Inkriminisani tekst Zorana Gluščevića - Pet varijacija na temu vrelo praško proleće 68.
Iz starog vojničkog albuma Volite li uniforme? Sve uniforme nisu iste, razlikuju se po boji, kroju, znacima, odlikovanjima. Deca vole uniforme, deca se igraju uniformama dok se njihovi očevi igraju oružjem. Deca ne znaju šta sve uniforme znače, roditelji znaju kad ih i zašto oblače. Ali, deca su radoznala, umeju da iznenande svojim pitanjima i da zbune onda kad to najmanje očekuje njihov tata, lepo uniformisan i uparađen i propisno vojnički nakinđuren svim drangulijama koje spadaju u opremu savremenih ratnika… Tada prestaje harmonija zajedničkog i naivnog igranja.
Deca vole da se igraju i fotosima, porodičnim uspomenama, starinskim albumima. Tate uživaju u tome da sav svoj život, a naročito onaj njegov vojnički deo, ovekoveče na fotosima. Tako nastaju domaće porodične fototeke, koje stvaraju i brižljivo neguju sve tate sveta.
Još kao dete igrao sam se takvim albumima, moji prsti najviše bi se zaustavljali na fotosima koji prikazuju sure vojničine sa isukanim sabljetinama i dugač kim brcima, sa puščetinama i pocepanim šinjelima. Zavoleo sam te slike iako nisam ni znao šta znače. Kasnije su mi objasnili i moj je ponos, a i ugled među decom koja nisu imala takve fotose, silno porastao: moj tata u ratu, moj tata u zarobljeništvu, moj tata zasut cvećem kao oslobodilac, mog tatu ispraćaju mađarske žene i deca sa suzama u očima jer im se nije svetio za zlodela njihovih muževa i očeva u zloglasnom logoru u Boldogasonju…
Moj je tata bio ne samo ratnik nego i vitez. Ostavljao je za sobom i suze, doduše, ali suze radosnice, suze zbog rastanka. Ja sam zbog toga ponosan na svoga tatu… I kad god sam se setio mađarske dece, ja im nisam zavideo zbog onoga što su njihove tate radile u Gornjem Milanovcu dok je moj tata čamio u Boldogasonju. I mađarska deca su imala tate, ali ta deca, nimalo svojom krivicom, nisu mogla biti ponosna svojim tatama kao ja mojim… Možda njihove tate nisu fotografisale ono što su radile po Srbiji? Možda njihova deca nikad nisu saznala šta su im tate radile po okupiranim zemljama? Ja nisam imao prilike da im to kažem, a i da sam imao, ne bih mogao to učiniti. Neka misle dobro o svojim tatama, možda će im ta laž pomoći da i sami budu bolji od svojih tata… Ali neke tate vole da se slikaju, šta ćemo sa njima kad im fotosi dođu u ruku njihove dece.
Ne bih voleo da sam u koži takvih tata, ali ni da otkrijem takve fotose kod svoga tate…
Jedan savet svakoj oružanoj sili U ovo opako vreme u kome živimo često je, u nekim trenucima i u nekim situacijama, bolje i ne roditi se. Ali kad ste se već rodili, najbolje je da nikad ne budete tata, ili bar da ne budete tata koji je, u nekim trenucima, u nekim decenijama ovog vremena, morao biti na nekim mestima. Zamislite kakva je to ogavna stvar biti rođen u ovom veku i kao mladić, sa samom činjenicom što ste tada i tada rođeni, što podležete vojnoj obavezi, što je vojska organizacija koja se ne šali, što je sva sila zakona u službi te organizacije kad proganja one koji joj se ne odazivaju, što ste 1956. godine upućeni iz Moskve na vojnu službu u Budimpeštu, 1966. ili 1967. pozvani iz Kanzasa ili Virdžinije “na odsluženje vojnog roka” u Vijetnam, a avgusta prošle godine došli iz Lenjingrada pravo u Prag! Šta da radite? Kako ste mogli da izbegnete sramnu ulogu koja vam je tamo bila dodeljena? Neki su dezertirali, neki su pucali u vazduh, najmanji broj se ubio ili otkazao poslušnost. Vi ostali, nesposobni za otkazivanje poslušnosti, pokušajte, zarad svoje dece i svoga potomstva, da učinite jedno: ni za živu glavu ne dozvolite da vas fotografišu. Ne ostavljajte iza sebe nikakav dokumenat o sebi, ni po koju cenu, ako ne želite da doživite da vas se deca stide i ekskomuniciraju vas iz svoga roda i svoje duhovne zajednice kao što je Hruščov ekskomunicirao Staljina, a Mao Ce Tung – Hruščova.
Ako vam se ipak desi nezgoda da se kao vojnik zateknete u tuđoj zemlji gde ste nepoželjni, i da se izložite fotografskim kamerama, onda dobro otvorite oči, pazite na svaki detalj, na sve što na vama i od vas može da uhvati kamera.
