Nagrailo u bosanskom loncu
Predrag Čudić književnik, Beograd
Dugo sam razmišljao da li da se posvetim izučavanju Nogovih uspeha i njegove slave. Jedan glas mi je govorio da takva pojava ne sme ostati bez razumnog komentara u našoj književnoj javnosti jer će se neki budući književni poslenici zgražavati nad licemerjem našeg doba, drugi glas je uporno ponavljao da se manem ćorava posla, da sam manjina u manjini te da su takve rabote, kao što je i najmanji doprinos pokušaju uspostavljanja prave vrednosne lestvice u Srba, posao opasan po lestvičnike, čak opasniji i od demontiranja paklenih mašina. Zašto je to tako? Ako bilo kako dovedem u sumnju nesumnjivog Noga, ljubitelji Noga, a to je veliki deo vladajuće književne čaršije, reći će: Gle, kritikuje, jer zavidi. Te će još dodati kako sam loš Srbin, mundijalista i samim tim srbomrzac, ništa manji od najvećih srbomrzaca veka i sveta. I, odista, svi oni koji budu tako razmišljali donekle će imati pravo i ja to neću opovrgavati. Jer, zavideti Nogu nacionale na onim, ljudskom umu nepojamnim, lovorikama što ovaj pesnički genije, a književni šovinist, na svom pesničkom putu bere, mnogo je ljudskije, našem srpskom mentalitetu podobnije, nego glumiti nekakvog nezavidljivca te tako dovesti u pitanje sopstveno zdravlje, pa i sam život od naprasnog izlivanja žuči. Ko to ne zavidi, pitam one koji javno tvrde da ne zavide, a tajno se jedu kao Uroboros, da ne kažem mesec, jer to je banalno? Da li isti oni pesnici koji su bili u istom redu za nagradu, da li oni koji imaju podosta nagrada, ali ipak nekoliko manje od Noga ili, pak, one pesničke junoše koji pišući sanjaju sebe u Nogovoj koži i biografiji? No, dok oni javno tvrde da je zavist jedna osobina nedostojna uzvišenog čoveka, kakav je svaki naš pesnik rodoljubac, a u sebi misle ko zna šta, ja se usuđujem, budući čaršiji poznat po svojim književnim prestupima nedostojnim književnog uglednika, da, evo, otvoreno kažem da od zavisti nisam mogao trpeti teror Nogovog uspeha nego sam uzeo da pretresem, protresem i isprašim malo tog pesničkog giganta malih formi, soneta (sonetto - sitni zvuk) i distih balada, zvanog R. P. Nogo, ne bih li nekako, najzad bar malo obuzdao, smirio svoju neobuzdanu zavist te prihvatio ili odbacio sine ira et studio tu književnu činjenicu ili opčinjenicu zvanu Nogo. Nogo vazda hvaljeni i vazda obilato nagrađivani još od davnih revolucionarnih Brozovih (25. maj, Dan mladosti neke Brozove godine - Nogo recituje J. B.
Titu) pa preko antibirokratskih Miloševićevih do današnjih dana takozvanih velikih promena.
