Koreni “NIN-ove nagrade”
Autor: Marinko Arsić Ivkov
Saopštenje o dobitniku je, međutim, objavljeno tek u broju od 13. februara, više od mesec dana kasnije. Zašto? Odgovor je najverovatnije jednostavan. Koreni nisu na vreme izašli iz štampe. Čak je malo verovatno da su se pojavili do kraja 1954. godine.
Sve ukazuje na to da su se pojavili prvih dana 1955. godine. U intervjuu sa Dobricom Ćosićem objavljenom u NIN-u od 5. decembra 1954. godine, M. Bulatović obaveštava čitaoce da “ovih dana” u “Prosveti” izlazi roman Koreni (dakle, roman je tada u najboljem slučaju bio u štampi). Ovome ide u prilog i podatak iz impresuma knjige da je njeno štampanje završeno decembra 1954. godine. (Nakon štampanja sledilo je savijanje i formiranje knjižnog bloka, pa povezivanje, koričenje knjige tvrdim, platnenim povezom, što je prosečno trajalo desetak dana.) Najzad, Borislav Mihajlović u prikazu, objavljenom u NIN-u od 23. januara 1955. euforično ističe da su stranice romana “stare tek nekoliko dana”! Dostupne činjenice, dakle, govore da je žiri čekao izlazak Korena iz štampe, što pobuđuje sumnju da je dobitnik nagrade određen unapred i da je navođenje užeg izbora u saopštenju žirija bila obična farsa.
(Inače, u užem izboru bile su tako slabe knjige da i nisu bile neka konkurencija i prepreka jednoglasnoj odluci žirija: Aleksandar Vučo, Raspust, Radomir Konstantinović, Daj nam danas, Ivan Potrč, Na kmetih, Jara Ribnikar, Nedovršeni krug, Ervin Šinko, Optimisti. Sa političkog stanovišta, sve nesporni autori. Doduše, “nepodobni” i nisu mogli da objavljuju, tako da žiri ima alibi za donesenu odluku. Treba još napomenuti da je 1954. godine izišla Andrićeva Prokleta avlija, ali žiri je i za nju, da ga je neko pitao, imao alibi: verovatno bi odgovorio da je u pitanju novela, a ne roman. Naravno, pitanje je da li bi žiri pogrešio da je prozu od stotinak stranica svrstao među romane i “ovenčao” je prvom NIN-ovom “Nagradom kritike”.) No kad je reč o žiriju, bilo da je u pitanju dodvoravanje moćniku, bilo izvršavanje, kako bi rekao sam Ćosić, petogodišnjeg plana, najmerodavniji sudija njegovog rada je nagrađeni roman.
II Propadanje i degeneracija moćnih i uglednih porodica česta je književna tema (Jakov Ignjatović, Man, Krleža). Kao po pravilu, društveno i ekonomsko propadanje porodica u literaturi praćeno je psihičkim i biološkim izobličenjem njenih članova. Na prvi pogled, sve to nalazimo i u romanu Koreni.
Tema romana je propadanje i raspad bogate srbijanske seoske porodice i prelazak jednog njenog člana iz opanaka u cipele, odnosno u drugu, građansku, klasu. Ono što tu temu u Korenima već u osnovi čini neuverljivom jeste činjenica da su srbijanski Budenbrokovi tikve bez korena. Oni su bogatstvo, moć i ugled, pa čak i ime, stekli u jednoj jedinoj generaciji (i to izgleda samo zato da bi pisac sa kulacima mogao lakše da se obračuna).9 Nisu se ni zgrejali na ovom svetu, a već su postali dekadentni, zreli za propast. Za razliku od evropske truleži, koja se u bogataške porodice uvlači generacijama, ili bar sporo i neprimetno, u zabačeno moravsko selo trulež, prema Ćosićevom viđenju, stiže već u drugom kolenu, kao preki sud. Već takav pristup temi otkriva nam jednan od krupnih uzročnika umetničke slabosti Korena – njegovu ideološ ku pozadinu.
I sama tema, prividno bez ikakvih dodirnih tačaka i veza sa revolucijom i daleko od svake ideologije, odraz je “politike u kulturi i umetnosti”.
