Cenzurisani tekstovi u “Danasu” i RTS-u spolja gladac, iznutra jadac
Autor: Jovica Trkulja
1. Rokada vozača i suvozača. U slavljeničkoj euforiji kojom se ovih dana širom Srbije obeležava godišnjica tzv. srpske oktobarske revolucije, mnogo je razloga da se podsetimo trezvenog upozorenja Benžamena Konstana, koji kaže: “Političke promene ne znače skoro ništa.
Pravi istorijski napredak je onaj koji se odigrava u dubinama društva.” U toj optici, politički prevrat u Srbiji značio je odbacivanje nepodnoš ljive stvarnosti i rokadu dojakošnjih vozača i suvozača srpske pogibelji.
Dramatični kraj Miloševićeve vladavine možda je krah starog režima, ali ne i kraj starog društva koje se, za razliku od režima, ne može političkim dekretom promeniti i pretvoriti u civilno društvo.
Kategorički imperativ DOS-a u predizbornoj kampanji glasio je: “Nema više nerešeno – sve će biti rešeno kad padne Milošević!” Lideri DOS-a, koji su olako obećali oporavak zemlje odmah sa njihovom izbornom pobedom, sada ne hajući za to bezočno se otimlju o vlast i tuku oko plena. Zauzeti time, oni su deo svoje oktobarske pobede prepustili snagama poraženog režima. Njihov legalizam se sve više pokazuje kao novi oblik otpora reformama i modernizaciji.
Revolucionarni zanos i patos ubrzo su našli svoj smiraj u ambijentu predmoderne nušićevske Srbije. Očekuje se samo čas da “mali od Nušića” uleti među nas i vikne “Pala vlada”! 2. Simulakrum liberalne demokratije. Stoga, krajnje je vreme da oktobarska euforija ustupi mesto trezvenijem razmišljanju. Slomom Miloš evićevog režima procesi konstituisanja Srbije kao moderne demokratske zajednice oživljavaju i počinju da žive tamo gde su nasilno prekinuti.
Pri tome, srpsko “oslobađanje istorije” i “povratak u (modernu) istoriju” dobija sve više odlike osvete istorije.
Posle oktobarskog prevrata, Srbija je krenula putem tranzicije.
Suočena sa strašnim posledicama autoritarne vladavine jednog satrapskog režima, nova vlast je učinila prve korake ka izlazu iz bespuća i ostvarila značajne rezultate, naročito na međunarodnom planu.
Međutim, na drugoj strani, DOS nije uspeo da uspostavi suštinski diskontinuitet sa prethodnim režimom. Glavni problemi nisu rešeni, već su produbljeni. Umesto izlaska na evropski drum, nameće nam lažne dileme i anahrone teme o karakteru države, obliku vladavine, o crkvi, veronauci i sl. koje su nebitne za demokratsku tranziciju.
Letimičan pogled na dvojno knjigovodstvo jednogodišnje vladavine DOS-a jasno ukazuje da na istorijskim terazijama minusi daleko pretežu nad plusevima, da je tzv. dosovska demokratija krhka i ranjiva, jer njene slabosti daleko nadmašuju vrline. Time su široko otvorena vrata pretvaranju dosovske vladavine u demagošku demokratiju. Iza simulakruma liberalne demokratije skriva se istina o izopačenoj autoritarnoj stvarnosti, odnosno spolja (demagoški) gladac, iznutra (demokratski) jadac.
3. Stubovi vlasti / mačke u vreći. Politička praksa vladavine DOS-a još uvek nije izašla izvan okvira autoritarnog modela. Gotovo svi elementi prethodnog režima prepoznatljivi su u stvarnosti dosovske Srbije.
Osnovni stubovi, poluge vlasti Miloševićevog režima (monopol nad finansijama i ideološkim aparatima, lojalni partijsko-državni aparat i vojnopolicijski kompleks) ostali su nepromenjeni. Lideri DOS-a, na čelu sa premijerom Đinđićem i predsednikom Koštunicom, više su energije i vremena utrošili u borbi za preuzimanje ovih poluga vlasti, nego njihovoj promeni i reformama.
