Miodrag Stanisavljević, pesnik u opsadi
IZVOR
U travi visokoj otkrih izvor jasni.
Razgrnuh bokor; spletoh rasuti mlaz, i česmu od kore leskove namestih.
Potom postavih znamenje visoko da onaj što poljem travnim prohodi iz daleka spazit ga može.
Nastavljam put spokojan, zračan, lak…
Često se osvrćem misleći na onog što travom visokom brodi odjednom mi dragog.
A ne zna da tamo pod busenom onim što se nadima blago otkucava moje srce.
MARIJA IGRA
Marija igra.
Gomila gleda zanesena: nad virom njenih bedara blago se talasaju ramena.
I kosa vijuć se zrakom neshvatljive oblike stvara.
O, beži, beži odatle, ta kosa čara, čara, čara.
Al već je kasno. Kad zaigra bacajuć tamo amo haljina skute ja videh da oko sebe vije sve moje misli, sve moje pute.
I shvatih da će tom igrom brzom, sve bržom, sad već nevidljivom, pred gomilom lakomom, bučnom, odigrati ceo moj život.
LICA
Lica s tragovima prećutanih poraza, izbrazdana mržnjom, zavišću podsmešljivom, lakomošću, mučiteljskim ćutanjem…
Lica sa izrazom ptičjim, lica ko raskoš otrovnih cvetova, lica kao vododerine, kao drač, lica – kao sećanja nedraga.
O kako Bog neiscrpno uvek drukčije pati u svakom od nas.
PESMA KOJA PUTUJE
U noći decembarskoj razleže se prastara putnička popevka…
Počuj: njeni su tonovi tako dugi da ti se čini – pesma sama putuje.
Tako kiridžije iz erskog kraja
Što prohode selima moravskim menjajuć smolu i luč za žito i so tugu i stud rasteruju zapevajući na stari putnički način.
A možda to nisu kiridžije no se vuci sa svojim trubama oglašavaju s bregova.
Nisam siguran.
Čas mi se čini da su vuci Čas opet jasno razaznajem Napev kiridžija drevni.
A možda su vuci pojeli kiridžije i njine konje Pa sad vuci putuju I na stari putnički način zapevaju.
***
Iskustvo bezobličja, iskustvo boje i svojstva – ničija – za jutro se bore.
Navada plaveti, iskušenje bolesti u oku aveti morale su se sresti.
Iskustvo bekstva.
Redosled izdaja.
Lažna jemstva sutrašnjih preobražaja.
Objava kože.
Iskustvo prerušavanja.
Tajne lože sutrašnjih događanja.
Pomama lučno, navika krugom.
Odbegla sličnost uzvraća porugom.
Navika i pomama.
Promena i liv.
Ti si im log, topla slama.
Ti? Koji ti? *** Pisaću pesme-letke jer će nas, uskoro, bez slova posletka pojesti bela pokora.
Neću izvesno nikog pridobiti za zaveru.
No surim oblikom, trpkim zvukom izopačiću meru postojanja bar jednog.
Kasno će biti da se vratimo.
Znak odobrenja, kredom, osvanuće na vratima.
A u kapima znoja pogled hiljadu očiju.
Strelci kroz razliv boja Stari posao dočinju i staru slutnju, kožom.
Preosvetljen u padu pozdraviću podložnost, ćutanje i navadu.
***