Nacrt odbrane
4. “Kiš se dakle u polemici pojavljuje kao imitator.” Ja sam rekao, i ponavljam, da se u polemici nadovezujem na tradiciju jugoslovenskih polemičara Matoša, Krležu, Cesarca, Vinavera, a mogao bih nabrojati i druga imena - izvan svakog drugog poređenja sa mnom – Vuka, Lazu Kostića, Voltera, Bodlera itd., i ja se ponosim što mogu, ako mogu (to nije na tužiocu da procenjuje) da se nadovežem na tu antiopskurantsku tradiciju. – Tužilac pak poziva se na svedoke koji se nadovezuju na sami sebe: Bulatović na Šćepanovića, Šćepanović na Koša, Koš na Jeremića a Jeremić na tužitelja. Svako ima svoj izbor po srodnosti i svoju tradiciju. I oni su, ovde nabrojani, svi toliko autentični i samosvojni, da ih niti ja niti iko drugi u njihovim polemikama može razlikovati, jer sve te tekstove kao da je pisala ista ruka, pa čak i onaj nesreć ni intervju gospodina Deska, “šefa katedre” u Bordou. Njima se svima, na primer, smučilo. A to što se njima svima smučilo, i to odjednom,37 sada originalni književni stvaralac bez dela, to jest moj tužilac, uzima u svoju odbranu i pita mene zašto se njima smučilo svima odjednom. Odgovorić u mu: jer su tu stvar smislili zajedno, utroje, učetvoro, upetoro, i od svega što su znali da smisle ti originalni duhovi, kojima nije potrebna tuđa poštapalica, jeste da im se je smučilo. Mogli su da preko g. Deska naruče ALKASELTZER. Rastvoriti u pola čaše vode. Po mogućstvu naštesrca.
“Mi ne znamo da li je bilo procesa.” Neko zna a neko ne zna. Matoš a su sudili, ali to nije bilo u Kraljevini Jugoslaviji, na primer.38 “A i da me tuži to čestito društvo, tko da me u stvari tuži? Književnici, pravi književnici, ljudi kao Vojnović, … Katalinić-Jerotov, Alaupović…
Nazor itd. ne bi me, u to nema sumnje, tužili sudu ni u slučaju da to mogu, jer nisu prijatelji sudbene polemike kakovu je u nas udomaćio tek dr J. Frank… Tko me tuži? Tuži me neki Dušan Plavšić, jer rekoh da nije književnik… Tuži me možda i Franjo-Franz-Francois Jarmek.” Matoš: Jarmekijada, 1909.
5. U jednom svom tekstu (“Da skinemo feredže”) u NIN-u od 11.
IX 66, tužilac citira jednog “odgovornog druga” a u svoju (tužiočevu) odbranu: “Nijedna zasluga u prošlosti ne može biti blanko menica na osnovu koje bi se mogle praviti štetne stvari.” 6. –”Vlah…” – To smo pitanje već raščistili. Ponavljam: tužilac tu samo traži sebi saveznike, i nalazi ih, stvarajući sebi na ovoj svojoj smicalici kapital kod čaršije i u nekim krugovima. Kao: on brani od mene narod koji ja tobože napadam. Nedostojno! 7. – Trust pilećih mozgova: sam ih je imenovao kao svedoke! 39 – Kao što je sam predložio i svoje poslodavce: to su oni isti koji su izneli “svoju sumnju u autentičnost” moje knjige.
8. Pošto je, kao što sam to rekao u Anatomiji, čaršija pričala, bez sumnje inicirana onima koji su tu priču i započeli, da je tužilac putovao sve mojim tragom, kako bi me uhvatio na delu. Ja sam samo ovde u OKU tvrdio, i tvrdim, da ako je tužilac putovao onda to nije činio samo u traganju za mojim izvorima. Jer ih on nije ni našao – nego je svoja eventualna putovanja – u druge svrhe, reporterske ili privatne – predstavio svojim saradnicima i svedocima kao akribiju: on tobože putuje po svetu kako bi izučio arhive i knjige kojima se ja služim, a u stvari ide, rekoh već, u kupovinu ili radi neke reportaže. To je smisao tih mojih rečenica.
9. – “Staljinističkim metodama najopasnijih optuživanja.” U svom pismu IX Kongresu SKJ od 18. II 1969 (Stud.) tužilac kaže: “Povod je jedno sasvim određeno iskustvo koje mi daje pravo da neke pojave veoma izraženog pritiska na štampu i pojedince i primenu društvenih represalija koje neodoljivo podsećaju na jedno vreme i jednu epohu koju bismo svi hteli da zaboravimo i koja se zove – staljinistič ka, ona koju inače tako galantno osuđujemo.” Ne želim ovim da kažem ništa drugo do to: ko god dirne u mog tužitelja, biće proglašen staljinistom! To je praksa. V. Jeremić: Grobnica je staljinistička knjiga.