U stvari, u tom slučaju vi ste u istoj situaciji u kojoj i osumnjičeni kome organ krivičnog gonjenja, počinjući prinudan razgovor sa njim, zlobno skrene pažnju: od ovog trenutka pazite šta govorite, jer svaka izgovorena reč može biti na sudu upotrebljena protivu vas. Vojniče! Od trenutka kad ste stupili nogom na tuđe tle, svaki sačuvani podatak o vašem boravku u okupiranoj zemlji može jednog dana biti iskorišćen protivu vas! Isti je slučaj i sa vama, neznani vojniče sa fotografije, svaki detalj te fotografije može biti iskorišćen protivu vas od strane suda istorije.
Ako se neoprezno nasmejete, to može značiti da likujete nad potlačenim stanovništvom u čijoj se zemlji nalazite protivu njegove volje. Ako okačite fotoaparat o svoj vrat i sa naivnom, smernom i iskrenom, radoznalošću razgledate praški barok, to će delovati cinično. Soldateska, koja je otela Pražanima slobodu, bavi se u slobodnim časovima turizmom, dok Pražani sve svoje vreme provode u kuknjavi nad izgubljenom slobodom! Beskrajno sam srećan što nisam imao na sebi vašu uniformu leta gospodnjeg 1968. godine…
Zla sudbina vojničkog poziva I vojnici su ljudi, i vojnici imaju žene, decu, prijatelje, pa srećniji među njima i – unuke. Vojnici se, ne daj bože, ne bave samo ratovanjem ili osvajanjem i pljačkom tuđih teritorija, nego se i žene, osnivaju porodice, rađaju decu, vode pošten mirnodopski život kao i svi ostali ljudi koji ni metka nisu ispalili u svom životu. Iako dosta putuju, i seljakaju se, naročito po tuđoj zemlji, vojnici nisu beskućnici: vole oni i te kako da se ustale na jednom mestu, da se uvreže u tle, da se odomaće, da steknu i održe prijateljstva, da se druže sa mirnim i neratobornim građanima, da uživaju ugled i poverenje, dobar glas u svojoj okolini.
Nezgode porodičnog života jednog aktivnog ili bivšeg vojnika počinju onda kad deca ili unuci stanu da im postavljaju nezgodna pitanja. Nijedan vojnik ni za živu glavu ne priznaje da je profesionalni ubica, unesrećitelj drugih ljudi, rušitelj tuđih domova, tlačitelj tuđih sloboda. U svim zemljama i svim državama sveta neguje se glorifikacija domaće vojske, u svim zvaničnim istorijama uvek je tuđa vojska ta kojoj se pripisuju zverstva, svirepost i nepravičnost, i uvek je sopstvena vojska obavijena oreolom ljudskosti, viteštva, herojstva, plemenitosti i vrlosti.
Ali ako je u državnim i nacionalnim razmerama viteški mit o nacionalnoj vojsci gotovo nerazrušiva fikcija, u individualnim slučajevima dolazi ponekad do tragčinih raspleta i rastakanja vojne mitomanije. Teško vojsci koja ne uspe da prikrije tragove svoga nečoveštva na tuđoj teritoriji! Ima jedna pojava koju dosad psiholozi nisu uspeli da objasne: krvnik ne samo da uživa u nedelu i žrtvi, nego traži da sačuva trajnu uspomenu na svoje zlodelo. Zahvaljujući toj patološkoj sklonosti, istorija savremenih ratova i okupacija i nedela prepuna je najautentičnijih svedočanstava. Ma kako izgledala njegova žrtva i njegovo nasilje, ma u čemu se sastojalo, nasilnik voli da se sa njom naslika.
