svale/ Nastrek Mark Miljani da ti ovo veče/ Na tu gordu bistu ne ustaknu keče… Čisti Bećković! I, bez obzira na upotrebnu vrednost ovakve retorike, Nogo tu nema šta da traži, to je nacionalni zabran, tu ugaziti niko ne sme, a da ne ugazi u…. U pismu Grobolomcu, opet kao Bećković u svojim čuvenim retoričkim paradama u službi roda i jezika, Nogo peva: Onaj si što živi kad se bližnji muče/ Svi što su ti ikad dobro učinili/ Činili su sebi a tebe mučili… Ko streljane strelja čije je siroče, pita se bećkovićevska poenta u Nogovoj pesmi i raspaljuje jezivu mržnju, lira kao mašinka. Mašino mašinko moja, pevali su vojnici partije, vojnici sinovi nacije pevaju isto jednoumlje.
U pesmi Gle Srbi Nogo se pretvara u Popu, sa velikim i malim početnim slovom, kad je reč o prozodiji, ali opet Bećkovićeva politička škola: Vodi ih nevidljivi/ Crnorizac/ Koga su turci spalili/ plamenom tih kostiju/ Oni se daljinski greju. Sveti Sava i daljinsko grejanje?! To bi mogao povezati samo Popa, Nogo nikako, jer je imitator.
U pesmi Suzna molitva Nogo, kao Rilke u pesmi Der Panther, stoji ispred rešetaka divlje zveri, ali ne muči ga sputana sloboda zveri, već on muči svoju patriotsku muku jer ne zna ko u kom robija on u vuku ili vuk u njemu, i to: U zbegu koji još zovu Srbija. Tu on dalje podseća na simbole svoje omiljene: tvrda azbuka vučija (što rimuje sa Srbija) i vatra sa Vračara (rimuje unutrašnjom rimom: zgara), ali dalje, obnevideo od suza, on pita nekog od koga sve poče: Ako si onaj od koga sve poče/ Na čije oči naša tuga sija/ i stid i jarost utrojenog pretka/ (ne brinite, biće od početka) Senko u temelj živa uzidana/ Nerazlučena s nama od početka/ Suzna molitvo Oca Svoga Oče/ Izvedi krotki čopor iz zindana/ Da pod lipama liturgija počne. Opet ta večna nogovska briga za krotki čopor u zbegu, zatvoru, pa slovenske lipe, pa Vračar, pa Oca Svoga Oče – itd. do Boga.
U pesmi Žitejsko more Nogo se opet moli tvrdeći da ništa ne ište: Primi rušnu dušu gore ili dole/ Onogo što drugo ništa ti ne ište / Do oči da sklopi i grbu razveže. Jer, njega, Noga ništa ne veže za dolinu plača sem Dve tri reske suze vedroga očaja. Vedar jer zna znanje, očajan jer mu znanje ne uspeva, rezak kao britka đorda.
U pesmi Tropar leta - pesnički subjekt, vejač ovejane suštine, kako bi rekao stari dobri Rable, u vidu astmatičara što korotan poje – veje ovejanu pravdu. Mada počinje ovako opako optimistično: Nebo sunce more bore cvete nara… – ne izneveravajući sebe kao i uvek te poje, ridajući, ali tu i tamo i mni: Dok nas ne osvoje kojih se svi boje/ Nedremano oko grčkoga oltara/ Kroz vas projavljuju postiđenje svoje/ Suzama šišarki krvlju zrelog nara/ Ridaj tropar leta Dok suze postoje. Rekao bi zdrav čovek: čemu se pametan raduje, nad tim pojac rida, jer u toj lepoti se pojavljuje postiđenje te valja ridati do kraja suza. Kakva patetika, kakav kičeraj verskog zanosa! Za Noga su vera, nacija i inspiracija jedno isto.
Čim pomisli naš rod, on se ne hvata za pištolj, već za pero! U pesmi Istočni petak Nogo kao da pravi nekakvu svoju ars poeticu.
Tu on govori o zlatnom preseku, o starom razboju vezanog stiha, pa iz katrena poje: Distih i katren u sekstini smisla Razlomiše se u cezuri marta Premda ni rimi ne miriju čisla Sneg opet čita kajdanku Mocarta.
