Koreni “NIN-ove nagrade”
Autor: Marinko Arsić Ivkov
I
Kad su krajem 1944. došli na vlast, komunisti su sistematski, do temelja, uništili sve postojeće institucije države i društva. To važi i za institucije kulture i umetnosti, pa i za umetnost samu. Sklonjeni su (ubijeni, prognani ili potisnuti na društvenu marginu) i svi nepodobni pisci i njihova dela (koja su u bibliotekama i knjižarama uništavana, a njihovo pominjanje bilo je zabranjeno).1 Visoki partijski funkcioner i pisac Radovan Zogović je već na prvoj skupštini Saveza književnika Jugoslavije, 1947. godine, raportirao: “Književni život očišćen je od ljudi koji su izdali i književnost i domovinu”. To “čišćenje” bilo je zaista temeljno i vršeno je još dugo posle podnošenja navedenog raporta.
Naporedo sa rušenjem starih, komunisti su stvarali nove, svoje institucije.
Tako je i “čišćenje” književnosti od ideoloških neprijatelja bilo praćeno stvaranjem nove, komunističke literature. Pod budnim okom partijskih teoretičara školovani su mladi pisci, a raznim pritiscima i ustupcima pridobijani su stari, afirmisani u “truloj Jugoslaviji”, koji su izrazili spremnost da “budu na usluzi” novoj vlasti. No vlast je budućnost književnosti ipak videla u mladima. Nova književnost se rađala na širokom frontu. Agitacije u školama, na javnim i partijskim tribinama, u listovima i časopisima, bile su stalne. Svaku objavljenu ili pročitanu pesmu, pripovetku, dramu javno su analizovali i ocenjivali provereni partijski kadrovi. Književni život bio je u poletu. Jedan od mnogobrojnih “instruktora” bio je i bivši partizanski komesar Dobrica Ćosić Gedža, u čijem listu Mladi borac takođe funkcioniše “književna radionica”. (Tako on u broju od 15. avgusta 1945. zamera mladom pesniku Branku V.
Radičeviću što u pesmi “Sutonski dani” peva o dekadentnom sutonu, u vreme kada svima sviće nova zora. U privatnom pismu istom pesniku 1947. godine /koje se nalazi u pesnikovoj zaostavštini/ Ćosić naglašava da je obaveza svakog pesnika da “mobiliše ljudske umove i srca” da prihvate komunističku ideologiju, i da je to njihov petogodišnji plan, “petoletka”.) Ćosićeva književna karijera započela je pod patronatom Milovana Đilasa, koji je u njemu prepoznao srpskog Maksima Gorkog i u njega polagao velike nade. Ćosić je, dakle, bio jedan od pisaca koga je stvorila i iza koga je stajala Partija, i to vrh Partije. Pisac novog doba.
Istovremeno, naravno, i visoki partijski funkcioner.
Partija je svoje pisce bogato nagrađivala – uživali su razne društvene privilegije, bili su, u poređenju sa drugima, dobro plaćeni, njihove knjige zauzimale su glavna mesta u knjižarama, bibliotekama, školskoj lektiri. Jedna od privilegija bile su i nagrade.
U tom kontekstu valja posmatrati i ustanovljenje NIN-ove “Nagrade kritike”, koja je, kako je naglasio predsednik prvog žirija Milan Bogdanović, nagrada piscu za stvoreno delo, a nikako podsticaj za pisanje romana.2 Drugim rečima, predsednik žirija je hteo da kaže da je vreme “obnove i izgradnje” u književnosti završeno i da je NIN-ova nagrada ustanovljena kako bi pokazala da je komunistička književnost 1954. godine dostigla zrelost, jer se tako koncipirana nagrada može dodeljivati samo u literaturi koja je zrela, profilisana i koja je stvorila određ ene vrednosti. Nije teško otkriti da iza takvog Bogdanovićevog profilisanja NIN-ove nagrade stoji političar a ne književni kritičar i da predsednik žirija želi da poruči da smo, što se književnog života i književnosti tiče, već u komunizmu.
Odluka o ustanovljenju NIN-ove nagrade doneta je verovatno krajem 1953. godine, jer je u NIN-u od 1. januara 1954, na str. 10, objavljena vest da je Radnički savet NIN-a usvojio preporuku redakcije da se uvede “stalna književna nagrada NIN-a za najbolji roman ili najbolju dramu objavljenu u protekloj godini”. (Milan Bogdanović će kasnije objasniti da je drama ispala iz konkurencije, pošto nema nikakvih dodirnih tačaka sa romanom.3) U vesti je još pisalo: “Prva nagrada biće dodeljena 1. januara 1955. godine. U obzir za nagrađivanje biće uzeti svi romani i drame objavljeni u toku 1954. godine u svim nacionalnim jugoslovenskim književnostima. Žiri sačinjavaju kritičari: Milan Bogdanović, Velibor Gligorić, Eli Finci, Zoran Mišić, Borislav Mihajlović, Stevan Majstorović.
