Miodrag Stanisavljević, pesnik u opsadi
DNEVNIK
Prepoznah jutros u Glasilu stanjene, zaobljene škriljce otrova svojih.
Ružouhi okot slobode dozvoljene u zubićima me nosi.
Nek mi to ne bude važno.
Dok postojim.
Otvorim prozor širom i s maske oduvam prašinu i spore.
Prostor ih dočeka gladno i svaku prašku na bezbroj deli, roji.
To jezivo je. I nije – dok postojim.
Pijem vodicu kineske alge.
Ogavno. Spiker govori o novim merama vlade.
Nama je suđeno da budemo meropsi (ovde ili u Evropi).
Nije mi to važno.
Dok postojim.
Nekome jeste.
3 oksidatora i 1 ulja daju odličan eksploziv.
Hoćeš li: pravi, hoćeš li: ruši.
Meni nije važno.
Dok postojim.
Samo ponekad, kad lavež u njemu odjekuje, mogu nazreti dubinu levka noći.
Njegovo šljašteće suženje: to sam ja.
Dok postojim.
U postelji od sadre dahove brojim.
Čekam da se vrv pomisli s pokretima rebara spoji.
Gle, kristal broja 72 u peni udisaja plovi.
Plovi dok postojim.
JEDENJE BRESKVE
S dlačicama dodir tvojim breskvice jezik mi i grud ugne a donja usna (za prihvat sočka navalnog) u majmunove gubice otombolj premetne se.
Zalepi l se kožmurica, cic, za nepce kredasto ko pijavka, vakum-vešaljka mlade eto nevolje: draž, draž olinjali svodić taj skida s njega reči surutku poezijice srpske koju na naprstke piju izanđale lujke.
1.
Setivši se – podne u teme – jutrošnjeg jasnog odnosa prema poeziji ovdašnjoj – črčkarije dobrozvučne unutar zunzarinih orbita, hvale na pozajmicu – dahnem na zraku dolutalu s nekog divljeg zrcala: da muljam znano neće mi se, zgubi se u podgrlcu; preostaje mi bela poruga il prepust svetu muzike što izvire iz mere njegove.
9.
Visoki oblaci, sparina; go i trbušat, mirišući na sirće (maža za ujede kukaca) po podu nauznaKo fukljam se.
I tek predveče: u zglobovima zapatilo se nešto pokreta; baš lepo – iskoristiću ih da večeras smaknem cezara.
Nečija zalutala rešenost (tako se to dakle zbiva) posle dugotrajnog odlaganja gadna mi i – privlači me.
Kontrolišući disanje, belinu zamišljajući pokretima dodajem sok što lakše, kad se pojavim tamo, sa mene da klizne čin.
1989.
Jevtinu ribu trebim od bezbrojnih YYYYY Zamisli naših najprobranijih čovaca dovedoše nas na rubni rub.
(Šta bi tek bilo da izbirljivi ne besmo.) Onager lične izrade uperim na CK.
Magarac moj divlji kad se ritne ima da zvrknu vejači loših prilika.
Juče ih je narod najurio i izabrao poboljšače.
Ali, već vidim kako jajasti telesom i kretnjama sve sljubljenim uza nj oblik poprimaju idiota.
A činili nam se pronicljivim.
Slabo smo birali ili blunast smo odreda soj.
***