Šta radi kajdanka Mocarta na Nogovom Istoku? Da li je to zbog genitivnih nastavaka iznuđene rime: marta - Mocarta? Opet Nogo neće sasvim nogovski da nam sa zapada svane: Ne čekav da nam sa zapada svane/ Istočni petak Milosti ukroči/ U ruševinu gde iz porte sija/ I zuje pčele sunce bele rade/ I kaluđerska mila melodija/ Spasi nas Spasi i pomiluj Sklade. Naravno, u ovoj pesmi nema distiha i sekstina, a kamo li nekog smisla u snegu koji čita kajdanku Mocarta. Jedna od lepših slika o snegu je Milišićeva slika: i gluhonijem snijeg pada. A Milanu Milišiću je zauvek smrklo sa Nogovog Istoka. Nogov sneg je muzikalan kao Nogo, Mocart je nešto drugo. Gde mu je tu sklad? I kakve veze ima Mocart i kaluđerska mila melodija. Mnogo bi istinitije za samog pesnika i njegov Weltanschauung bila poenta: Spasi nas spasi i pomiluj s klade! U poslednjoj pesmi, 33. po redu, što za Nogove nazdravičare verovatno ima duboki smisao nogoslavlja, Delo tvojih ruku, Nogo se moli pred Bogom u lednoj visini za neko slovesno odlivanje njegovog lika u nama u istini i u pomrčini, te dalje moli da nam omiliš dvostruku robiju i poziva se na drugi dolazak: U drugom dolasku iz svog Sina sini/ Pa ako nas ovi pred tobom pobiju/ nevinih i vinih nemoj se odreći/ Jedni u drugim dok se ogledamo… Tu Nogo postavlja jednu teološku zagonetku: Delo tvojih ruku šta je Svevideći Ako ga ne gleda Oko Nedremano Oko Nedremano kao nadzornik, kao božiji policajac, kao contradictio in adiecto. Tako se bez tačke završava Nogovo božansko umilenije.
Ali, i Nogova slava nema tačke.
Jer, on veruje, što i njegovi nazdravičari ističu, u drugi dolazak, u Strašni sud, a sve je to kako kažu gospoda profesori overeno kolektivnim iskustvom našeg plemena. Ili kolektivnim ludilom, rekao bi neko sa strane. Nogo je: …na putu nevidljivog napredovanja (kako su ga onda videli?) ka Smislu i Vrlini pesničkog subjekta u kojem sve vreme obitavaju pojedinac zabrinut za sudbinu kolektiva kojem bez ostatka pripada, nesmireni vernik, vođen potrebom za očišćenjem, i samosvesni stvaralac dostojan svog Tvorca.5 Da nije predgovor lirici, reklo bi se da je preporuka, karakteristika za manastir. Ali gde su tu lirske činjenice, šta je tu poezija? Ne sumnjam da Nogo: Odisej, Jov, Orfej i Euridika, te pre svega i posle svega rodoljubac, veruje u drugi dolazak kao u još jednu priliku za poslednju nagradu svog pravednog života. Strašni sud će za mnoge biti Strašan, odista strašan, ali za rodoljupce biće najveće priznanje.
Dakle, Nogova slava počiva na tom što: Veruje u drugi dolazak.
Plače dok suze postoje nad sudbinom Kosova.
Prekoreva sam narod zbog izdaje koje je svestan on i još nekolicina posvećenih.
Oruža se deseteračkim i jevanđeoskim simbolima kao moštima da bi izgledao strašniji, ali izgleda kao strašilo.
Jadikuje nad svojim bednim detinjstvom, punim nacionalne osveštenosti još u doba komunizma. Izgleda nije bio član partije!? Spanđava se sa vukovima vukovskim i vučjim jezikom, jer tvrde znajše da je to isto.
