Nacrt odbrane
On brani ne samo nacionalnu samosvojnost od mene nego još i ovakvim podvalama (kao što je ova priča o Vlahu) pokušava da sebi stvori politič ki kapital kod nekih krugova, jer on tu tobože vrši nacionalnu misiju.
Smatram signifikativnim i sramnim, i to sada prvi put kažem, da se u vreme te polemike, niko, ili skoro niko, nije našao u jugoslovenskoj javnosti da se pozabavi ovom jasnom i nedvosmislenom rasnom teorijom moga tužitelja, nego da je jedan deo javnosti pre bio sklon da nasedne na ove tužiteljeve smicalice sa Vlasima.28 8. “KOJI SU TO VLASI, KARAVLASI koji govore arapskim državnim telefonima.” Ovaj sramni pokušaj prevare suda i javnosti (u Bulatovićevom tekstu)29 i ovde mislim da je po svojoj drskosti bez presedana.30 Jer ovo je tipična montaža, pošto tu i takvu rečenicu u mojoj knjizi nećete naći, utoliko pre što ja pišem reč Vlasi velikim slovom, kao što se na našem jeziku pišu velikim slovom sva imena naroda, što znaju i osnovci a ne zna moj književni tužilac. To je pod 1. Pod dva. Reč Karavlasi stoji pod jednom poslovicom koja je stavljena kao moto iznad mog odgovora tužitelju. Sada se postavlja pitanje: a šta kad bi to bila skandinavska, velška, turska, ruska ili engleska poslovica? Zar bih morao da objašnjavam – na sudu ili bilo gde drugde – ko su Rusi, Turci, Englezi? A pošto su moji tužitelji neznalice, evo sam za njih izvadio iz Male enc., Prosveta, dakle beogradske, a ne zagrebačke, i ne karavlaške i ne ruske ili turske, značenje tog pojma: “Karavlasi, (“Crni Vlasi”) zvali su se pretežno romanski elementi u planinama (stočari), kao i stočari uopšte.” Eto im radi informacije.
Kod mene, velim, nema državnih arapskih telefona, kao u ovoj bezočnoj montaži za koju se sudski odgovara, nego (str. 20) arapskih telefona na jednom mestu, a na drugom (28) državnih telefona. Državnih, kao što se kaže državni taksi, jer reč javni bila bi neadekvatna, ne samo stoga što svedok Bulatović vodi duge razgovore, nego i stoga što javni telefoni nisu pogodni za međugradski saobraćaj (Zagreb, Ljubljana, Sarajevo).
Arapski telefon je pak brzo prenošenje glasina od usta do uva (Larus u boji, 1973; isto u Malom Robertu) i to je samo upotrebljeno ovde u značenju radio Mileva. A taj izraz nisam upotrebio jer ga smatram otrcanim i jeftinim. Evo primera upotrebe te reči i kod nas.
“Od usta do uha, porukama poput ‘arabijskog telefona’, ‘Tunel’ je postao knjiga sezone.” Politika, 15. juna 1978. “Roman o tunelu Ljubelj.” Prema tome arapski telefon je ista vrsta kovanice kao francuski ključ (kojeg Francuzi zovu engleski), tatarski biftek, engleski čaj, srpski kavijar, turska kafa. Kako bi reagovali moji tužitelji da sam napisao, recimo, opisao kao u romanu, sledeću scenu iz Kluba književnika: “Jedući rusku salatu, Koš je pisao recenziju, Šćepanović je kusao mađarski gulaš, Bulatović je vitlao francuskim ključem, Jeremić je dostojanstveno srkao tursku kafu, dok je jedan njegov asistent ispijao gruzijski konjak”? Da li bi naša zemlja zaratila možda sa svim pomenutim nacijama, ili bih ja bio proglašen za hladnoratovskog huškača?! 9. U NIN-u su svedoci31 najbolje, javno, pismeno, hoću reći u pisanoj formi, ponovili manje-više sve tužiočeve teze i tu njihovo saučesniš tvo zaista nije potrebno dokazivati. To im je, uostalom, bila prava i jedina prilika da me dezavuišu, da se izdvoje i ograde od tužioca.
Svedok Bulatović je organizovao jednu od najbezočnijih hajki na jednog pisca – mene – koja je ikad vođena kod nas i to najbezočnijim cosanostrinskim montažama i političkim smicalicama, koje se, evo, pojavljuju i u ovoj optužnici.