Kako vreme odmiče, u DOS-u se kao u ogledalu odslikavaju slabosti prethodne koalicije. Sa porastom socijalno-ekonomskih problema u društvu, rastu i tenzije u DOS-u. Ova koalicija sve više nalikuje na 18 mačaka vezanih u jednoj vreći, koje bi najradije iskočile i samostalno krenule u lov. Na okupu ih drži ne zajednički program i politička kohezija, već spoljašnji zajednički problemi, potencijalni i stvarni neprijatelji, kao i činjenica da nijedna stranka DOS-a nema dovoljno vlastitih mandata da izlaskom ugrozi apsolutnu većinu koalicije u Skupštini Srbije.
Poslednjih nedelja porasli su animoziteti stranačkih lidera i nastupila dosad najteža politička kriza Vlade i DOS-a. Ona će imati dalekosež ne posledice i predstavljaće početak kraja DOS-a, koji će završiti neslavno kao i sve prethodne koalicije srpske opozicije.
4. Između pijanca i kockara. Osnovni uzroci neuspeha reformi i mršavi rezultati jednogodišnje vladavine DOS-a proizlaze iz neuspele modernizacije i nedovršene države. Reč je o “modernizaciji bez modernosti” (R. Darendorf), jer su suspendovana dva ključna faktora zapadne modernizacije – građanin i preduzetnik.
Zato na godišnjicu oktobarskog “bljeska slobode”, sa mnogo rezignacije, možemo zaključiti: U Srbiji ništa novo! Uprkos zaglušujućoj buci i velikim očekivanjima od naše “oktobarske revolucije”, Srbija nije raskinula sa autoritarnim, niti je uspostavila demokratski poredak.
Zapravo, oktobarski prevrat je predstavljao samoodbrambeni refleks masa od brutalno kriminalizovanog režima. Po svemu sudeći, to je još jedna revolucija izneverenih nada, čiji je najveći domet “oslobođenje prostora za nadoknađivanje propuštenog razvoja” (Habermas).
Otuda još ne možemo govoriti o postmiloševićizmu, već o antimiloš evićizmu u kojem se odvija, u raljama “anti” i “post”, magijski obred poništenja, ne suštine starog režima, već njegovih pojavnih posledica.
Stoga, kako god borbeni dosovci svojom revolucionarnom retorikom pokušavali negirati Miloševićev režim, oni ga zasad samo dopunjuju.
Nastavi li ovako, nova dosovska vlast će ubrzo građane Srbije staviti pred dilemu sličnu dilemi supruge koja se, bežeći iz bračnog pakla sa pijancem, preudala za kockara, te sada na novim mukama razmišlja o novom braku, ili vraćanju pijancu.
5. Vitezovi kao rentijeri. Pomenute slabosti i mane dosovske demokratije ne smeju se potcenjivati, a još manje prikrivati. Njih valja biti svestan pogotovu danas, kada se u Srbiji ponovo učvršćuje autoritarni poredak i kada na političku scenu sve arogantnije stupaju zakleti protivnici i neprijatelji demokratije. Reč je o sve militantnijim neofašističkim i neoklerikalnim grupama i pokretima, koji bi na “demokratsku silu da odgovore Bogom blagoslovenom pravednom silom” i za koje je demokratija oličenje zla – “poluga globalne ideološke manipulacije kojom se razaraju suvereniteti nacionalnih država”. Sasvim je izvesno da će ove snage učiniti sve da se, koristeći slabosti dosovske vlasti i nemoć demokratskih snaga i institucija, dočepaju vlasti i ukinu demokratiju.
Sve u svemu, dosovski vitezovi demokratije su umesto radikalne promene društva zasad uspeli da promene sebe. Postali su rentijeri demokratije.
Demokratija u Srbiji se našla na kritičnoj tački, sa koje se prevladavaju njene mane i slabosti, ili se ona deformiše i survava u kaljugu predgrađanskog, predmodernog društva.1