Komunistički režim nije bio zadovoljan samo romanima koji prikazuju revoluciju i “oslobodilačku borbu”, u kojima su proleteri i komunisti pozitivci, a građanska klasa i seljaci negativci. To kod naroda nije moglo dugo da pije vodu. Trebalo je biti uverljiviji. Trebalo je prikazati genezu truleži starog sistema, kako bi dolazak komunista na vlast ispao kao pobeda zdravog dela društva nad bolesnim, nešto prirodno, opravdano biološki, a ne samo ideološki. (To je bila i strategija sovjetskih komunista. Otud Tihi Don i otud potreba za našim Šolohovim.) Zato Ćosić više neće napisati nijedan “partizanski roman” (mada ga je indirektno najavio u pomenutom razgovoru sa D.A. prilikom proglašenja Korena romanom godine). To je prepušteno drugorazrednim piscima.
Radnja se događa upravo u vreme stvaranja građanskog staleža u Srbiji, poslednjih decenija 19. veka. Porodica Aćima Katića, uglednog radikala i skupštinskog poslanika, bogata je i moćna, ali iznutra počinje da je napada trulež. Tu trulež, i to je ono što roman čini prilično izveštačenim i neuverljivim, pisac, kako smo već pomenuli, prikriveno motiviše svojim ideološkim opredeljenjem. Porodica Aćima Katića iz Prerova upravo je onakva kakvom su komunisti, nakon dolaska na vlast, predstavljali “kulačke” i “zelenaške” seljačke porodice: sav njen imetak poticao je od krađe, prevare, zelenašenja i eksploatacije siromašnih (pa čak i tajnog ubijanja, političkih i drugih, protivnika). Malo je tako negativnih porodica u srpskoj književnosti. Gotovo da niko od Katića nije uradio nešto časno i pošteno (čak su i sa crkvom u zavadi, što bi, imajući u vidu piščev odnos prema veri, eventualno moglo da im se uzme kao olakšavajuća okolnost). Aćimova majka je najpre bila žena čuvenog hajduka, tako da je i “jezgro” potonjeg bogatstva stečeno nožem i krvlju. Kad joj je muž poginuo, ona je izrodila decu sa slugom došljakom. Aćim je proširio imanje i stekao imetak trgovinom, i to trgovinom koja je počivala na varanju seljaka (šuplje đule kao teg), zelenašenju i iskorišćavanju nadničara. Prema ženi, majci svoje dece, odnosio se kao prema robinji. Vodio je nemoralan život, živeo je i sa prijom (snahinom majkom).
Fiktivni letopisac ovog romana, Nikola, bio je njegov plaćeni ubica, a po načinu na koji je vršio likvidacije možemo ga smatrati pretečom modernog srbijanskog podzemlja. Takav je bio ugledni građanin, radikalski vođa i poslanik Aćim Katić. Njegov sin i naslednik Đorđe uvećavao je bogatstvo idući očevim stopama. Mlađi sin Vukašin, očev mezimac, poslat je na školovanje u Beograd i Pariz. On je izneverio oca, ne samo što je postao “gospodin”, nego što se svojevoljno oženio ćerkom Aćimovog političkog protivnika. To je bio više nego jak razlog da ga se otac odrekne i da ga isključi iz nasledstva.
Tako raspad porodice treba da deluje kao izvršenje neke više socijalne pravde.