10. DESKA.32 Ako se nastavi ova eskalacija bunila u glavama mojih tužilaca i oponenata, moći će, verujem, doći ne samo do otkazivanja lektorata, nego i do prekida diplomatskih odnosa između naše dve zemlje, pa konsekventno tome, i do rata između te dve zemlje. A kako je lokalni rat danas u Evropu nemoguć, taj će rat prerasti u treći svetski rat, i ja ću, ako posle opšte kataklizme ostanemo živi, odgovarati pred nekim budućim Nirnberškim sudom kao ratni zločinac broj 1. A dotle, ovu vrstu podvale po šćepanovićevskom scenariju morali bismo ostaviti za skandalozne i senzacionalističke rubrike i za dokone domaćice.
Što se tiče DAMNJANA ANTONIJEVIĆA i njegovog teksta: ja nisam Šćepanović i ja ne naručujem svoje kritike i ne diktiram nikom u pero šta će pisati o mojim knjigama, i ja sa tim tekstom nemam apsolutno nikakve veze.33 11. HBJ34 je američko privatno preduzeće i ono objavljuje knjige po svom sistemu profita.
Što se, pak, tiče američkih kritika, naveo bih tu primer Ive Andrić a, i njegove PROKLETE AVLIJE, koja je ne samo u Americi bila često tumačena kao alegorija na današnju Jugoslaviju. A znamo da je “prokleta avlija” – tamnica. Srećom, Andrić je bio pošteđen svih šćepanović a i nije bio pozvan zbog toga na odgovornost niti ga je iko nazvao hladnoratovskim huškačem.
___________ “Tužitelj ne traži za sebe ni jedan dinar…!” Da, pošto je javnost digla svoj glas ne samo protiv duha i slova ove tužbe, nego se sa indignacijom osvrnula i na onih sto miliona što ih je tužitelj tražio za sebe. A on je jasno tražio 100 miliona na koliko je procenio svoju čast. 35 GOLUBOVIĆ (str.1) 1. “Za mene se ovde dakle ne postavlja estetički, već etički problem.” Tužilac ne postavlja, kaže, estetički problem, nego etički. Ja pak mislim da se ta dva pojma, u konkretnom slučaju moje knjige, Grobnice za B. D. ne mogu podvojiti, a smatram da je tužilac zalutao jednako u estetske i u etičke probleme i tu činjenica da je OKO “list za aktuelnosti iz umetnosti i kulture” ne može mu poslužiti niti za alibi niti kao dokaz da je ušao u literaturu ili u kulturu.
– Šta znači prisvajanje tuđe duhovne sredine? – Samo činjenica da ne želim da raspravljam sa tužiocem o stvarima književnim sprečava me da ovde pokažem kako se on služio fotokopijama kao falsifikatom.
V. Medvedev i OKO – “jer su se u Beogradu, već posle prve diskusije o ovoj knjizi, pojavile sumnje u autentičnost dela…” Ovaj deo tužiočeve tužbe dokazuje samo tačnost moje tvrdnje da je tužilac radio ortački i da se protiv moje knjige vodila kampanja.
– Gde se pojavila u Beogradu ta sumnja u autentičnost knjige? – Ko ju je izgovorio, napisao? I gde? – Tužiočev tekst je prvi koji se bavi tim pitanjem.
Tužilac nije postavio nikakva pitanja, nego je napisao u naslovu samom koliko i u tekstu da je moja knjiga plagijat. Šta znači inače naslov: “Ogrlica od tuđih bisera”. To je tvrdnja a ne pitanje.
2. To što se Košu36 moja knjiga ne čini literaturom, to je meni vrlo drago. Kad se Košu nešto čini literaturom, to je logično njegov izbor po srodnosti, nešto što liči na njegove sopstvene knjige i njegove književne afinitete, a bože me sačuvaj od toga. Hvala mu. A to, pak, što mu se moja knjiga čini da je “sigurno politički pamflet”, i to, dodajem – jasno antistaljinistički, i to što njega taj pamflet u srce dira, to me se takođe ne tiče. Neka on tu književnu i političku nepravdu ispravi: neka napiš e, kako zna i ume, svoju protivknjigu, u kojoj će dati oduška svojim političkim i književnim nazorima.
3. “Prekinuo sam polemiku…”. Tužilac nije objavio jedan, nego dva teksta u OKU, a prekinuo je u času kad je izvršio svoj zadatak: To je bilo dovoljno. Očekivati da ću ja sa tužiocem raspravljati o književnosti i književnoteorijskim pitanjima bilo je bespredmetno. Ja ni sa svojom tetkom o literaturi nikada ne razgovaram. A ona čita romane.
– “Sem članka i pisma u OKU”: to je množina, jer to su dva teksta, makar ih on zvao pismom.