Koreni “NIN-ove nagrade”
Autor: Marinko Arsić Ivkov
I
Kad su krajem 1944. došli na vlast, komunisti su sistematski, do temelja, uništili sve postojeće institucije države i društva. To važi i za institucije kulture i umetnosti, pa i za umetnost samu. Sklonjeni su (ubijeni, prognani ili potisnuti na društvenu marginu) i svi nepodobni pisci i njihova dela (koja su u bibliotekama i knjižarama uništavana, a njihovo pominjanje bilo je zabranjeno).1 Visoki partijski funkcioner i pisac Radovan Zogović je već na prvoj skupštini Saveza književnika Jugoslavije, 1947. godine, raportirao: “Književni život očišćen je od ljudi koji su izdali i književnost i domovinu”. To “čišćenje” bilo je zaista temeljno i vršeno je još dugo posle podnošenja navedenog raporta.
Naporedo sa rušenjem starih, komunisti su stvarali nove, svoje institucije.
Tako je i “čišćenje” književnosti od ideoloških neprijatelja bilo praćeno stvaranjem nove, komunističke literature. Pod budnim okom partijskih teoretičara školovani su mladi pisci, a raznim pritiscima i ustupcima pridobijani su stari, afirmisani u “truloj Jugoslaviji”, koji su izrazili spremnost da “budu na usluzi” novoj vlasti. No vlast je budućnost književnosti ipak videla u mladima. Nova književnost se rađala na širokom frontu. Agitacije u školama, na javnim i partijskim tribinama, u listovima i časopisima, bile su stalne. Svaku objavljenu ili pročitanu pesmu, pripovetku, dramu javno su analizovali i ocenjivali provereni partijski kadrovi. Književni život bio je u poletu. Jedan od mnogobrojnih “instruktora” bio je i bivši partizanski komesar Dobrica Ćosić Gedža, u čijem listu Mladi borac takođe funkcioniše “književna radionica”. (Tako on u broju od 15. avgusta 1945. zamera mladom pesniku Branku V.
Radičeviću što u pesmi “Sutonski dani” peva o dekadentnom sutonu, u vreme kada svima sviće nova zora. U privatnom pismu istom pesniku 1947. godine /koje se nalazi u pesnikovoj zaostavštini/ Ćosić naglašava da je obaveza svakog pesnika da “mobiliše ljudske umove i srca” da prihvate komunističku ideologiju, i da je to njihov petogodišnji plan, “petoletka”.) Ćosićeva književna karijera započela je pod patronatom Milovana Đilasa, koji je u njemu prepoznao srpskog Maksima Gorkog i u njega polagao velike nade. Ćosić je, dakle, bio jedan od pisaca koga je stvorila i iza koga je stajala Partija, i to vrh Partije. Pisac novog doba.
Istovremeno, naravno, i visoki partijski funkcioner.
Partija je svoje pisce bogato nagrađivala – uživali su razne društvene privilegije, bili su, u poređenju sa drugima, dobro plaćeni, njihove knjige zauzimale su glavna mesta u knjižarama, bibliotekama, školskoj lektiri. Jedna od privilegija bile su i nagrade.
U tom kontekstu valja posmatrati i ustanovljenje NIN-ove “Nagrade kritike”, koja je, kako je naglasio predsednik prvog žirija Milan Bogdanović, nagrada piscu za stvoreno delo, a nikako podsticaj za pisanje romana.2 Drugim rečima, predsednik žirija je hteo da kaže da je vreme “obnove i izgradnje” u književnosti završeno i da je NIN-ova nagrada ustanovljena kako bi pokazala da je komunistička književnost 1954. godine dostigla zrelost, jer se tako koncipirana nagrada može dodeljivati samo u literaturi koja je zrela, profilisana i koja je stvorila određ ene vrednosti. Nije teško otkriti da iza takvog Bogdanovićevog profilisanja NIN-ove nagrade stoji političar a ne književni kritičar i da predsednik žirija želi da poruči da smo, što se književnog života i književnosti tiče, već u komunizmu.
