Miodrag Stanisavljević, pesnik u opsadi
DRUGOVI
Doba detinjstva! Doba želja! Kako bejasmo dobri i čisti Ne znajući za izdaju što je svet Našim željama sprema!
Al kao šaš što leti iznad njiva Nestaše ti dani.
I ja gledam kako drugovi mog detinjstva Izlazeći iz mladosti Stiču mir domova I varljiva nekakva znanja o sebi.
Ponekad se još sretnemo i uz piće Ožive stare priče i maštanja.
Ali ja vidim ta lica, juče kao jezero jasna, Sad okićena jevtinim spokojstvom.
I prepoznajem u pokretima – Nekada samo igri potčinjenim – Drugog nekog, okrutnijeg vladara.
Vidim da su se naučili podozrivosti.
Od ranih poraza na licima im ostaše senke.
I sad već Po tome da li im se želje ostvaruju ili ne Cene da li su blizu il dalje od istine.
Vidim da su sve manje slobodni A ne shvataju moć što ih sputava.
Nedaće i bede sve više ih pritiskaju Ali ne odveć brzo –
Ostavljaju im dovoljno vremena da se naviknu, da se neprestano navikavaju.
Jer, gospodarska moć – u tome je njena mudrost! – Širi se polako, sigurno, Onom brzinom kojom se čovek navikava na nesreće! Isprva radosni, raspričani, Brzo postajemo ćutljivi, daleki.
Odobravamo jedni drugima Ali već se javlja blagi oprez u pogledima
I ja vidim kako im se – Kao svima kojima neke stvari polaze za rukom – Odjednom čini da o svemu znaju više no pre.
Kako tad žalim godine minule mladosti Za koje dobismo tako malo! Drugovi mog detinjstva Koliko bejasmo bogatiji nemajući ništa! (1969)