Rani jadi tranzicione Srbije
Autor: Jovica Trkulja
Time su široko otvorena vrata pretvaranju dosovske vladavine u demagošku dinasteju — koja, po Aristotelu, predstavlja kombinaciju rđavih strana oligarhije i demokratije. U njoj ne vlada zakon, još manje razboritost mudrih, već ljudi u čijim je rukama vlast. Oni nemaju u vidu opšte interese, sem ako je u pitanju lična korist. Njihov cilj je uživanje, a ne opšte dobro, težnja za novcem, a ne slava. Prevedeno na srpski govor, dinasteja znači: spolja (demagoški) gladac, iznutra (demokratski) jadac. Iza simulakruma liberalne demokratije skriva se istina o izopačenoj autoritarnoj stvarnosti.
Politička praksa vladavine DOS-a još uvek nije izašla izvan okvira autoritarnog modela. Nakon prevrata ostali su netaknuti funkcionalni mehanizmi starog sistema, uključujući organizovani kriminal kao dominantni ekonomsi faktor. Od samog procesa strukturnog preobražaja sistema valst je, zapravo, odustala. Gotovo svi elementi prethodnog režima prepoznatljivi su u stvarnosti dosovske Srbije. Osnovni stubovi, poluge vlasti Miloševićevog režima (monopol nad finansijama i ideološkim aparatima, lojalni partijsko-državni apart i vojno-policijski kompleks) su ostali nepromenjeni. Lideri DOS-a, na čelu sa pokojnim premijerom Đinđićem i predsednikom Koštunicom, više su energije i vremena utrošili u borbi za preuzimanje ovih poluga vlasti, nego za njihovu promenu i reformisanje.
Umesto sistematskih i sistemskih promena, dosovska vlast je po pravilima igre nasleđenog sistema sprovela valstitu kadrovsku politiku, funkcionalizovala državu, instrumentalizovala medije i institucije. Budući da su osnovne poluge moći bivšeg režima ostale netaknute, proizlazi da, sledstveno tzv. gvozdenom zakonu oligarhije, suštinskih promena u stvari nema i da je samo došlo do puke smene političkih elita. Kako nisu izvršene strukturne promene sistema, praktična posledica tog prevrata svela se, uprkos zavodljivoj revolucionarnoj ideologiji i frazeologiji, na podelu državnih sinekura kao plena. Još jedna revolucija svela se na restauraciju, na svoje izvorno značenje, koje je prvobitno imala u astronomiji: ,,re/evolucija — kretanje/obrtanje, večno vraćanje istog‘‘.
Lideri DOS-a, koji su olako obećali oporavak zemlje odmah sa njihovom izbornom pobedom, sada se, ne hajući za to, bezočno otimlju o vlast i tuku oko plena. Zauzeti time, oni su deo svoje oktobarske pobede prepustili snagama poraženog režima. Revolucionarni zanos i patos ubrzo su našli svoj smiraj u ambijentu predmoderne nušićevske Srbije. Očekuje se samo čas da ,,mali od Nušića‘‘ uleti među nas i vikne ,,Pala vlada‘‘! Osnovni uzroci neuspeha reformi i mršavi rezultati trogodišnje vladavine DOS-a proizlaze iz neuspele modernizacije i nedovršene države, jer su suspendovana dva ključna faktora zapadne modernizacije — građanin i preduzetnik. Zato na trogodišnjicu oktobarskog ,,bljeska slobode‘‘ sa mnogo rezignacije možemo zaključiti: U Srbiji ništa novo! Uprkos zaglušujućoj buci i velikim očekivanjima od naše tzv. oktobarske revolucije, Srbija nije raskinula sa autoritarnim, niti je uspostavila demokratski poredak. Zapravo, oktobarski prevrat je predstavljao samoodbrambeni refleks masa od brutalno kriminalizovanog režima. Po svemu sudeći, to je još jedna revolucija izneverenih nada, čiji je najveći domet ,,oslobođ enje prostora za nadoknađivanje propuštenog razvoja‘‘ (Habermas).
Otuda još ne možemo govoriti o postmiloševićizmu već o antimiloš evićizmu, u kojem se odvija, u raljama ,,anti‘‘ i ,,post‘‘, magisjki obred poništenja ne suštine starog režima, već njegovih pojavnih posledica.
Stoga kako god borbeni dosovci svojom revolucionarnom retorikom pokušavali negirati Miloševićev režim, oni ga zasad, uistinu, samo dopunjuju.
Time je dosovska vlast stavila građane Srbije pred dilemu sličnu iskušenju supruge koja se, bežeći iz bračnog pakla sa pijancem, preudala za kockara, te sada na novim mukama razmišlja o novom braku, ili vraćanju pijancu.
Pomenute slabosti i mane dosovske demokratije ne smeju se potcenjivati, a još manje prikrivati. Njih valja biti svestan pogotovu danas, kada se u Srbiji ponovo učvršćuje autoritarni poredak i kada na političku scenu sve arogantnije stupaju zakleti protivnici i neprijatelji demokratije.
Zaključak Sve u svemu, dosovski vitezovi demokratije umesto radikalne promene društva zasad su uspeli da promene sebe. Postali su rentijeri demokratije. Tri godine posle preuzimanja vlasti oni nalikuju na onemoć ale ljubavnike koji su ušli u godine kada više ne mogu da razočaraju, već samo da prijatno iznenade. Jedno takvo prijatno iznenađenje bilo bi, svakako, raspisivanje predsedničkih i vanrednih parlamentarnih izbora.
Demokratija u Srbiji se našla na kritičnoj tački sa koje se prevladavaju nejne mane i slabosti, ili se ona deformiše i survava u kaljugu predgrađ anskog, predmodernog društva.
Svekolika društvena i državna kriza ne može biti rešena političkim nagodbama i neprincipijelnim koalicijama političke elite, nego samo snaženjem demokratskih procesa, obnovom urušenih institucija, uspostavljanjem pravne države i vladavine prava, radikalnim raskidom sa prethodnim autoritarnim režimima, konstituisanjem građanskog društva, građanina i demosa, te poboljšanjem uslova njihovog života. U tim uslovima rešavanje krize i konsolidaciju demokratskog poretka može sprovesti istinski demokratska elita, do koje se može doći nakon demokratskih izbora i uz učešće kritičke javnosti. Pod vođstvom takve elite Srbija će biti u stanju da, sa zakašnjenjem od jednog veka, sričući azbuku slobode i demokratije, najzad savlada svoje neapsolvirane lekcije moderne političke istorije.
* * Autorizovano izlaganje na konferenciji ,,Građani i demokratija: demokratski potencijal postoktobarske Srbije‘‘, koja je u organizaciji Fondacije Hajnrih Bel održana u Beogradu 17. oktobra 2003.