Odluka o ustanovljenju NIN-ove nagrade doneta je verovatno krajem 1953. godine, jer je u NIN-u od 1. januara 1954, na str. 10, objavljena vest da je Radnički savet NIN-a usvojio preporuku redakcije da se uvede “stalna književna nagrada NIN-a za najbolji roman ili najbolju dramu objavljenu u protekloj godini”. (Milan Bogdanović će kasnije objasniti da je drama ispala iz konkurencije, pošto nema nikakvih dodirnih tačaka sa romanom.3) U vesti je još pisalo: “Prva nagrada biće dodeljena 1. januara 1955. godine. U obzir za nagrađivanje biće uzeti svi romani i drame objavljeni u toku 1954. godine u svim nacionalnim jugoslovenskim književnostima. Žiri sačinjavaju kritičari: Milan Bogdanović, Velibor Gligorić, Eli Finci, Zoran Mišić, Borislav Mihajlović, Stevan Majstorović.
Žiri donosi odluku svakog poslednjeg četvrtka u godini, a rezultat se objavljuje u prvom januarskom broju NIN-a.” Članovi žirija bili su sve sama kritičarska elita, grobari stare, nazadne i babice nove, napredne književnosti.
Milan Bogdanović je važio za barda komunističke književne teorije i kritike. Njegova teorija književnosti više je ličila na krivični zakon nego na naučni tekst. Ona je, pre svega, bila “svojevrsni skup zabrana”, kako je uočio Dušan Bošković.4 Da je ovakva ocena tačna, pokazuje i ova Bogdanovićeva rečenica o slobodi umetničkog stvaranja: “U literaturi, kao sadržaj i kao motiv, kao dejstvo književnom rečju, nije dopušteno samo ono što bi došlo pod udar zakona: antirevolucionarstvo, protivsocijalistička stimulacija, propaganda za monarhiju, motivi koji raspiruju nacionalnu mržnju i razdor, svako neprijateljsko i reakcionarno negiranje Revolucije i izgradnje socijalizma, kao i sadržaji koji omamljivo slikaju moralno naličje života: pornografija, anarhizam i izobličenosti u naravima i strastima, i tome slično”.5 Bogdanović je, inače, smatrao da literatura treba da bude angažovana, odnosno u službi komunističke ideologije. Čak je i apolitična književnost za njega bila neprijateljska.
“Međutim, tendencija depolitizacije je isto tako politički obojena. Hteti literaturu odvojiti od politike, politiku iz literature udaljiti, u suštini je i sama sobom jedna politička tendencija, za mene vrlo providna i jasna.
Literaturu udaljuju od života, od stvarnosti, pa, prema tome, i od politike samo ona htenja kojima određena politika u danome momentu smeta, i koja se određenoj politici suprotstavljaju kao protivna, pa čak i neprijateljska”.
6 Velibor Gligorić je preporučivao piscima da motive za svoja dela najpre nalaze u govorima državnih i partijskih rukovodilaca, pa tek onda u stvarnosti. Učestvovao je u napadu na Ćopićevu humoresku 1952.
godine i tražio “socijalističku idejnost” u umetnosti.
Eli Finci je 1945. godine u Politici priložio spisak umetnika-neprijatelja.
Bio je zagovornik zabrana književnih dela. “Nisam protiv administrativnih mera. Jer nisu u suprotnosti sa principima samoupravljanja, ukoliko za njih ima opravdanja. Ako nekome zabranjujemo politički zbor zato što je uperen protiv jedne politike, zašto ne bismo zabranili i jednu pesmu čiji je cilj u suštini isti?”7 Zoran Mišić je takođe bio pristalica “administrativnih mera”, tj.
