Miodrag Stanisavljević, pesnik u opsadi
IZ PESNIKOVIH KNJIGA ***
Neosetno taloži se breme dana i godina, ko prah brašna što se slaže Na paučinu starog mlina.
Al mlaz što prah ozaruje već bledi uveliko.
Gle crva što omegu naziva svojom vernom slikom.
Već sutra, već sutra manje će da mi sija! Gle crva što mileći u omegu se izvija.
Jedino moje srce, tek po čuvenju mi znano, negde u pustoši kuca uporno, neprestano.
Ali i za nj čujem da slabi, uveliko; gle crva što omegu naziva svojom vernom slikom.
Već sutra, već sutra manje će da se duri! Gle crva što – hodom omegi sličan nekud žuri.
A vi, o mora daleka, da l još računate na me? Ja ću krenuti makar plutajući na bali slame!
Ja slutim, taj čas bliži se uveliko; gle crva čiju tajnu dosad ne odavah nikom.
Koliko sutra, konačno, nekud ću da se denem…
Tek u omegu zgrčen crv može da krene.
MALE NEVEŠTE KUĆE
Male nevešte kuće Na brzu ruku podignute.
Građa uboga, trošna: Trska, slama, zemlja i pruće.
Male nevešte kuće S malo blagoslovenog dima.
S grobljima – blizu il dalje, Već prema običajima.
Male nevešte kuće Bez stepenica, bez plota, Skupljene oko crkve Ko nedaće oko života.
(1969)
JABLAN
Gde sam išao? Otkud sam dolazio? Stajao sam na putu, a onda je Naglo pljusnula kiša i pojurio sam Pod stari jablan da se sklonim.
Ima drveća koje kapi kiše Dočekuje na široke, pouzdane grane, Ali ti, jablane, kraj koga sam stajao, Ti si kišu dočekivao isto kao ja.
Vozači su palili svetla – Toliko je silan pljusak bio.
Kisnuli smo. Nismo zaista imali kud Saterani u to široko, široko polje.
(1966)
SANJAO SAM…
Sanjao sam svoju smrt: Pao sam i ljudi se skupiše.
Draga prinese mom licu ogledalo – Ogledam se, ali ne dišem.
Ja sam posrtao, padao, Ustajao, padao opet…
Al odluku sam stvarao uvek: Počeću ispočetka sve! Ko dečak, jednako gubeći, Izmišljah uvek nove igre.
Al sad – ne mogu ustati, Ne mogu otići nigde.
Ležim nepomičan, nem.
Pokriše mi nečim lice.
Preturaju po mojim džepovima Pretrpanim, kao u skitnice.
Sanjao sam svoju smrt: Pao sam i ljudi se skupiše.
Draga prinosi mom licu ogledalo, Moj lik je tamo, ali ne dišem.
(1967)
CRVENA ZEMLJA
Napuštam Crvenu Zemlju*
Znam da ovaj put vodi samo u ćutanje, Iz ćutanja u nestajanje.
Ali, izjutra ću biti daleko.
Neću da mislim šta će se događati kad odem.
Zatvaram oči.
Ići ću tako daleko dok misli te Ne sustanu i počnu zaostajati.
Osvrćem se još jednom s bolom i tugom: To je lice mojih srećnih maštanja!
Trebalo je godina da shvatim: U pustinji sagradih dom, pustinja mi bejaše okućnica!
Neću se više vratiti u Crvenu Zemlju!
Sve kad bi i postojalo nešto od davnih obmana, Sve kad bi i izvesnost ljubavna čekala me tu, Neću se vratiti.
Neću se vratiti! Neću se vratiti! Hiljadu puta ne! Još dugo ponavljam stojeći na raskršću, Suzama učvršćujući odluku!
(1966-1969)