No, pošto proučih Nogove poslednje knjižice, mene obuze takva zavist da sam pomislio da ću i žuticu dobiti, ali sad više nisam zavideo Nogu i njegovim lovorikama, nego ljudskoj gluposti, jer ako je ljudska glupost planetarna, srpska je galaktička. Kako je moguće da ti silni književni poslenici glupost uzdižu na pijedestal i nagrađuju, kako je moguće da ne razlikuju žito od kukolja, frazu od istine, histeriju od poezije. Vajkajuć i se tako nekim prijateljima, koji takođe Noga ne uzimaju za osnovnu meru lirike serbske, oni me stadoše uveravati da baš i nema nebrojeno mnogo profesora, urednika i kritičara obožavalaca Noga kao što to izgleda, već da je sve stvar raspoređenosti i organizacije zvane književna cosa nostra. Ali, ipak, ako laže cosa ne laže rog!? Dobro su organizovani pa izgleda da sve vrvi od njih, tvrdili su moji sagovornici, sve u svemu to je desetak onih iz bosansko-hercegovačke kolonije, koji su kao Kavafijevi Varvari kolonizirali svojim patriotizmom svaki drugi patriotizam jer su najglasniji ali i najopasniji, budući da su iz svoje postojbine preneli preko krive Drine podosta ubojnih sredstava. Kako ta kolonizacija, kao i svaka druga kolonijalizacija, nije ni malo benevolentna, pokazali su čim su prispeli nakon propasti “ustanka”. Ti rodoljupci su ostali bez zavičaja pa su nama ovde, nama koji ne patimo od te bolesti, ponudili svoje rodoljublje kao lek od tzv. mundijalizma, jugonostalgije, neokomunizma itd., za koje oni znaju da su veoma opasne boljetice. Svaka valjana književnost u principu jeste bekstvo od provincije, pa i od zavičaja – osim one koju oni donose na svojim kondurama. Ta zar se ne sećamo kako su nas na Trgu Republike ti dugoijekavci pitali, čistim Nogovskim dugoijekavskim sa dugim pendrecima: Šta radiš ovdje?! Onda kada su nas tukli na Trgu, jer smo mi kao ekavci hteli da srušimo despotiju njihovog velikog brata Miloševića. Zahvaljujući našem poznavanju jezičkih varijanti odmah smo znali da to dugoijekavske brigade, dovedene na brzaka iz Bosne, rade i kade (vidi pesmu Poklade) radi uspostavljanja reda. To je bio kao bratski pozdrav i pomoć velikom bratu Slobi, a to nam je pomoglo da kući ponesemo modre uspomene na nogovsko nareč je. Kada se svega toga prisetih odista me prođe nekakva jeza, opasnost od dugoijekavaca još nije prošla, oni su Srbi a mi poturice. Ali, pomislih, možda će, zbog te opasnosti, sam tekst biti istinitiji i žešći, možda će inspiracija sa dna žuči pobediti kukavičluk, možda će me se zbog svega ovoga nekad neko sa simpatijama setiti. Ta zašto se, dođavola, pisac i bori stavljajući i samu glavu u torbu nego za naklonost i ljubav nekog nepoznatog i dalekog druga ma koje vere taj daleki bio.
Po nagradama, počastima, izdanjima pakovanim na desetine različ itih načina, u vukovskom smislu (valjda je zato i vukovac, opet to samo malo drugačije), Nogo je bio poznat još za Titovog vakta kada je bio urednik (provereni kadar – rođen 13. maja) najuglednije sarajevske izdavač ke kuće. Kuriozitet potonjeg njegovog beogradskog vremena urednikovanja, tvrdi bibliogafija, bio je tiraž Nogovih pesama za decu. Njegove okoprčne pesme za decu, kao biseri (u preko 200.000 egzemplara) kolekcije Biseri, dakle, Nogo u kratkim ali komesarskim pantalonama izdaje direktive: Rodila me tetka koza, Dajem glavno za sporedno, Je li bolje ono gore, Ne patim od predrasuda, Sa rodom sam raščistio, To ne može tako dulje, Ukinuću razne mame – štampane kao jugoslovenski izdavač ki poduhvat (Mladinska knjiga – Ljubljana, August Cesarec – Zagreb, Prosveta – Beograd) – preplavili su Jugoslaviju ti biseri šmirantske teatralnosti. Zato, on nije jugonostalgičan! Jer, Nogo je bio i pesnik i urednik i za njega je uvek bilo kao i sada: ima se, može se.