Đorđe je i fizički degenerisan – mali je rastom i ne može da ima dece, iako ga je otac, pre svega zbog zdravog potomstva, oženio lepoticom Simkom. Ona je iz siromašne porodice, pa je zdrava i jedra, sposobna da rađa. Takva je u Korenima sva sirotinja. Njeno oličenje je Tola Dačić, Katićev nadničar i prvi komšija, sušta suprotnost kržljavom “kulaku” Đorđu. Zdrav, snažan, rađa samo mušku decu (Đorđe je neplodan). Ta deca su budućnost Srbije, poručuje nam pisac kroz usta svog junaka Tole, a ne dukati i bogatstvo. Dobar deo prve glave romana je nadmudrivanje Đorđa Katića i Tole Dačića, gospodara i sluge, vezano upravo za temu plodnosti i jalovosti, bogatstva i siromaštva, sadašnjosti i budućnosti, bolesti i zdravlja. Piščeve simpatije su na Tolinoj strani, tako da nadničar u verbalnom nadmetanju trijumfuje nad gazdom, dovodi ga u očajno stanje, iz kojeg više i neće izići. Seoskom “proleteru” Toli pisac je ukazao čast da Katićeva vrata širom otvori nesrećama – što su, prema autorovom gledištu, kao “truli bogataši”, prevaranti i zelenaši, i zaslužili. Tu nema nikakve Toline krivice, njemu je pisac samo ukazao čast da u Katićevu avliju pusti onoga koji je neminovno morao da dođe i koga su stalno prizivali. Tola je, što iz svega rečenog može da se pretpostavi, simpatičan lik, nije zavidljiv ni zloban. Jedino što ponekad pecka svoga gazdu. Njemu će pisac čak ukazati čast da, kao zdrav i jak, produži Katićevu lozu. Za njega se kao oca sopstvenog deteta opredelio čak i Đorđe, a i Simka ga je odabrala kao mužjaka sa kojim se dobijaju samo muška deca. Piščeva poruka je jasna: zdrava krv teče sirotinjskim venama i jedino ona daje zdravo potomstvo. Tu poruku “truli” bogataš Đorđe saopštava svojoj ženi (sirotinjskog porekla): “Odavno znam da će on /Tola/ u tebe i ti znaš, vi ste jaki život da produžite, u mojoj kući ognjište da se ne ugasi, da se ne zatremo…”10 (str. 183).
Dijalozi Tole i Đorđa sa početka knjige, koje smo pomenuli, toliko su napadni, direktni i toliko izlizani i umetnički nemotivisani, da otvaraju suštinska pitanja vezana za nagrađeni roman, a to su pitanja umetničke valjanosti romana i stila.
Iako ovim romanom pretenduje da bude moderan pisac, pisac koji je raskinuo sa socijalističkim realizmom i realizmom u klasičnom smislu uopšte, njemu to ne polazi za rukom. On će zauvek ostati solidan učenik sovjetskih i, manje uspešan, ruskih klasika. Preopširan je (iako roman nije preobiman) pre svega zbog rđavog stila, mnoštva scena i opisa unutarnjih stanja junaka koji govore jedno te isto kao da je delo pisano za čitaoce koji su tek završili analfabetski kurs i prvi put “konzumiraju” književno delo. Gotovo polovina Korena opisuje muke i dnevne i noćne more Aćima, Đorđa i Simke vezane za naslednika i nastavljač a loze. Najpre se muče što naslednika nema, a posle još više pate odgonetajući ko je naslednikov otac. To, naravno, ne bi bio nedostatak romana da je Ćosić umeo da opiše lomove u ljudskoj duši, kao što je to umeo, recimo, Bora Stanković. Ili da je bar bio u mogućnosti da prati tokove moderne proze u svetu, da se uči na dobroj literaturi. Ovako te “bure u čaši vode” liče na scene u partizanskim aktovkama. Uverljivije deluju ljubavne poruke sa liciderskih srca nego duševne patnje Ćosićevih junaka. To će ostati njegov nedostatak i u potonjim romanima (setimo se samo koliko je vojvoda Mišić u Vremenu smrti pojeo pečenih jabuka). A nedostatkom osećaja za tkivo sopstevenog romana i njegovu kompoziciju, nepoznavanjem poetike romana kao vrste, nemanjem mere i samokritičnosti, tovarenjem reči, opisa i scena kao lopatom, kao da je u pitanju zadružna prikolica a ne književno delo, Ćosić je, bez obzira na sve nagrade i veličanja, svakim novim romanom zatrpavao sebe kao pisca. Nažalost, niko od njegovih vernih i moćnih kritičara nije se potrudio da mu na početku književne karijere ukaže na te propuste, tako da su oni u svakom narednom romanu još više dolazili do izražaja.
Stil Ćosićev je rđav. Velikim delom zbog toga što želi da bude moderan, što je od najvišeg rukovodstva (Đilas) dobio zadatak da postane rodonačelnik novog srpskog romana, jer je u komunističkoj Srbiji sve moralo da bude novo i da počne ispočetka. Rđav stil odveo je pisca u manirizam. On je najočigledniji, i najčešći, u opisima. Gde god stigne, Ćosić gomila krupne i neprimerene reči, jake kontraste, besmislena poređ enja, mimo svakog opravdanja i zdrave pameti, a sve u želji da bude nov, neočekivan, “moderan”. Evo malo primera, gotovo nasumce odabranih: “Boleo ga je i san. Tanka skramica sasušene krvi, mlake, bockave.
