Cenzurisani tekstovi u “Danasu” i RTS-u spolja gladac, iznutra jadac
Autor: Jovica Trkulja
POVAMPIRENO JEDNOUMLJE U četvrtak 11. oktobra tekuće godine Danas je u rubrici Ličnost pod naslovom “Povratak profesiji” pozdravio dolazak Bojane Lekić za urednika Informativnog programa u “obezglavljenom i rasutom RTS-u”.
Dok je čitaocima Danasa lebdela pred očima u punom sjaju slika “prve dame srpskog nezavisnog novinarstva… koja se nije libila da pita i ono što bi mnogi smatrali nepristojnim” – nova urednica, zajedno sa cenzorskim kolegijom RTS-a (Crkvenjakov-Ristić-Lazović), skinula je sa prvog programa prvu emisiju TV magazina urednika Branislava Guzine (nedavno smenjenog urednika Beogradskog programa). Prilozi Ljiljane Đurđić, Nataše Bogović, Ivane Kronje, Nenada Miloševića, Miše Đurković a i moje malenkosti nisu izdržali stare/nove kriterijume cenzora u RTS-u. Osiono kao u “vunenim vremenima” zabranjeno je njihovo emitovanje u udarnom terminu RTS-a, posle drugog TV dnevnika. Obrazlož enje o “netelevizičnosti emisije” sledilo je nekoliko dana kasnije.
Time su moćnici (i oko) RTS-a pokazali da i dalje čvrsto drže daljinske upravljače, a novu glavnu urednicu, “koja se najednom pokazala spremnom da po visoku cenu brani čast profesije”, stavili su na veliko iskušenje: profesija ili jednoumlje i cenzura? Dva dana pre toga, na istoj strani Danasa nije se pojavila (po treći put od “oktobarske demokratske revolucije”) kolumna Contra/Schiht Ljiljane Đurđić. Reč je o najčitanijoj kolumni ovog lista, u kojoj autorka opisuje događaje vezane za stradanje Srbije u periodu od septembarskih izbora i dolaska dosovskih junaka na vlast i rezultata njihove jednogodišnje vladavine. Gđa Đurđić je u prepoznatljivom stilu, izdvojivš i svoj glas iz hora, ovog puta pisala kritički o liku i delu premijera Đinđića i njegovih mlađanih trabanata, o njihovom prepotentnom i narcisoidnom nastupu na kongresu DS-a. Redakcija Danasa je sa indignacijom odbila da objavi ovu kolumnu, a zamenik glavnog urednika je, umesto obrazloženja, sasuo u lice gđi Đurđić niz uvredljivih gadosti.
Na taj način, Danas se pridružio onim medijima u Srbiji koji svaki kritički glas žestoko kritikuju i guše. Zato je na njegovim stranicama sve manje mesta za tekstove gđe Đurđić i sličnih autora, ali je sve više prostora za dnevničke, lične i sl. zapise mnogobrojnih ketmana i kameleona koji su verno služili i odlično plivali u Miloševićevom satrapskom režimu.
Pišući svoju kolumnu “U bespuću” u Danasu tokom protekle dve godine, ponadao sam se da je nepovratno prošlo vreme jednoumlja, uzurpacije prava na istinu, progona autonomnih autora, cenzurisanja i zabrana. Poverovao sam da dolazi novo vreme, u kojem je uslov dostojanstvenog života čoveka i zaloga naše ljudskije budućnosti – sloboda mišljenja i govora i to mišljenja što smelijeg, raznovrsnijeg i slobodnijeg.
Međutim, najnovije zabrane po medijima zastrašujući su znak povampirenog jednoumlja, ubedljiv dokaz da kod nas još preovlađuju monolozi moćnih zasnovani na argumentu snage, a ne na snazi argumenta, na dogmatskoj isključivosti i neargumentovanoj uzurpaciji prava na jedino ispravno gledište.