10. – Tužilac ovde, još jednom, pokazuje svoju potpunu ignoranciju.
40 Ja, nažalost, nisam u stanju da podnesem sudu na uvid taj list – Hlasatel policejni – jer sam ga, prosto-naprosto, izmislio u svojoj knjizi, kao što sam izmislio i njegov sadržaj. Moj cilj je bio upravo to u OKU: da pokažem tužitelju – i čitaocima – da tužilac nema pojma o literaturi. Ja nisam tražio od njega da dokaže sudu da sam mu naneo teške bolove!41 Pošto ja odbijam da sa njim govorim o literaturi, to ja neću tražiti, kao što nisam ni onda tražio (u OKU), da dokazuje svoje tvrdnje, pa da mu postavim pitanje da mi dokaže šta mu znači ova invektiva: “pogrešno se stavljaju datumi koji se koriste (‘Le Monde’, Londonski ‘Times’), izvodi iz kazivanja žrtava čistki objavljeni u nekim sovjetskim listovima i skupljeni u jednoj knjizi, stavljaju se u izmišljen časopis ‘Trud’”.
11. – “ignoranti” - njegovi svedoci.
12. – KONFIDENT (“moj konfident”): poverenik, pouzdanik, poverljiva osoba. Vujaklija: LEKSIKON stranih reči i izraza.
Ja sam, prosto-naprosto, poverio g. Deska, neke od svojih izvora, kako bi mogao da se u eventualnom prevodu moje knjige lakše snađe.
Ta reč znači to i ništa više.
13. Pesma = pig-eon: to jeste polemički način čiji sam smisao objasnio.
14. Reći za nekog da je glup, kad on još za to daje jasnog dokaza, nije kleveta. Glup za književnost.
15. “Vrata za služinčad” – ko hoće da uđe u književnost, taj mora pisati knjige. To je kapija. Ko hoće da se bavi književnim spletkama i skandalima, bez knjige, bez znanja, bez poznavanja materije, na osnovu rekla-kazala, na osnovu lažnih fotokopija, taj ulazi na mala vrata, na vrata za služinčad. I to je tako.
16. Ta petarda, rekoh već, i jeste zasmrdela našu sredinu. Nju je zasmrdela i njegova petarda sa sporim paljenjme, posle Anatomije.
17. “Oduzima kompetenciju sudu…” U mom podnesku jasno stoji rečenica da sam ja za javnu polemiku, a da pri tom ne odričem, naravno, kompetenciju sudu…! 18. “On, dakle, želi da sebe predstavi kao žrtvu progona u ovoj zemlji na račun mračnih sila… prodaje mrak Istoka mraku Zapada… Oreol progonjenog pisca.” Tužilac svoju psihičku i moralnu konstituciju smatra univerzalnom, pa mi sad podmeće da ja oponašam njega, progonjenog novinara.
V. PISMO OOSK “Politike”- citiram: “da je ‘pismo’ (sledi tužiteljevo ime) bilo samo adresovano IX kongresu, a da je u stvari unapred bilo namenjeno određenoj javnosti…”.
“…to ga, međutim, ne oslobađa odgovornosti za javnu reč, za neargumentovanost onoga što tvrdi i za neistinitost podataka kojima se služi.” “Da tvrdi u svom napisu da je bio (posle IV plenuma) podvrgnut policijskim premetačinama, prisluškivanju telefona, podmetanju provokatora, uhođenju i sličnom, a da to nijednom činjenicom nije dokumentovao ni u napisu ni na partijskom sastanku…” “Da je svoju saradnju i položaj u redakciji NIN-a prikazao u netač nom svetlu, s namerom da pokaže kako je bio ‘politički diskvalifikovan’, onemogućen u radu, materijalno diskriminisan, itd.” “(Tužilac) je kao autor i u nekim svojim ranijim napisima u NINu ispoljio nedovoljno poštovanje činjenica… i odsustvo neophodnog politič kog merila.” “Pre pisma Kongresu on… traži pojedine ličnosti koje bi ga uzele u zaštitu.” “Postavljajući u svom napisu … pitanje: ‘Jesmo li za Ustav ili telefon?’ on se u svom ‘traženju satisfakcije’ upravo priklanja telefonu, očekujuć i da neko ‘jak i uticajan’ izvan sredine u kojoj živi i radi … svojom intervencijom i svojim autoritetom ‘reši njegove probleme’.” “Student”, 15. IV 1969.
Ja sam u ovom tekstu preskočio, namerno, sve političke kvalifikative koji su tu dati o tužitelju. Ja ni ovde nemam nameru da njega diskvalifikujem, ni kao političku ličnost ni kao novinara. Ja govorim o literaturi, kao pisac, i branim literaturu kao pisac.
II Ko želi braniti ono što je lažno, ima razloga da nastupa tiho i da se opredeljuje za uglađeno ponašanje. Ko oseća da je pravo na njegovoj strani, mora grubo nastupati; učtivo pravo ne vodi ničemu.