Čeona kost se odvalila i korica mozga zebe i boli; po njoj se vuče četkica sna, dlakava, oštra, i ne prestaje da boli i kad je ustao pre Simke, pa se obukao brzo da pobegne od bola, da bol iznese napolje, jutro je sivo isto kao i mozak bez čeone kosti, i ledena kora snega što je zakovala krovove i zemlju nije hladnija od njegove kože, jer je i jednu i drugu noćas smreškao vetar, pa se i opanak smrzao, pešice ne može, štala je topla kao žena i kisela kao ona, konji su brzi, i najbrži konji, pa ržu kao vetar noćas, mora je isterati, nije pijan, samo konje da upregne, kuda će?…” (97) /U ovom opisu nije reč o ranjeniku kome je povređena čeona kost, nego o Đorđu koga, iz razloga koje smo pomenuli, mori nesanica i koji je ljut na ženu./; “… noć mu zgazila na zenice, vetar vrišti pod strejama, pa onda skače na jasenove…” (94); “… njene ruke svađale su se sa posuđem.” (77); “Ponudio je da sedne i ona je sela na njegovu drhtavicu a sablja meseca presekla joj lice. Govorila je senkom…” (166); “Zvono ječi, jauče, stravom uzbune plaši noć; veliko, sivo oko neba nadnelo se nad selom, nad zvonarom, viri u Tolu, on vidi i još brže i snažnije trza konopac da zvono smrska nebu zenicu…” (76); “Crveno oko peći gasne i pleh sitno cvokoće.” (58) “Sofra kao zaklana; curi crno vino na njegov opanak.” (50); “Još do zore ognjište će mu se zagasiti, jer je noć kroz odžak provukla hladan patrljak noge i gazi vatru.” (65); “Bezglave zverke mraka čuče pod krevetom i u uglovima, spremne za skok na njega,” (63); “… a mrak tutnji u kacama, ječi i hukće u crnim gomilama.” (55); “… iz otškrinutih vrata zabeleše se zubi u busenu mehandžijine glave.” (17) /To se samo bradati mehandžija pojavio na vratima./; “A kad su stigle do visoke kamene ograde, ona je uplašeno stala, zagledana u tamni obris manastira koji su vešte ruke podmetnule nebu, sada mrkomodrom i zvezdama izubadanom.” (108) “… U glavi zveknu mu reza, škrgutnu katanac i zasekoše po mozgu reči…” (149); “Oko njega seljaci srpovima kolju kukuruze i njihova suva krv šušti, vratovi su im pod sitnim zubićima čelika savijenog u mlad mesec, vratovi im prvim ili drugim mesecom škripe, strahovito, neverovatno, stidno.” (173) itd.
Iako moj komentar na “slučaj” gospodina Ćosića, iznet u Vašem članku o njemu i slovencima (ma šta to značilo) niste objavili (a bilo je grešaka u kucanju i pravopisu sigurno, rado priznajem), napisaću Vama, a i autoru ovog članka, još jedan komentar. pre svega Sudska estetika je veoma hrabro i pošteno štivo, baš kao i ovaj natpis o mom omiljenom srbijansko-kominternovskom Šolohovu u pokušaju (ne zna se šta je gore, da li uspeti u pokušaju kopiranja ili biti originalno loš Šolohov) Ćosić Dobrici.
Pre svega konačno je rečeno ono što je svako od “čitalaca” znao već posle nekoliko stranica Korena: da se rado i lošoj, partiskoj, nedoličnoj, propagandnoj žvrljotini, van granica književnosti i književnog. Uostalom to dokazuju bezbrojne varijacije ideološkog nanošenja smeća, brutalne zlorabe književnosti, zarad ličnog promicanja i samoljubivog štancovanja kojekakvih kvaziistorijskih romana, šunda i kiča, najniže vrste, Vremena smtri, i ko zna čega ne još, već i sami naslovi su bezidejni, prazni, nagde na razini savremenih TV sapunica.
