Koreni “NIN-ove nagrade”
Autor: Marinko Arsić Ivkov
Roman vrvi od ovakvih besmislica, one su piščev stil. Taj stil neretko ukida tanku crtu koja ih deli od nepismenosti ili pogrešne upotrebe reči: “… bila se nagnula nad drvenom kofom bunarske vode, guste od bistrine…” (160); “Iza njega, u senci, naslonjena na naćve nečujno suzi Simka, tako kao da joj se znoje oči od vatre i šiljate šubare.” (27); “Po Vukašinu se hitro stvrdla jeza.” (63); “Divlje guske nisko preleteše i ispuniš e suton piskavom osamljenošću.” (80); “… šapućući mu zrnastu pljuvačku u uvo…” (85); “Tada je jardžiji bacio dizgine i brzo ušao u kafanu tiskajući se kroz kafedžijine pozdrave, neka pitanja i priče…” (98); “On isitnjeno hrče…” (104); “Nekoliko trenutaka trnula je u nedoživljenoj malaksalosti.” (107); “Trčeći zgazila žuto pile. To više puta.” (110); “Ona je sebi kap mesa…” (111); “… glasno misle svoj strah.” (126); “I svi ga okitiše očima.” (126); “… i kukale zapaljene ovce.” (138); “Po selu psi su grizli tmušavu pomrčinu.” (140); “U mutljagu mamurluka i bunila bledo je čkiljila svest i često se gasila, štipana mokrim prstima umora koji je neizdržljivo bazdio na rakiju i čupao creva po stomaku, mučeći na povrać anje. Sećanja su se kidala u gađenju od koga je trnula i bolela moždina u kičmi.” (140); “… u njemu šiknu grč i usiljeno nasmeja kožu više brade.” (149); “Po desnoj ruci struji krckanje rskavice i mokro šištanje.
U zglobovima prstiju i u ležajima vilica. Opet, samo kratko jeknu, da otera iz sebe ono što je krckanje rskavice i mokro šištanje.” (149); “Tek ispiljeni pilići kljucaju po blizoj livadi neba.” (163); “Ona se lako udavi u njega.” (164); “Sporo mu se približavala niz oštru strminu ravnog deteliš ta, bolelo je treperenje žilica u zatutnjalom srcu, sunce joj je celom težinom nagazilo na glavu, srušiće se, kosa će joj izgoreti.” (169) itd.
Ćosić je pisac “epopeja”, što je bilo očigledno već posle njegovog prvog romana. (Đilas je izgleda to blagovremeno uočio i bio je sasvim u pravu kad je u mladom Ćosiću prepoznao budućeg vodećeg srpskog “inženjera” ljudskih duša.) To znači da je reč o piscu koji opisuje događaje, tipove, opšta mesta…, koji agituje. Kad piše o istorijskim zbivanjima, Ćosić je, ukoliko ovaj pojam uopšte može da se primeni kad je u pitanju umetničko delo, uverljiviji, jer deluje nepretenciozno i neopterećeno.
Kad opisuje, recimo, Aćima Katića kao radikala i narodnog vođu, on je uverljiv. Kad ga prikazuje kao oca, pisac je trapav, euforičan, izveš tačen. Obućaru, ne dalje od cipela! Kako ova latinska izreka pristaje autoru Korena. Ali to nije imao ko da mu kaže. Umesto toga, Mihiz Korene proglašava maltene psihološkim romanom, a njihovog autora spasiteljem srpske proze, nastavljačem Laze Lazarevića i Borisava Stanković a, “poslednjih srpskih pripovedača”. (Prema ovom kritičaru, u Srbiji između dva svetska rata nije napisano nijedno prozno delo vredno pažnje.) Posmatrano iz tog ugla, Ćosić je ispustio dva važna toka u romanu, koja njemu kao piscu više odgovaraju: razlaz s Vukašinom kao sukob tradicije i modernizma, Istoka i Zapada, seljaka i građanina; Pašićevu “izdaju” radikalskih načela i Aćimovo razočaranje u vođu.
Umesto ovoga on se bavi onim što kao pisac najmanje poznaje, ljudskom intimom, pa tako pravi mnoge propuste. One psihološke prirode već smo pomenuli, kao najkrupnije. Sitnijih ima sijaset. Npr. dok Simka umire, nad njom, noću, bdije muškarac, sluga Nikola (gde joj je majka, koja se inače uvek vrzma po Katićevoj kući?) Otkad u patrijarhalnoj Srbiji bolesnu ženu neguje muškarac, i to sluga i stranac? Nejasna je i ničim motivisana Nikolina strasna ali skrivena ljubav prema Simki (Nikola je starac od osamdesetak godina!).11 Ćosić kao da ne zna da u književnom delu sve ima neki razlog i značenje i da sve treba da bude motivisano. U životu su mnogi događaji beznačajni, ali u romanu i najbeznačajnije scene moraju imati neku svrhu.