sudskih zabrana, u umetnosti, a afirmisao se napadima na tzv. zapadnu umetnost, koja je vršila štetan uticaj na “narodne mase”, naročito kad je reč o filmu i stripu.8 Borislav Mihajlović Mihiz bio je blizak prijatelj Dobrice Ćosića i propagator njegove literature i politike (obojica su bili članovi u najmanju ruku zagonetne grupe iz Simine 9a). Učestvovao u osporavanju knjige Isidore Sekulić o Njegošu (napad je predvodio Milovan Đilas). Kao “mlad i perspektivan” režimski kadar, a na inicijativu Oskara Daviča, 1952. dobio državnu stipendiju za Pariz. Kad je uz Ćosićevu podršku osnovan NIN, Mihiz je dobio stalno radno mesto književnog kritičara. On će i nakon napuštanja NIN-a dugo biti “siva eminencija” NIN-ove nagrade.
Stevan Majstorović je godinama bio jedan od najagilnijih “instruktora” mladih književnika.
Najvažnije obaveštenje u navedenoj vesti o ustanovljenju NINove nagrade nije ispoštovano. Reč je o rokovima, koji su precizno naznač eni: žiri saopštava odluku poslednjeg četvrtka u (1954.) godini, a saopš tava je javnosti u prvom januarskom broju NIN-a (1955. godine).
Iako moj komentar na “slučaj” gospodina Ćosića, iznet u Vašem članku o njemu i slovencima (ma šta to značilo) niste objavili (a bilo je grešaka u kucanju i pravopisu sigurno, rado priznajem), napisaću Vama, a i autoru ovog članka, još jedan komentar. pre svega Sudska estetika je veoma hrabro i pošteno štivo, baš kao i ovaj natpis o mom omiljenom srbijansko-kominternovskom Šolohovu u pokušaju (ne zna se šta je gore, da li uspeti u pokušaju kopiranja ili biti originalno loš Šolohov) Ćosić Dobrici.
Pre svega konačno je rečeno ono što je svako od “čitalaca” znao već posle nekoliko stranica Korena: da se rado i lošoj, partiskoj, nedoličnoj, propagandnoj žvrljotini, van granica književnosti i književnog. Uostalom to dokazuju bezbrojne varijacije ideološkog nanošenja smeća, brutalne zlorabe književnosti, zarad ličnog promicanja i samoljubivog štancovanja kojekakvih kvaziistorijskih romana, šunda i kiča, najniže vrste, Vremena smtri, i ko zna čega ne još, već i sami naslovi su bezidejni, prazni, nagde na razini savremenih TV sapunica.
No nanosi gluposti, teoretičara socijalističke literature i danas su predmet izučavanja na svakom od naših fakulteta, gde je i dalje godina 5. (od nulte ’45. ili 3. od nove nulte ’71. i uvođenja neostaljinskog samoupravljanja). Zato je definisanje uloge bradova nove umetnosti Bogdanovića, Gligorića, Mihiza i ostalih neophodno izvršiti i završiti. Jer oni su i dalje gospodari naše književnosti. Imam mnogo tužnih primera, ali neka bude rečeno deca, te prve generacije raznorazni Egerići, Gordići i srodni nanizali su gluposti koje su još gore od samih književnih dela a la Koreni. Ima i gore. Posledica takvog odnosa prema književnosti (no žrtvovana je ukupna umetnost a posebno slikarstvo i docnije TV, radio i film) dala je nanose Efemeris – taloga, odabrana dela našeg romanopisca u 16 (šesnaest!) tomova (M.J.Višnjić) što je bezobrazluk bez presedana (osim samog Efemerisa u 100 + tomova). Tako nešto ne bi bilo moguće bez sraza (takođe bez presedana) između politički (čitaj koruptivno) motivisanih izdavača, lažne kritike i naravno pravih para koje služe za veličanje lažnih autora i podsmevanje onima koji nisu niti će biti objavljivani (a još manje u konkurenciji za nagrade koje su strkturni deo ovog lanca, da ponovim bez presedana čak i kada