Miodrag Stanisavljević, pesnik u opsadi
Ljuto drvo – izdanaK bede buja u dvorištima mnogoljudnim, kraj vlažnih zidova pećina-kuća, iznad našeg povinovanja.
Bratstvo što se zaklinje u Pedesetoknjižje – lakomo, osvetoljubivo – vrevom se brani od dolazećeg.
Njino istoglasje tmulo sad jača, sad jenjava.
Neko kaže: Prva četiri dana neće biti glasa pevajućeg, samo glas zboreći.
Laka pohota nagađanja širi se pokrajinama.
***
Večernji nemir poljskog življa i ceo kraj ko da vri a između svega, u dugim razmacima, komešanje reči nalik na stih.
Vekovni lavež selskih pasa, popaca posvećenih odziv tih, i retko, iznad tog mnogoglasja, nejasan zvuk, možda stih.
Poplave dana a j e d n a noć, sjaj zvezda okorelih, zlih, i retko, u dugim razmacima, varljivi susret reči, poneki stih.
U BEOGRADU PEPELJASTOSIVOM…
U Beogradu pepeljastosivom gde ni kreč pesak više ne vezuje dan čkilji podozrivo vetar boju misli izbeljuje.
Ono što jedan sroči, ponovi hiljada istolikih.
Navikom se istina kroji; ona je tek zvuk na koji smo svikli.
Na stanicama, na licima, u praznim staklima jutarnjih očiju jučerašnji snovi, plavi naumi polako skončavaju.
U posvednevnom povinovanju, u beskrajnom moru istoglasja beda i opsena, nehaj i lakomost – svakodnevna opera saglasja.
U sve dubljoj ćutnji, sve šumnijem sjaju i slavi…
Nema izraza u staklima mutnim, nema duge u nijednoj glavi.
U Beogradu pepeljastosivom gde ni kreč pesak više ne vezuje sneg pada, lasno i pretilo; strah boju misli izbeljuje.
OPSENAROV PUT
Strepeć od teatralnog pada, od banalnog prelaska u ništa opsenar putuje od grada do grada, menja imanja i konačišta.
Dostigao je savršenstvo umeća.
Cela zemlja je – vašarska scena.
Svi veruju u njegove moći i sama od sebe buja opsena.
Stvorio je za druge edenski vrt – remek-delo opsenarskog dara.
Al sluti da će njegova smrt biti do pomame, do izdajstva, stvarna.
Svi veruju u njegove moći, veruju svakoj reči, gestu.
Al on nikad na istom mestu ne sme dvaput da zanoći.
Strepeć od teatralnog pada, od banalnog prelaska u ništa, opsenar putuje od grada do grada menja imanja i konačišta.
NOVEMBAR 1989.
Novinama ušuškavam okna, za rusku spremam se zimu.
Možda neki nevidljiv prolaz ostavim hladnoći – ko je šiša.
A Ona i računa na moje nedoslednosti i ona je očenj strpljiva.
Sneguljak – novembarac a ja pri a ja prigrlio sančić na obroncima nedovršene rečenice.
Neka žgadija mota se u mraku, stiskam prekidač al sijalica ne moga.
Znam – svetlo se ne pali u lošim snovima al tako je i u nas na javi.
Lisice i lažne lisice pretrčavaju preko dvorišta.
(1989)