Otuda se, s puno razloga, postavlja pitanje o kakvom je to “povratku profesiji” reč? Ima li tu bilo kakvog profesionalizma, a o etici da i ne govorimo? O čemu, zapravo, govore najnovije zabrane i progoni po medijima diljem Srbije? Ne zavaravajmo se: medijski kredo u Srbiji je bio i ostao proizvodnja političke lojalnosti, onesposobljavanje građana da misle svojom glavom, instrumentalizacija novinara, manipulacija podanicima i industrijsko oblikovanje javnog mnjenja. Daljinski upravljači medijskim mrakom Srbije posle oktobarskog prevrata prešli su samo iz jedne u drugu ruku.
Aktuelnim vlastodršcima u Srbiji i SRJ, jednako kao i onima u doba Miloševića i Broza, nisu potrebni novinari koji misle svojom glavom, koji su spremni da pošto-poto slede najviše profesionalne i etičke standarde svoje struke i koji poštuju istinu, ljudska prava i objektivno informisanje kao najviši princip svoje profesije. Naprotiv, njima su potrebna lakejska novinarska škrabala, korumpirani direktori i ambiciozno disciplinovani urednici, koji će zarad višeg statusa, privilegija, lukrativnog ćara, ekspresne političke ili profesionalne promocije, prihvatiti podanički odnos medijskih vazala i lakeja. Jer, u industriji svesti bivšeg/sadašnjeg režima koja državnu kontrolu praktikuje totalitarno, novinarima je namenjena uloga transmisije, pukog izvršioca, a ne kreatora.
Zato nove zabrane i cenzure nisu nikakvo iznenađenje. One su sasvim logične, razumljive i “normalne”. Jer, slobodna, kritička reč ugrožava autoritarni poredak i smrtna je opasnost za osione vlastodršce. Oni i njihovi medijski lakeji to dobro znaju. Tu ih instikt vladanja i dominacije ne vara. Stoga se od njih ne može očekivati da tolerišu i podupiru autonomno, slobodno i kritičko novinarstvo. Time bi potkopali temelje svoje moći i svog položaja.
U srpskom bespuću ponovo se igra stara predstava – medijski bal vampira, sa novim ketmanima u glavnim ulogama. Sem novih demokratskih maski i elegantnih dosovskih kostima, sve je ostalo isto. U mraku, iza scene, povampireno jednoumlje siše krv ostacima slobodnog novinarstva, da bi na svetlo dana isplivala strategija zabašurivanja i zamagljivanja do 5. oktobra 2000. jasne granice između despotizma i slobode, gospodara i sluge, dželata i žrtve.
Tom medijskom balu vampira pridružio se, izgleda, i list Danas, koji je svojevremeno, po cenu zabrana, drakonskih kazni i progona, pronosio sveću medijske slobode Srbijom. Poslednjih meseci dozvolio je da mu navuku autoritarni jaram i stege jednoumlja; uputio se stranputicom neprofesionalnog i vazalnog novinarstva i našao u bespuću (auto)cenzure, profesionalnog i moralnog posrnuća.
U takvom Danasu, razume se, nema više mesta, ni potrebe za mojim kolumnama. Kao dojakošnji saradnik Danasa, a u ime njegovih najlepš ih tradicija koje i mene obavezuju, protestujem i dižem svoj glas protiv bezrazložnih, anticivilizacijskih i neprofesionalnih zabrana u “oslobođ enim” srpskim medijima.
P.S. Zahvaljujem čitaocima Danasa, koji su se pokazali kao najiskreniji, najobjektivniji i najoštriji kritičari mojih tekstova. Oni su me hrabrili nadom da zlo, nasilje i prevara ne mogu trajno vladati svetom.
Podsticali su me na pisanje, uprkos beznađu, govoru mržnje i ratu koji obesmišljavaju svaku reč. Uzdam se u razumevanje i podršku onih čitalaca koji refleksno stoje na strani slobodnih strelaca, na strani onih koji su sami na brisanom prostoru, bez zaštite, zaklona i odstupnice.2 Beograd, 13. oktobar 2001.
2 Redakcija Danasa je odbila da objavi ovaj tekst i tako okončala dvogodišnju saradnju sa piscem kolumni “U bespuću”. (Prim. autora).