su socijalistička društva bila u pitanju). Jer knjige su samo pasoš za put u visoko društvo, status akademika overa istog (najviše dolikuje piscu). Nije lako razgraditi prpagndnu mašineriju zasnovanu na opipljivim interesima i podeli viokih uloga (novčanih, nekretnine, titule, ambasadorska i mesta predsedavajućih, sve do strukovnih pozicija i kojekvih žirija i urdeničkih mesta). Ali ima jedna vododelnica koju niti jedan od ovakvih književnika ne može da zaobiđe. Pokušaji, makar finansirani od države i paradržavnih institucija, da ih prevedu u druge jezike i književnsti pokazuju svu dubinu besmisla ovakvih dela. Ona ne mogu da postoje van domaćeg konteksta i van čitalaca koji su odgajani da traže i čitaju ovu vrstu tekstova. Da konkretizujem, pomalo, navešću primer jednog kontroverznog autora, pomalo zaboravljanog, Miofdraga Bulatovića. Veliko očekivanje, od nemačke do USA, proisteklo iz piščevog karaktera i inicijalne podvaljene “drugosti” u odnosu na prosek (tema&jezika) domaće literature, revidirano je ubrzo po autrovom samoodstupanju (neizrečenom) od sopstvenih principa (u umetnosti). Sve ostalo nije bitno. Pokušajte, ako niste, da pročitete poslednji roman M. Kašanina, koji se zbiva u predratnom Beogradu, a koji je autro pokušavao da učnini živim, duboko u kasnom socijalizmu. Vrlo neobično izgleda kombinacija slobodnog kezika i slobodnog odnosa prema građi i neprestanog finog udešavanja autocenzurisanih tekstova socijalističkog perioda (ovde ne govorim o Kašaninu i ovom romanu). Čak ni najveći pisac socijalizma B. Pekić nije odolevao sociologiziranju koje odmah revidira umetnički oblikovane pasaže tekstova. jezik mu je slobodan tek u radijskim emisijama i podsmešljivim samoobjašnjavajućim metattekstualnim deonicama. Jasno da nije moguće čvrsto formirati nepostojeću stvarnost, nepostojeće ljude, nepostojeću književnost, a od “malih nogu” depersonalizovanog i praznog čitaoca učiniti partnerom u pustolovini čitanja knjige. Toga u socijalzmu, a posebno ne u samoupravnom socijalizmu nije bilo niti je moglo biti. Uostalom autori udvorice, prisutni u drugom članku na Vašim stranicama, i dalje su velikani naše poezije. Jer imaju i nekoliko stihova u kojima drug nije pomenut. iz dubine bunara u koji smo dospeli neće biti lakog izlaza. A mi još ne prepoznajemo sve niti koje su nam ispleli gedža i njegovi giganti humanizma i nove umetnosti, nastale razdvajanjem umetnosti od književnosti i smisla od delanja (pa i pisanja).
Pozdrav i hvala Vam na ovakvim natpisima.
Odlicno djelo, zasluzena nagrada!
Ja sam pisala jedan pozamasan odgovor na Vasu kritiku,
objavljen je u Branicevu, cini mi se..2005. godine.
To je bio moj pionirski text :)
Posto me tema Dobrice Cosica vec strasno iritira jer
svi govore protiv, blate i bukace, a retko ko ga je zaista
citao, posebno ”Korene”, verovatno cu napraviti jedan
knjizevni portret pisca.
Tacnije, preradicu i dopuniti svoj odgovor na Vasu invektivu.
Ukratko: mislim da preterujete malo.
Sto se tice 1944. god. i komunista,
ja ne mogu govoriti o tom vremenu
-naravno zato sto ga se ne secam (!)
i iz pijeteta prema svojoj komunistickoj porodici:)),
ali postoji jedna duhovita sentenca:
”Pre rata nismo imali nista a onda su dosli Nemci i
unistili sve”!
Da li mi mozete reci puno znacenje skracenice NIN?Unaprijed hvala!
NIN- Nedeljne Informativne Novine
“НИН” = Недељне илустроване новине” (иако излазе петком).