Miodrag Stanisavljević, pesnik u opsadi
SVE SE SLIVA U NAŠ LEVAK
Mi nemamo vojnih problema. Samo jezičkih.
“Oslobođenje” ili “pad”, na primer.
Ili, kako opisati sedefne prelive nemoći, šikljanje peska iz stisnute šake u vreme Pogančevog rata.
Na dvoru se otvara šampanjac za jednu vonjavu – glava šarana – pobedu.
Ljubičasti nekrofil, u ruševinama, drži sednicu vlade.
Kao što gušter svoj plavičasti jezik hitne na muvu – dograbićemo ih, recituje dvorski pesnik.
Dvadeset oligarha aplaudira mu.
Evropa je mlitava, naše oružje sofisticirano, sve se sliva u naš levak – tolkuje glavni Rasudnik. Doista, mi vojnih nemamo problema, a i logičke rupe – popunjavaju leteće grupe.
Poljsko ludilo je češće al ludilo brđana uvek je krvoločno – mni, gledajuć Potpredsednika, romanopisac-čokotorezac.
Između paperjastih rečenica (“Opsađuj dok ne crknu!”, “Ucmekaj na stepeništu!”) pleše vojvoda šupkoljubac.
Nafrakana smrt žuri na televiziju.
(Potajno radi za oba propagandna štaba.) Doista, mi nemamo problema sa našim kohortama a i opravdanja su nam sve povozitija.
ja sam državotvoran, peva rošavo stvorenje.
Ozimi grbavac otpeva mu. Iz svakog beščašća poleću u naše verzije. One će biti seme nove posleratne umetnosti.
Sve sliva se u naš levak.
Instrumenti su – javljaju – registrovali trepet stomačnih mišića onih što nas ne vole, u južnom delu grada.
Leteće grupe već su se zaputile tamo…
(1991)
JURIŠ SRBA
Juriš Srba na vrata autobusa Beograd-Obrenovac puštena ustava otcepiše mi list golenjača mi gola jedan drži moje rebro dobro mu za bubanj kolenove loptice kotrljaju se okolo jednu dograbih može ustrebati jedan mali pirgavi nebesnik iz buraga mi proviruje između bubrega se promuvao misli brži je od mene.
(1992) ***
Živeti u prizemlju, imati psa, vreću sušenog hleba, čekati – šta? Beograd je predivno mesto za gluvu smrt.
Pacovski miris dopire iz haustora.
Skočibube hodaju lokvama kao Isusi blago uvijajući opnu vode.
Pretorijanci u ponoć nekog vijaju.
Ritam pucnjava odaje požudu ubijanja.
Samo psi reaguju.
Možda je sve to samo predstava za Gospodara kog muči nesanica.
Ono što nas čini ljudima bez povratka u onom je što nas razlikuje od pasa.
Svakako imati psa.
Zmije se ovde kamenjarkama zovu a ti se ipak motaš po kamenju.
Septembar uvek klizne brzo, meh boja izduži se.
Sutra potraži nešto za ogrev… Kupi so…
Proveri vrata pre nego što…
(1994)
AVARSKI ĐACI
Mariji Uvek je isti raspored crnog i belog na poprsjima i šapama pasa.
Po njima ćeš raspoznati naseobine nas, avarskih đaka.
Konjozvrkasti Avari, učitelji naši, odjurili su preko peščara i trščaka, preko sedefnog obruba košave, preko pogašenih vatri i zubala mrtvih pasa odjurili su – u ništa.
U kolencima iskrzane trske mi vidimo njihova mala lica, lica duhova – savetodavaca.
Ona nam došaptavaju koga i kada napasti valja.
Evropejci nas zovu “plemenom Ogavaca” zbog naših podmuklih pohoda, pirova smrti i bolećivog pozivanja na zakidanje nekog prava.
Oni ne shvataju našu nesreću: nama nedostaje ono što uvek nedostaje punom mesecu.
Mi možda i nismo narod, mi smo samo soj.
Anahronizam kao kesten, teški i sebi i drugima.
I zato potajno tražimo onu rupu u plavilu kroz koju su u nevid nestali Avari sa svojim psima i konjima.
(1994)