Žiri donosi odluku svakog poslednjeg četvrtka u godini, a rezultat se objavljuje u prvom januarskom broju NIN-a.” Članovi žirija bili su sve sama kritičarska elita, grobari stare, nazadne i babice nove, napredne književnosti.
Milan Bogdanović je važio za barda komunističke književne teorije i kritike. Njegova teorija književnosti više je ličila na krivični zakon nego na naučni tekst. Ona je, pre svega, bila “svojevrsni skup zabrana”, kako je uočio Dušan Bošković.4 Da je ovakva ocena tačna, pokazuje i ova Bogdanovićeva rečenica o slobodi umetničkog stvaranja: “U literaturi, kao sadržaj i kao motiv, kao dejstvo književnom rečju, nije dopušteno samo ono što bi došlo pod udar zakona: antirevolucionarstvo, protivsocijalistička stimulacija, propaganda za monarhiju, motivi koji raspiruju nacionalnu mržnju i razdor, svako neprijateljsko i reakcionarno negiranje Revolucije i izgradnje socijalizma, kao i sadržaji koji omamljivo slikaju moralno naličje života: pornografija, anarhizam i izobličenosti u naravima i strastima, i tome slično”.5 Bogdanović je, inače, smatrao da literatura treba da bude angažovana, odnosno u službi komunističke ideologije. Čak je i apolitična književnost za njega bila neprijateljska.
“Međutim, tendencija depolitizacije je isto tako politički obojena. Hteti literaturu odvojiti od politike, politiku iz literature udaljiti, u suštini je i sama sobom jedna politička tendencija, za mene vrlo providna i jasna.
Literaturu udaljuju od života, od stvarnosti, pa, prema tome, i od politike samo ona htenja kojima određena politika u danome momentu smeta, i koja se određenoj politici suprotstavljaju kao protivna, pa čak i neprijateljska”.
6 Velibor Gligorić je preporučivao piscima da motive za svoja dela najpre nalaze u govorima državnih i partijskih rukovodilaca, pa tek onda u stvarnosti. Učestvovao je u napadu na Ćopićevu humoresku 1952.
godine i tražio “socijalističku idejnost” u umetnosti.
Eli Finci je 1945. godine u Politici priložio spisak umetnika-neprijatelja.
Bio je zagovornik zabrana književnih dela. “Nisam protiv administrativnih mera. Jer nisu u suprotnosti sa principima samoupravljanja, ukoliko za njih ima opravdanja. Ako nekome zabranjujemo politički zbor zato što je uperen protiv jedne politike, zašto ne bismo zabranili i jednu pesmu čiji je cilj u suštini isti?”7 Zoran Mišić je takođe bio pristalica “administrativnih mera”, tj.
sudskih zabrana, u umetnosti, a afirmisao se napadima na tzv. zapadnu umetnost, koja je vršila štetan uticaj na “narodne mase”, naročito kad je reč o filmu i stripu.8 Borislav Mihajlović Mihiz bio je blizak prijatelj Dobrice Ćosića i propagator njegove literature i politike (obojica su bili članovi u najmanju ruku zagonetne grupe iz Simine 9a). Učestvovao u osporavanju knjige Isidore Sekulić o Njegošu (napad je predvodio Milovan Đilas). Kao “mlad i perspektivan” režimski kadar, a na inicijativu Oskara Daviča, 1952. dobio državnu stipendiju za Pariz. Kad je uz Ćosićevu podršku osnovan NIN, Mihiz je dobio stalno radno mesto književnog kritičara. On će i nakon napuštanja NIN-a dugo biti “siva eminencija” NIN-ove nagrade.
Stevan Majstorović je godinama bio jedan od najagilnijih “instruktora” mladih književnika.
Najvažnije obaveštenje u navedenoj vesti o ustanovljenju NINove nagrade nije ispoštovano. Reč je o rokovima, koji su precizno naznač eni: žiri saopštava odluku poslednjeg četvrtka u (1954.) godini, a saopš tava je javnosti u prvom januarskom broju NIN-a (1955. godine).