Uz to, kao uzrok slabosti ovog romana još jedanput treba istaći ideološke razloge, proistekle iz piščevog ubeđenja da književnost treba da bude jedno od sredstava političke propagande. Ćosićeva politička uverenja usmeravaju njegovu ruku dok drži pero. Komesar motri na pisca i kad piše o temama vezanim za 19. vek. On to i sam ističe u razgovorima sa M(iodragom) Bulatovićem, pre izlaska romana,12 i sa D.A.
(Dragoslav Adamović?), nakon proglašenja Korena za NIN-ov roman godine (NIN, 13. februar 1955, str. 9).
Koreni nam pokazuju da biti moderan u umetnosti ne zavisi od političke volje i političke direktive. Moderna književnost svakako podrazumeva obrazovanje, čitanje, ali i moderno osećanje života. Modernu književnost posle Prvog svetskog rata kod nas su stvarali upravo takvi pisci (Crnjanski, Vasić, Krakov…). Modernu književnost posle Drugog svetskog rata (i nasilnog raskida sa socijalističkim realizmom) kod nas su stvarali neobrazovani i (ili) ideološki fanatizovani pisci. Koreni otkrivaju sve mane takve književnosti, koja je pre karikatura moderne književnosti nego moderna književnost. Ruku na srce, ali ne i NIN-ovom žiriju za utehu, u poređenju sa većinom objavljenih romana (verovatno je suvišno napominjati da je objavljivanje ideološki bilo strogo kontrolisano) i onih koji su se našli u užem izboru, Ćosićev roman možda i deluje malo manje loše.
Ono po čemu će Ćosić biti pominjan u srpskoj književnosti, a što se vidi već nakon čitanja Korena, jesu teme. On je, u Korenima i potonjim romanima, koji čine jedan ciklus, pokušao da opiše tipičnu sudbinu Srbijanca, srbijanske porodice i društva, određivanu, pre svega, voljom istorijske sudbine. Njegov književni opus je romansirana istorija srpskog naroda u Srbiji od poslednjih decenija 19. do polovine 20. veka, i to istorija viđena očima komuniste. (Na to ukazuju već i naslovi romana – Koreni, Deobe, Vreme smrti, Vernik, Grešnik, Otpadnik…) No on nije ni Krakov, ni Grigorije Božović, ali ni Branko Ćopić, čak ni Mladen Oljača. I ovi pisci su u svojim delima prikazivali čoveka u ratnoj, istorijskoj, buri i oluji, ali su njihovi likovi mnogo uverljiviji, a dela, bar ona najbolja, umetnički uspelija.
Da je neki kritičar-udvorica na vreme rekao Ćosiću “Obućaru, ne dalje od cipela!” (umesto što ga je, kao Mihiz, nakon dva objavljena romana proglasio najvećim srpskim pripovedačem 20. veka), možda bi i sputao njegovu megalomaniju i od njega načinio solidnog pisca istorijskih romana.
Ovako, on je otpočeo seriju umetnički prilično slabih, ali zato od strane kritike slavljenih, romana, a NIN seriju “najboljih romana godine”, koja takođe zaslužuje ozbiljnu i objektivnu analizu.
Iako moj komentar na “slučaj” gospodina Ćosića, iznet u Vašem članku o njemu i slovencima (ma šta to značilo) niste objavili (a bilo je grešaka u kucanju i pravopisu sigurno, rado priznajem), napisaću Vama, a i autoru ovog članka, još jedan komentar. pre svega Sudska estetika je veoma hrabro i pošteno štivo, baš kao i ovaj natpis o mom omiljenom srbijansko-kominternovskom Šolohovu u pokušaju (ne zna se šta je gore, da li uspeti u pokušaju kopiranja ili biti originalno loš Šolohov) Ćosić Dobrici.
Pre svega konačno je rečeno ono što je svako od “čitalaca” znao već posle nekoliko stranica Korena: da se rado i lošoj, partiskoj, nedoličnoj, propagandnoj žvrljotini, van granica književnosti i književnog. Uostalom to dokazuju bezbrojne varijacije ideološkog nanošenja smeća, brutalne zlorabe književnosti, zarad ličnog promicanja i samoljubivog štancovanja kojekakvih kvaziistorijskih romana, šunda i kiča, najniže vrste, Vremena smtri, i ko zna čega ne još, već i sami naslovi su bezidejni, prazni, nagde na razini savremenih TV sapunica.
