Uvodne napomene
Autor: Jovica Trkulja
Reč ,,lustracija‘‘ je, nakon perioda potpunog odsustva iz jezičke prakse i političko-pravnog govora, ušla u period hiperinflatorne upotrebe sa raznovrsnim značenjima. Izvorno značenje lustracije u antici i srednjem veku je čišćenje od grehova, čišćenje žrtvom. U pitanju je obredno kađenje osobe ili prostora kako bi se odagnale ,,nečiste sile‘‘, ili neki drugi postupak kojim se ritualno ,,čisti od loših uticaja‘‘.
Po preovlađujućem mišljenu u savremenoj teoriji, lustracija u društvima u tranziciji nema ništa zajedničko sa svojom antičkom imenjakinjom.
Naime, ona se sastoji u privremenom onemogućavanju pristupa javnim funkcijama ljudima koji su se u prethodnom sistemu teško ogrešili o prava svojih sugrađana (A. Zidar, V. Dimitrijević). U pitanju je pravni institut sui generis, koji nema isključivo kazneni karakter. Lustracija je pokušaj da se oni koji su u poraženom autoritarnom režimu igrali važnu ulogu spreče da ne naškode novom režimu ako su kršili ljudska prava.
Ona je specifična vrsta diskvalifikacije kvalifikovana katarzom (V. Vodinelić).
U njoj preventivni elementi preovlađuju nad kaznenim. Realizuje se kao proces koji je u tranzicionom periodu zakonom i vremenski ograničen, a kao individualna mera, unapred je zakonom određeno njeno trajanje. Uz to, lustracija je odgovornost i za ona kršenja ljudskih prava koja su bila krivična dela, ali čije je gonjenja zastarelo.
Rodno mesto lustracije nije u Nemačkoj, Italiji i Japanu, i nju ne treba vezivati za doba denacifikacije, odnosno defašizacije. Savremena lustracija se javlja u Istočnoj Evropi devedesetih godina XX veka posle propasti evropskih realsocijalističkih režima. Naime, u tim zemljama se postavilo pitanje odgovornosti vršilaca visokih funkcija koji su zloupotrebili moć ili su se nekažnjeno ogrešili o zakon dok su bili u poziciji moći. Nove vlasti su donele zakone o lustraciji, kojima se ovakvim kadrovima zabranjuje vršenje javnih i rukovodećih funkcija za pet ili više godina, dok ne prođu svojevrsnu obuku iz oblasti ljudskih prava i osnova demokratskog društva. Lustracija je sprovedena sa manjim ili većim uspehom u Češkoj, Poljskoj, Mađarskoj i Rumuniji.
U aktuelnim raspravama lustracija se upotrebljava u tri značenja: etičkom, političkom i pravnom. Najsloženije je i najproblematičnije određ enje pravne prirode, značenja i mesta lustracije u pravnom sistemu. O tome se vode oštre polemike u stručnim diskusijama i kontroverznim javnim debatama. Lista argumenata protiv lustracije veoma je duga i može se sažeti u sledećih tridesetak tačaka:
- lustracija je religiozni obred u kojem racionalni ljudi, posebno ateisti i pravnici, nemaju šta da traže,
- lustracija je koska Novog svetskog poretka bačena posle pada Berlinskog zida 1989. godine u društva u tranziciji Srednje i Istočne Evrope, lustracija je čistka nalik na staljinističke, fašističke, Brozove i sl.,
- lustracija je oblik revanšizma prema funkcionerima i beneficijarima bivšeg autoritarnog režima,
- lustracija je uvođenje na mala vrata moralno-političke podobnosti,
- lustracijom se krši ustavna zabrana retroaktivnosti,
- lustracijom se krši načelo zakonitosti,
- u lustracionom postupku teret dokazivanja pada na optuženog,
- lustracijom se krše osnovna krivičnopravna načela: nullum crimen, prezumpcija nevinosti i sl.
- lustracija je maskirano krivično delo, jer je svako kršenje ljudskih prava protivpravno,
- pravna priroda lustracije je sporna i protivrečna,
- mesto lustracije u pravnom sistemu je nejasno i neodređeno,
- povreda ljudskih prava je pravno neodređen, bezobalan pojam, pod koji se može podvesti bilo šta,
- lustracijom se kažnjava ne zločin, već greh.
- lustracija sadrži elemente moralno-političkog očišćenja i služi zadovoljavanju potrebe da se gresi okaju,
- lustracija pravi konfuziju između doušništva i obaveze građana da nadležnim organima dostavljaju podatke o učiniocima krivičnih dela,
- lustracija je neprihvatljiva, jer nije trajna mera već ad hoc postupak posle sloma autoritarnog režima,
- lustracija je oblik kolektivne odgovornosti,
- lustracijom se ne kažnjavaju počinioci najtežih dela, već samo oni koji vrše ili pretenduju na javne funkcije,
- lustracija je oblik ucene (putem zakona),
- lustracijom se negiraju osnovni principi pravne države i kompromituje demokratija,
- lustracija je oblik paternalizma kojim se negira subjektivitet građanina i suverenitet naroda i koji vraća čoveka u nepunoletstvo navlačeći mu ,,jaram nezrelosti‘‘ (Kant),
- lustracija je u suprotnosti s liberalnom idejom slobode i pravnog ograničavanja državne vlasti, lustracija se vrši u ad hoc postupku bez valjanih procesnopravnih jemstava ljudske sigurnosti i slobode,
- lustracija je svojevrsno izigravanje pravde, jer nužno dovodi do nejednakog postupanja s manje-više istovetnim navodnim krivcima,
- lustracijom se otvara problem legitimnosti trenutnih državnih upravljač a koji hoće da je ostvare, posebno organa koji će je sprovoditi,
- lustracija je neprecizna: na koji period ograničiti dejstvo lustracije ex tunc (13.05.1944, ili 1976, 1987, 1990. godinu itd.) i ex nunc (na 5, 10, ili 15 godina),
- lustracija je neodređena: na koji krug lica ograničiti njeno dejstvo,
- lustracija se kao bumerang može vratiti protiv onog radi čega je ustanovljena,
- lustracija je olako i opako gaženje prava zarad puke političke koristi.
Većina od ovih argumenata obrađena je u prilozima Koste Čavoškog, Mirjane Stefanovski i Srđana Šarkića. Na drugoj strani, zagovornici lustracije smatraju da se u ovim argumentima protiv lustracije krije svojevrsni inventar pogrešnih predstava o lustraciji i otvorenog, ili prikrivenog iskrivljavanja njene prirode, smisla i domašaja. U tom smislu Vladimir Vodinelić, Slobodan Beljanski, Zoran Ivošević, Vesna Rakić Vodinelić i Miodrag Radojević ističu ništa manje brojne (kontra)argumente u prilog lustraciji.