Miodrag Stanisavljević, pesnik u opsadi
Grad ovaj od nekuća, od sige od rđe nije moj. Ni reke. Ni rušeće linije drveća i zidova.
Ni njegova pozorja. Moj govor, za koji mislim da je njihov, pripada nekom nepoznatom narečju.
U ponekom staklu kad sam već prošao ogledam se.
Pozni smehoviti dolasci kući nisu moji. Kao ni jutra. Kao ni nedelje.
Nedodir. Zamorno sablasno prisustvo.
Ja sam za pokoru tu – da gledam ispunjenje svih pomama.
Njinih, a nijedne moje.
Pomama ponavljanja oblika. Ponavljanja okolnosti.
Ništa moje tu ne nalazi neku pogodu.
I osećanje nedostatnosti koje delim sa meštanima i pokuda poretka – u stvari su oblici prerušavanja jer sve je ionako po nekoj drugoj meri.
Kazne njihovih sudija meni ne mogu nauditi. Meni pripada samo onaj ‘’suvišak zla’’ u njima.
Preves osvete. Pomama osude.
Lukavstvo neboravka.
Ni u sasvim retkim (zato više nežnosti) očima optočenim pozorišnim srebrom nisam; one se samo začaraju; same prečvrsnu u drugu svetlost, u drugu gipkost.
(Ipak, više nežnosti!) Nema me u pomami ponavljanja boja.
U oblasti onog što se događa drugima.
U ludilu sličnosti i različitosti. Golih krošnji. Brda.
U načinu na koji onaj pas leži na suncu.
Ni u drugim svojstvima i načinima.
Optrčao šumu. Reku. Nema me.
4.
sećanja na davna ranjavanja: smrskani nokat na nožnom palcu za vreme loptanja na selskom putu.
sljuštena kolena u brišućem padu.
ubod kupinovog trna u kažiprst, izvir i rast krvi.
posekotine po butinama od crnih, oštrih grozdova školjki.
na kamenitoj plaži.
nagaz na ekser na mračnom tavanu.
zmija kose kroz oporu travu probija gležanj.
zupci testere po dlanu.
sitni ubodi osja pšeničnog klasja po nadlaktici.
ujed gusenice, opale s vrbe, po vratu.
ujed petla za jagodicu kažiprsta.
ogrebotine po sluzokoži grla od presuvih oraha.
plod ili hleb pečen u pepelu poskakuje na dlanovima.
iverje kosti u otvorenom prelomu.
posekotine u peti od komada zelenog stakla sakrivenog u algama reke.
opkoračivši odsečenu jovu skidam joj koru širokom tesarskom sekirom. ogoljeno stablo, koje ostaje iza mene na vazduhu brzo menja boju, postaje purpurno, purpurno sečivo odskače od čvora i seče deo lista leve noge.
u davnašnjim ranjavanjima, u sećanjima koja izazivaju jezu, objava tela, objava živih kristala.
5.
dva tela u ulivu.
primajući međusobne oscilacije.
jedno odzvanja u tetivama drugog.
tako je, tako sve, tako počelo: listopadna ruka.
gipki odgovori tela.
vrtložni odgovori tela ruci.
kalderovi mobili koje sam odsutno dodirivao na nekom putovanju ponovo mi došli u sećanje, sada u jasnom plotskom značenju.
prvi ustalasani odgovor bedrenog prevoja ruci.
odgovor kičmene udoline.
podrhtavanje listića tebe, od sedefa, od selena, od telura.
od još neimenovanih metala.
koja su pra-sećanja na mene u tvom telu bila sakrivena? “ono Pre uvibrirano je u nama’’ govorio je jedan zaboravljeni pesnik.