No nanosi gluposti, teoretičara socijalističke literature i danas su predmet izučavanja na svakom od naših fakulteta, gde je i dalje godina 5. (od nulte ‘45. ili 3. od nove nulte ‘71. i uvođenja neostaljinskog samoupravljanja). Zato je definisanje uloge bradova nove umetnosti Bogdanovića, Gligorića, Mihiza i ostalih neophodno izvršiti i završiti. Jer oni su i dalje gospodari naše književnosti. Imam mnogo tužnih primera, ali neka bude rečeno deca, te prve generacije raznorazni Egerići, Gordići i srodni nanizali su gluposti koje su još gore od samih književnih dela a la Koreni. Ima i gore. Posledica takvog odnosa prema književnosti (no žrtvovana je ukupna umetnost a posebno slikarstvo i docnije TV, radio i film) dala je nanose Efemeris - taloga, odabrana dela našeg romanopisca u 16 (šesnaest!) tomova (M.J.Višnjić) što je bezobrazluk bez presedana (osim samog Efemerisa u 100 + tomova). Tako nešto ne bi bilo moguće bez sraza (takođe bez presedana) između politički (čitaj koruptivno) motivisanih izdavača, lažne kritike i naravno pravih para koje služe za veličanje lažnih autora i podsmevanje onima koji nisu niti će biti objavljivani (a još manje u konkurenciji za nagrade koje su strkturni deo ovog lanca, da ponovim bez presedana čak i kada su socijalistička društva bila u pitanju). Jer knjige su samo pasoš za put u visoko društvo, status akademika overa istog (najviše dolikuje piscu). Nije lako razgraditi prpagndnu mašineriju zasnovanu na opipljivim interesima i podeli viokih uloga (novčanih, nekretnine, titule, ambasadorska i mesta predsedavajućih, sve do strukovnih pozicija i kojekvih žirija i urdeničkih mesta). Ali ima jedna vododelnica koju niti jedan od ovakvih književnika ne može da zaobiđe. Pokušaji, makar finansirani od države i paradržavnih institucija, da ih prevedu u druge jezike i književnsti pokazuju svu dubinu besmisla ovakvih dela. Ona ne mogu da postoje van domaćeg konteksta i van čitalaca koji su odgajani da traže i čitaju ovu vrstu tekstova. Da konkretizujem, pomalo, navešću primer jednog kontroverznog autora, pomalo zaboravljanog, Miofdraga Bulatovića. Veliko očekivanje, od nemačke do USA, proisteklo iz piščevog karaktera i inicijalne podvaljene “drugosti” u odnosu na prosek (tema&jezika) domaće literature, revidirano je ubrzo po autrovom samoodstupanju (neizrečenom) od sopstvenih principa (u umetnosti). Sve ostalo nije bitno. Pokušajte, ako niste, da pročitete poslednji roman M. Kašanina, koji se zbiva u predratnom Beogradu, a koji je autro pokušavao da učnini živim, duboko u kasnom socijalizmu. Vrlo neobično izgleda kombinacija slobodnog kezika i slobodnog odnosa prema građi i neprestanog finog udešavanja autocenzurisanih tekstova socijalističkog perioda (ovde ne govorim o Kašaninu i ovom romanu). Čak ni najveći pisac socijalizma B. Pekić nije odolevao sociologiziranju koje odmah revidira umetnički oblikovane pasaže tekstova. jezik mu je slobodan tek u radijskim emisijama i podsmešljivim samoobjašnjavajućim metattekstualnim deonicama. Jasno da nije moguće čvrsto formirati nepostojeću stvarnost, nepostojeće ljude, nepostojeću književnost, a od “malih nogu” depersonalizovanog i praznog čitaoca učiniti partnerom u pustolovini čitanja knjige. Toga u socijalzmu, a posebno ne u samoupravnom socijalizmu nije bilo niti je moglo biti. Uostalom autori udvorice, prisutni u drugom članku na Vašim stranicama, i dalje su velikani naše poezije. Jer imaju i nekoliko stihova u kojima drug nije pomenut. iz dubine bunara u koji smo dospeli neće biti lakog izlaza. A mi još ne prepoznajemo sve niti koje su nam ispleli gedža i njegovi giganti humanizma i nove umetnosti, nastale razdvajanjem umetnosti od književnosti i smisla od delanja (pa i pisanja).
Pozdrav i hvala Vam na ovakvim natpisima.
Odlicno djelo, zasluzena nagrada!