No, i to što sam kao fenomen zvani Nogo zapazio davno, i to njegovo nesamokritičko, čak drsko umeće da sve što skrpi odlično naplati, što je svakog od iole znanja književnog zgražavalo, ne bi me nagnalo da se pod stare dane bavim čovekom koga sam u mladosti upoznao pitajuć i se: da li ovaj čovek glumi sebe i kad spava. Ne bih se bavio njim jer sam ga pročitao u celini i celosti, još slavnih sedamdesetih, koje dođoše odmah po vrlo, vrlo slavnim šezdesetosmaškim, kada se, vrlo frišak, došavši u Beograd, hitro probirikao, te je dobro znao kome će se carstvu prikloniti. Dakle, ne carstvu poezije, već carstvu političke moći, koje se u našem slučaju zvalo Gedžin šta(p)b. Javna demonstracija njegovog ispravnog birikanja dogodila se u čuvenom Kolarcu, pred mladom književnom bratijom, kada smo se zabavljali analizirajući jednu Rakitićevu kič pesmu iz Savremenikove antologije Poezija i tradicija (danas bi se to zvalo korenska poezija). Proglasivši takve analize bezočnim vređanjem pesnika, Nogo je uzdignute glave, smešan, teatralan kao provincijski glumac napustio seansu. Nije nam preostalo ništa nego da posredno dokaž emo sličnima Nogu da je i nacionalni kič, ipak, samo kič, te smo Milan Milišić i moja malenkost izveli iz tih nekoliko katrena čitavu metafizič ku radio-igru za decu Hrt u mori trt u zori1. Davno ali nezaboravno vreme to beše kada je u ovoj sredini još bilo nekakvog književnog života.
Dakle, to što sam Noga još tada sasvim pročitao i to što je od tada za mene sve što on radi bilo u meni znanom horizontu nacionalnog ludovanja, nije li bio dovoljan razlog da se ne bavim ćoravim poslom zvanim Nogo, ili književni šovinizam na delu. Uostalom, pre izvesnog vremena osvrnuh se u listu Danas kratkim prilogom-komentarom Epitaf za jednu nagradu na Nogov Epitaf, gde se on poistovećuje sa M. Selimović em, kao slično su progonjeni u Bosni i on i Meša. To bratstvo po progonu, on Nogo, smatra svojim najboljim komentarom današnje sulude književne politike da on, baš on Nogo dobija nagradu Meša Selimović.
Istina je sasvim dugačija jer je Meša Selimović u Sarajevu bio persona gratissima, a Nogo vazda persona alienam.
Avaj, nikad ne reci sebi: nikad više Nogo! Ono što me je prisililo da svoju anatomiju Noge obavim do kraja, jesu Nogove svakodnevne jadikovke. Na svakom koraku našeg kulturnog miljea nailazimo na njegove muke sa nagradama. Zasipaju ga nagradama te on u vukovskom stilu leleče da su udarile nagrade na njega kao tojage na šarova! Žao mi je čoveka, što bi rekla Desanka nacionale, recenzent čuvenih Godina raspleta, te i pored nemanja vremena, moradoh se ponovo latiti čitanja Noga, da vidim zašto je čoveku teško i zašto nagrade doživljava kao tojage na šarova. Oni njemu Mešu i tristo hiljada dindži a on kuku i lele, oni Vitalovu da ga revitalizuju, a on opet kao kukavica kuka, oni Vukovu za doprinos vukovskom i vučjem jeziku, ali ne pomaže. E, ta pesnička patnja, meni, a verujem i još ponekom, nepoznata, nagnala me je da se latim te takozvane epske lirike, emblematične, kako vele profesori, nacionalno osveštane i osveštene, a to, na sreću, nije iziskivalo neki napor.
Jer, tu, u dve poslednje njegove knjige, nema više od hiljadu redaka, a već pola od toga vam je emblem do amblema, a može i obrnuto: sve znate još iz osnovne škole: Zvečan, Čečan (samo malim početnim slovom), pšenica bjelica, donji podrumi, kondir vina, Kosovka djevojka, tri vojvode bojne… Ono što je za Nogove profesore emblem, za znalce su opšta mesta, ono što je za njih osveštano, za trezvene majstore je profano.
Sve same profane mošti naše epike, stereotipe koje i (srpski) vrapci cvkuću, Nogo kao prevoznik (metaforeas, nov. gr.) sa nacionalnom licencom voza tamo amo već godinama u lirskim dekasilabičkim i dodekasilabič kim kalupima, kenotafima, sarkofazima ili, prosto, mrtvačkim sanducima.