Zar imamo jednu fotografiju četničkog koljača koji stoji nogom na grlu svoje žrtve? Zar se jedan Nemac fotografisao pored streljanih talaca? Zar je ijedan okupatorski vojnik, ma koje sile i ma u kojem trenutku, propustio priliku da se fotografiše u zemlji koju je okupirao? Klupče patoloških strasti razmotava se i u suprotnom pravcu: žrtve su vezane za mesta svojih mučenja kao i krvnici za mesta svojih nedela. Zar se jedan zarobljenik fotografisao u zarobljeničkom lageru u kojem je gladovao? Zar je jedan logoraš sačuvao neku sitnicu kao uspomenu na fabriku smrti čijem je uništenju izmakao? Zapamtite ova lica! Zapamtite dobro lica sa ovih fotosa! Odsecite ovaj fotos i sačuvajte ga! Možda će se ova ista lica pojaviti sutra i u vašoj zemlji, samo bez uniforme, u civilu, kao naivni turisti koji uživaju u lepotama vaše zemlje, vašeg grada. Ne verujte im, budite oprezni, podozrivi, ako treba i lukavi! Možda oni drukčije deluju kad navuku civilna odela? Možda su onda snishodljivi, uviđavni, blagočestivi? Civilno odelo oplemenjuje! Ali poznaćete ih po hodu! Njima civilno odelo ne pristaje, delovaće kao da nije za njih skrojeno: pokojnik je bio veći! Oni gaze teškim hodom kao da na nogama nose negve a ne plitke cipele. U njihovoj pojavi ima nečeg nezgrapnog kao da su došli sa druge planete. Oni se ulicom kreću nesigurno kao da su tek maločas izašli iz tenkova. Njihovi pokreti su automatizovani iako izgdedaju do krajnosti nehajni. Oni jesu ljudi, živa bića, ali – dirigovana…
I kad se smeju, i kad fotografišu, i kad radoznalo gledaju, i kad se dive, i kad prave široke pokrete rukom – ni na šta ih to ne obavezuje: Befehl ist Befehl! Kad im narede, svoju urođenu dobroćudnost i lica širokih osmeha zamenić e mrgodnošću sure uniforme koja sabija rogove u vreću svakom ko joj se ne povinuje. To što su pre toga dozvolili da postanete svedoci njihovih ljudskih trenutaka, što ste ih sagledali i videli kao ljude, ne obavezuje ih na ljudskost kad stigne naredba iz komande. I oni koji su sa vama, obučeni u civilu, bili ljubazni, neposredni, iskreni i nekontrolisano ljudski, vraćeni u uniforme, postaće nemilosrdni sprovodioci grube sile. Zapamtite lica sa ovih fotosa! Možda će vam jednom zatrebati. Možda će se vama, ili vašoj deci, pružiti prilika da im jednom pogledate pravo u lice; lice u lice! Ako budu mogli da izdrže vaš pogled i da odgovore na vaša pitanja: sad će već biti u civilu, sura uniforma biće daleka prošlost i za njih. Odavno su odslužili svoje, prešli u civilstvo, zaboravili i da su bili vojnici. Ali vi ne zaboravite da ih upitate: šta su radili u Pragu avgusta 1968. godine? Šta su radili u Pragu? Mladi ljudi, vi sa ovog i sličnih fotosa. Nimalo vam ne zavidimo! Kada se jednog dana bude iznova gradilo prijateljstvo između naroda, prijateljstvo bez ideološkog terora i nasilnih posrednika, slobodni ljudi širom sveta zapitaće vas: da niste 66. ili 68. bili u Vijetnamu, da niste 68. ili 69. bili u Pragu? Najgore će biti ako vam ta pitanja postave vaša deca ili vaši unuci. Teško vama ako se utvrdi da ste tih dana zavodili red u Sajgonu ili u Pragu, ovako iskićeni, ugojeni, ulickani, sveži, mrgodni ili nasmejani, sa foto-aparatima u ruci i strogo znatiželjnim izrazom na licu! Ništa vas neće moći da iskupi u očima slobodnih ljudi.
Šta ste tamo radili? Divili se budističkim pagodama, praškom baroku ili najstarijem slovenskom univerzitetu? Možda ste bili samo na odsustvu? Nasilan boravak u tuđoj zemlji za vas je bio nagrada za dobro obavljanje vojne službe? Da li znate kakav je nemir uneo u praške žitelje bat vaših čizama po praškim ulicama? Vaši pogledi skrnave lepotu jednog grada čija je tragedija u nemoći da vam se vojnički odupre.
Vaše prisustvo otkriva nam tragičnu zabludu svake visoko kultivisane nacije. Teško onome ko se isuviše uzdaje u kulturu kao u moć komunikacije, u reč kao sredstvo otklanjanja nesporazuma, u iskrenost kao u jedinu zalogu istorijske egzistencije. Vaše uljudne uniforme i izglancane čizme govore o nemoći ljudskog duha da se jedino duhom odupre sili.
Učoporili ste se, jer bi vas pojedinačno razbilo zračenje ove kulture. Dok se krećete u gomilama, u dobro potkovanim kohortama, kohezija vaše ideološke stege jača je od svakog drugog utiska kojem biste kao pojedinac možda i podlegli. Vaši političari znaju šta rade: dobro su izučili đavolsku nauku vladavine nad ljudskim dušama. Ovako, opasnosti za vas nema: sve što biste da vidite, čujete, osetite – prethodno prolazi kroz ideološke filtre koji imaju čudesnu moć: da belo učine crnim, da humani san o socijalizmu pretvore u izdaju Marksa, težnju za slobodom – u imperijalističku zaveru, pravo na samostalnost – u buržoasku zabludu. Vi ste unapred lišeni napora da mislite, da razmišljate, da se predomišljate, da se kolebate, da odabirate, da se odlučujete.
U vaše ime sve je unapred odlučeno: ostaje samo da pritisnete oroz!*