Obraća se pesnički subjekt samom sebi, tačnije nekoj vrsti sopstvenog kolektivnog ja, jer je nagrailo čitav njegov narod, nespreman da se razabere u svetu sile i ukinutih vrednosti. (A.J.) Šta radi pesnički subjekt sa nekom vrstom sopstvenog kolektivnog ja? Bavi se političkim žurnalizmom u dekasilabičkim, dodekasilabičkim i još nekim drugim metrima.
Gde su tu dinamične slike koje sugerišu novi ugao gledanja na svet? Njegova dinamika je monotonija gusala. On pripada pesničkom krugu Hijacinta Maglanoviča.
Kakvog tu novog saznanja i mišljenja u pesničkim slikama ima? Nikakvog koje već nismo do banalnosti znali.
Šta nam Maglanoviči danas pokušavaju prodati? Stare magluštine.
Da li se tu nazire nekakva umetnička tendencija odgovorna svom vremenu? Ni u primislima tu nema umetničkih tendencija odgovornih svom vremenu, nego isključivo rodoljublja kao politike u stihovima parolama.
Domovina stvaralaštva je budućnost – govorili su pametniji od nas pre jednog veka. Gde je domovina Nogovog stvaralaštva, u kojoj buduć nosti? Budućnosti Strašnog suda? Da li groteskno izgleda lirska intonacija u epskom ruhu? Nisu li Nogovi lirski obračuni sa neprijateljem groteskni kao svako bojno polje posle boja? Nisu li te mošti epike i kojekakvih mitskih simbola metafore suštinske jalovosti? Zašto se Nogova lirika može analizirati do kraja, bez ostatka? Jer je to politički žurnalizam u stihu za danas i za ovde.
Tradicija je tu uveliko, profane mošti epike su tu, ali gde je individualni talenat? I baš zato što je naoružan amblemima prošlosti, a kuka kao sinja kukavica (inače kukavica je i simbol parazitizma, pa i kukavičluka, jer podmeće svoja jaja u tuđa gnezda, kao Nogo tuđe simbole, on ne plaća copyright slepoj Živani i Tešanu). Nogo ne primećuje nevolje drugih balkanskih naroda. On najbolje poje kad oseća kako je poezija cosa nostra.
Kako pesnik može biti takav trbuhozborac pa ne reći ni jednu ljudsku reč o tim nekrstima, o tom moru agarjanskom? Ta zar nije primetio ili čuo i za druge osmrtnice osim na vratima nevesinjske crkve? Šta je pesnik, nije valjda megafon nacionalnih štetočina, parazita na lešini komunizma!? Da li su sve te nagrade Nogu, pa i Skender Kulenović ili Meša Selimović, povodom koje sam već nešto rekao smatrajući da se Nogo lažno predstavlja, deo naše državne politike pranja biografija vazda podobnih i tzv. državotvornih pisaca?! I šta se dogodilo sa onim Nogom, izabranikom sudbine, rođenim pod srećnom zvezdom petokrakom, koji je na stadionu JNA, na Dan mladosti, u rubaški recitovao pesme Josipu Brozu? Onda najvećem čoveku naših naroda i narodnosti, danas, po njima, propalici, najvećem srbomrscu, maloj bitangi.
Da li, i svojim pesmama i svim tim priznanjima, Nogov slučaj, jer to jeste slučaj, pokazuje koliko u našoj kulturi traje opasna šovinistička, rankovićevski totalitarna politika o resentimanu prognanih, poklanih, uvređenih i poniženih, a izabranih, koji svoj identitet ne smeju tražiti u evropskoj kulturi već u: saču, maču, koplju, korenima, podrumima donjim, ognjištu, krstu i guslama? Ili su ti koreni prazna naklapanja nacionalnih alhemičara kakav je i sam pesnički subjekt sa kolektivnim ja – Nogo.
Ali, kako ne bih sasvim prezreo korene naše kulture, evo jednog epigrama za kraj, koji je samo varijacija jedne lepe stare stvarčice Alkibijada Nuše: U Srbiji prilike su take Prave pljuju, a slave lažnjake! Srpski pisci, ne muč’te se mnogo Već svi skupa u stopu za Nogom.
Bgd. mart 2004.
prelepo ste napisali komentar mnogo mi se svidja;;;; svaka vam cast!najbolji ste