No nanosi gluposti, teoretičara socijalističke literature i danas su predmet izučavanja na svakom od naših fakulteta, gde je i dalje godina 5. (od nulte ‘45. ili 3. od nove nulte ‘71. i uvođenja neostaljinskog samoupravljanja). Zato je definisanje uloge bradova nove umetnosti Bogdanovića, Gligorića, Mihiza i ostalih neophodno izvršiti i završiti. Jer oni su i dalje gospodari naše književnosti. Imam mnogo tužnih primera, ali neka bude rečeno deca, te prve generacije raznorazni Egerići, Gordići i srodni nanizali su gluposti koje su još gore od samih književnih dela a la Koreni. Ima i gore. Posledica takvog odnosa prema književnosti (no žrtvovana je ukupna umetnost a posebno slikarstvo i docnije TV, radio i film) dala je nanose Efemeris - taloga, odabrana dela našeg romanopisca u 16 (šesnaest!) tomova (M.J.Višnjić) što je bezobrazluk bez presedana (osim samog Efemerisa u 100 + tomova). Tako nešto ne bi bilo moguće bez sraza (takođe bez presedana) između politički (čitaj koruptivno) motivisanih izdavača, lažne kritike i naravno pravih para koje služe za veličanje lažnih autora i podsmevanje onima koji nisu niti će biti objavljivani (a još manje u konkurenciji za nagrade koje su strkturni deo ovog lanca, da ponovim bez presedana čak i kada su socijalistička društva bila u pitanju). Jer knjige su samo pasoš za put u visoko društvo, status akademika overa istog (najviše dolikuje piscu). Nije lako razgraditi prpagndnu mašineriju zasnovanu na opipljivim interesima i podeli viokih uloga (novčanih, nekretnine, titule, ambasadorska i mesta predsedavajućih, sve do strukovnih pozicija i kojekvih žirija i urdeničkih mesta). Ali ima jedna vododelnica koju niti jedan od ovakvih književnika ne može da zaobiđe. Pokušaji, makar finansirani od države i paradržavnih institucija, da ih prevedu u druge jezike i književnsti pokazuju svu dubinu besmisla ovakvih dela. Ona ne mogu da postoje van domaćeg konteksta i van čitalaca koji su odgajani da traže i čitaju ovu vrstu tekstova. Da konkretizujem, pomalo, navešću primer jednog kontroverznog autora, pomalo zaboravljanog, Miofdraga Bulatovića. Veliko očekivanje, od nemačke do USA, proisteklo iz piščevog karaktera i inicijalne podvaljene “drugosti” u odnosu na prosek (tema&jezika) domaće literature, revidirano je ubrzo po autrovom samoodstupanju (neizrečenom) od sopstvenih principa (u umetnosti). Sve ostalo nije bitno. Pokušajte, ako niste, da pročitete poslednji roman M. Kašanina, koji se zbiva u predratnom Beogradu, a koji je autro pokušavao da učnini živim, duboko u kasnom socijalizmu. Vrlo neobično izgleda kombinacija slobodnog kezika i slobodnog odnosa prema građi i neprestanog finog udešavanja autocenzurisanih tekstova socijalističkog perioda (ovde ne govorim o Kašaninu i ovom romanu). Čak ni najveći pisac socijalizma B. Pekić nije odolevao sociologiziranju koje odmah revidira umetnički oblikovane pasaže tekstova. jezik mu je slobodan tek u radijskim emisijama i podsmešljivim samoobjašnjavajućim metattekstualnim deonicama. Jasno da nije moguće čvrsto formirati nepostojeću stvarnost, nepostojeće ljude, nepostojeću književnost, a od “malih nogu” depersonalizovanog i praznog čitaoca učiniti partnerom u pustolovini čitanja knjige. Toga u socijalzmu, a posebno ne u samoupravnom socijalizmu nije bilo niti je moglo biti. Uostalom autori udvorice, prisutni u drugom članku na Vašim stranicama, i dalje su velikani naše poezije. Jer imaju i nekoliko stihova u kojima drug nije pomenut. iz dubine bunara u koji smo dospeli neće biti lakog izlaza. A mi još ne prepoznajemo sve niti koje su nam ispleli gedža i njegovi giganti humanizma i nove umetnosti, nastale razdvajanjem umetnosti od književnosti i smisla od delanja (pa i pisanja).
Pozdrav i hvala Vam na ovakvim natpisima.
Odlicno djelo, zasluzena nagrada!