Vlast muzike — muzika vlasti
Autor: Zoran Hristić
Zoran Hristić kompozitor,
Beograd
Budući da smo dobronamerno okupljeni pod nevidljivim svodovima negotinskog hrama muzike, prilika je da se obratim senima Stevana Stojanovića Mokranjca, jer je njegov dar, posvećen autohtonoj umetnosti i duhovnosti naroda, preživeo prohujali vek velikih lomova i bio deo vlasti muzike u sudaru sa paklom muzike vlasti. Svedoci smo vremena apsolutne vlasti muzike, koja je, zahvaljujući ogromnoj snazi medija, pokrila celu planetu i koja nas, kao Orvelov ,,Veliki brat‘‘, prati na svakom koraku. Dešava nam se da u susretu sa hodajućim ,,mobilno-telefonskim govornicama‘‘ čujemo citate muzike Baha ili Čajkovskog zajedno sa muzičkom porukom da se ,,spreme četnici‘‘! Objašnjenje za ovu namernu digresiju daću kasnije.
Ja, iznad svega, verujem u superiornost umetnosti, kao najvišeg i najtrajnijeg oblika ljudske aktivnosti. Muzika može da prevaziđe jezik i nacionalne prepreke i da se direktno obrati ljudskom duhu. Ali moramo biti svesni da bi medalja, koju bi iskovala vlast muzike, neminovno morala da ima dve strane. Zlatnu, za večnost velike umetnosti zvuka, i tamnu, za muziku vlasti. Pitanje na kojem ću se zadržati glasi: koliko zlato tone, a mulj isplivava? Svakom ko trezveno razmišlja jasno je da je zabluda da je muzika samo sredstvo opuštanja, igre, veselja i, nadasve, duhovne nadgradnje.
Rečnik muzike vlasti otklanja nedoumicu pod slovom ,,M‘‘ — muzika kao opojno sredstvo manipulacije. Kao dokaz navešću vam nekoliko primera.
U ,,pripremnom‘‘ periodu pred II svetski rat u Nemačkoj su stvarani sjajni marševi. Čemu su služili? Zarad pokretanja miliona ljudi u suludi pohod.
Čitave generacije u titoističkim školama vaspitavane su masovnim pesmama, bez prilike da čuju makar jedan takt genijalne Mokranjčeve liturgije! Sa ovog mesta dužni smo da se izvinimo Mokranjčevim senima i da objasnimo zašto je, u minulim godinama, ceo srpski narod prisustvovao demonstraciji muzičkog beščašća muzike vlasti, koja je doprinela da ,,Rukoveti‘‘ budu povremena iznenađenja osuđena na skrajnuto postojanje, jer je Šumadiji nametnut haremski zvuk. Ona će, umesto da igra kolo, vrteti kukovima i mahati rukama. Zaslepljena polumesecom, neće videti sopstveni krst.
Za nakaradnu vlast to je bio pun pogodak i temelj za gradnju tamnog vilajeta muzike vlasti, propagirane kao muzike koju ,,narod voli‘‘! Ta forsirana muzika vlasti, bez identiteta, uvezeni surogat nečega što je nemoguće identifikovati, naišla je na pogodno tle u dramatično većinskom delu neobrazovanog naroda. Timeo hominem inius libri — bojim se čoveka koji zna za samo jednu knjigu. Čvrst, surov i nepokolebljiv, on zastupa ideologiju. Specijalizovani duvači orkestra muzike vlasti trubili su sa usijanih ekrana, sa radija, sa trgova i posela o narodnoj ljubavi za ,,muziku koju voli‘‘. Bila je to kamuflirana laž i zato dozvolite da je raskrinkam ovom krucijalnom definicijom: Kada dođe do spoja centra moći i muzike, onda to nije muzika ,,koja se voli‘‘, već nametnuti pogled na svet, Potemkinov svet muzike vlasti.
Forsirani folklorni kič, kao prazna tikva bez korena, nije ništa drugo do kamuflirani nacionalizam. Zamah takvog nazovifolklorizma nije antropološ ke, nego nacionalističke prirode.
Pošto kič i folklor koji je napustio antropološku sferu ne traže prefinjen i istančan duh, rafiniran ukus, svedeni su na orgijastičko samozadovoljavanje nacionaliste koji nema potrebu ni za čim što pomera granice derta smeštenog pod šarenu šatru iz koje se ori poklič ,,čistih‘‘ i ,,izabranih‘‘. Poklicima ,,čistih‘‘ i ,,izabranih‘‘ intonaciju je davao veliki deo intelektualne elite srpskog naroda.
O tom delu srpske intelektualne elite mislim kao o najgorem sloju raspamećenog i obezglavljenog naroda. Mislim na deo intelektualne ,,elite‘‘ koja je mase trovala predrasudama kroz institucije kojima je vladala, a po kulturnom modelu i matrici koja uvek vodi njetovštini -svemu, unapred, reći NE. To je načelo rušenja, načelo koje brutalno ignoriše sve ono što svet prihvata i ugrađuje u svoju kulturu i kulturu sveta. Glavni cilj budale je da se prikaže pametnim, a pametnog da se napravi budalom. Tim putem su i u umetnosti postignuti veoma uspešni rezultati.
Izvinjenje institucionalizovanih muzičkih ćutologa, kao dela inteligencije koji se učio na delima Mokranjca, Stevan Stojanović, uveren sam, ne bi prihvatio.
Niko posle izvesnih godina više nema pravo na površnost, neupuć enost i amneziju. Suprotno prethodnom, postoji jedan prastari i dostojanstveni uzor. U legendarnoj Kini ,,starih kraljeva‘‘, u državnom i dvorskom životu muzici je bila dodeljena vodeća uloga. Napredak muzike identifikovan je sa napretkom kulture, morala i države, a majstori muzike imali su strogo da bde nad očuvanjem i čistotom starih tonskih redova.
Ni države u rasulu, ni narodi zreli za propast ne mogu bez muzike.
Ali njihova muzika je bučna. Što je muzika bučnija, to ljudi bivaju melanholičniji, zemlja ugroženija, a vladar tone niže! U takvim situacijama, pre nego što kultura postane sposobna za stvarno samoposmatranje i novo svrstavanje, mora prvo da sledi presvrstavanje sveta i morala kroz politiku i, nažalost, rat.
Kriza nije ništa kritično. To je časna, legalna periodična pojava u evoluciji individue, društva i univerzuma. Kriza je ono što se savlađuje i prevazilazi. Pomoć postradalima od poplave nije nikakav humanizam, već društvena obaveza civilizovanih ljudi. Sve češće čujemo kako je ,,izostala pomoć ministarstva kulture‘‘, kao da je ministarstvo, ne daj bože, crveni krst. Ministarstvo je obavezno da zaustavi sat koji pokazuje da na kazaljci, a u pet do dvanaest, visi vlast muzike u Srbiji. Obavezno je da prekine dvogodišnji muk o predlogu eminentnih i dobronamernih muzičara u vezi sa, neshvatljivo okasnelim osnivanjem Mokranjčeve zadužbine ovde, u Negotinu, a ne u krugu dvojke u Beogradu. Tek kada zadužbina bude osnovana, srpski narod će moći da podigne glavu k nebu i da traži oprost od Stevana Stojanovića Mokranjca.
* * Negotin, 2003. godine.