Uvodne napomene
Autor: Jovica Trkulja
Tokom protekle godine u raspravama o lustraciji u Srbiji u prvi plan je iskrslo, kao najproblematičnije i najspornije, pitanje o zakonu o lustraciji, o njegovoj pravnoj, političkoj i moralnoj utemeljenosti i svrsishodnosti.
Inicijativu za donošenje zakona o lustraciji pokrenuo je u proleće 2002. godine Građanski savez Srbije. Sem u nekoliko vojvođanskih gradova (Kikinda, Zrenjanin i dr.), ta inicijativa je ostala bez odjeka u stručnoj i političkoj javnosti Srbije. Izuzetak je bio Centar za unapređ ivanje pravnih studija u Beogradu, koji je angažovao grupu stručnjaka, koja je krajem 2002. godine sačinila model Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava. Ignorisan od relevantnih političkih i stručnih faktora, činilo se da će taj model ostati van optike dosovske vlasti.
Međutim, poslanici Demokratske stranke u Skupštini Vojvodine 11.
februara 2003. godine pokrenuli su inicijativu da Narodna skupština Srbije donese zakon o lustraciji. Zahvaljujući toj inicijativi i činjenici da su političari u vladajućem DOS-u, posle ubistva premijera Đinđića 12.
marta 2003. godine napokon shvatili da se zlo autoritarne prošlosti mora savladati da se ne bi ponovilo — u Narodnoj skupštini je pokrenuta inicijativa da se po hitnom postupku usvoji Zakon o lustraciji. Kao osnova poslužio je model Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava koji je izradio Centar za unapređivanje pravnih studija i on je, sa neznatnim izmenama, usvojen 30. maja 2003. godine u Narodnoj skupštini. (Službeni glasnik RS, br. 58/2003). Predlagači ovog zakona su istakli da je donoš enje ovog akta nužno u procesu prevladavanja autoritarne prošlosti, nastavka započete borbe protiv organizovanog kriminala, kao i da je reč o ispunjenju jednog od uslova za ulazak u Evropsku uniju.
Za usvajanje Zakona o lustraciji glasalo je 111 od 127 prisutnih narodnih poslanika, pa je i ovaj akt Narodna skupština usvojila na ivici kvoruma. Opozicioni poslanici odbili su da glasaju za Vladin predlog zakona. Parlamentarna opozicija je kao razlog za neslaganje s karakterom i rešenjima u ovom Zakonu iznela načelnu primedbu da je ,,reč o političkom aktu čiji je jedini cilj progon političkih protivnika‘‘. Posle toga, opoziciona parlamentarna Socijalistička narodna stranka je dostavila Narodnoj skupštini Predlog da se po hitnom postupku donese zakon o prestanku važenja Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, s obrazloženjem da je neustavan i da bi se njegovim stavljanjem van snage mogle sprečiti štetne posledice koje mogu da nastanu po bilo kog građanina.
Deset meseci od stupanja na snagu taj Zakon je ostao tek mrtvo slovo na papiru. Po svemu sudeći, ta praksa će se nastaviti i ubuduće.
Jer, primena Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava ne spada za sada u prioritete srpske političke elite. Štaviše, nakon parlamentarnih izbora 2003. godine na pomolu je odlučan raskid, ali ne sa prošlošću, već sa lustracijom kao metodom savladavanja autoritarne prošlosti. Stoga lustracija u Srbiji nema budućnost. Doneti zakonski i podzakonski akti imaće samo istorijsko značenje.
Pored nerazumevanja pravne prirode i političkog smisla lustracije, osnovni uzrok propadanja ove ideje u političkom životu Srbije leži, prvo, u nespremnosti i protivljenju političke elite; i drugo, u nepostojanju (samo)svesti o nužnosti suočavanja sa zlom prošlosti da bi se ono savladalo i prestalo da vlada našom sadašnjošću i budućnošću. Iz tih razloga zaključak naših vodećih pravnika je duboko obespokojavajući: mere diskvalifikacije zbog kršenja ljudskih prava koje su do sada primenjivane u Srbiji nisu imale lustracionu prirodu. Srbija još uvek nije spremna za lustraciju. Štaviše, s obzirom na nepostojanje volje političke elite i nezainteresovanost naroda u Srbiji, nema dobrih izgleda ni za običnu diskvalifikaciju. Na delu je sve očigledniji kontinuitet sa ranijim režimom, koji, svakako, ne može doprineti formiranju odluke da se u vidu postupka diskvalifikacije (još manje lustracije) otvori pitanje autoritarne prošlosti.
Zato današnje kritičko preispitivanje lustracije, odnosno odgovornosti za kršenje ljudskih prava nije samo značajno u smislu skolastičkog traktata i jurističkih nadmudrivanja, već je svojevrsna reafirmacija ključnih pravno-političkih kategorija i koncepata moderne demokratske pravne države i njihovog uzdizanja do istorijske samosvesti i civilizacijske alternative.