Rani jadi tranzicione Srbije
Autor: Jovica Trkulja
Tokom 2001–2003. godine sukob legalista i pragmatista se zaoštravao.
Budući da su i jedni i drugi bili ograničeni teškim hipotekama Miloševićevog nasleđa i rigidnom spoljnopolitičkom naddeterminantom, njihov sukob je rezultirao uništavanjem koalicije DOS i dizanjem ruku od izbornih obećanja i istinskih reformi. U jalovom sukobu legalista i pragmatista sagorela je početna demokratska energija uspravljenog građanstrva u Srbiji, emancipatorski i demokratski potencijal ,,srpske oktobarske revolucije‘‘ je iscureo kao u peščanom časovniku, propuštene su ,,konstitucionalne šanse‘‘ za uspostavljanje liberalno-demokratske politič ke zajednice, revoluciju je supstituisala restauracija i verbalni reformizam.
Danas je belodano jasno da su na gubitku i legalisti i pragmatisti.
To će, izvesno, biti sankcionisano na predstojećim predsedničkim i vanrednim parlamentarnim izborima, na koje iznevereni i razočarani građani ili neće izaći, ili će izaći i glasati, kao i na svim dosadašnjim izborima od 1990. godine, protiv ,,većeg zla‘‘, a ne za.
Preuzimajući vlast od starog režima, dosovska vlada je preuzela neophodne mere u cilju otklanjanja pogubne spoljne politike prethodne vlasti. U odnosima sa inostranstvom ona je uspela da prevaziđe izolaciju i autizam prethodnog režima, ali po cenu značajnog gubitka suvereniteta i nacionalne samobitnosti. Dosovska diplomatija je imala konstantno inferioran odnos. Kormilo je usmerila ka jednostrano određenoj grupi zemalja, pri čemu je zanemarivala tradicionalne prijatelje i partnere Srbije. Pored toga ona nije uspela da: 1) formuliše dugoročnu strategiju nacionalnih interesa i razvoja Srbije, 2) uspostavi principijelnu saradnju sa Haškim tribunalom i da skine hipoteku nad srpskim narodom kao agresorskim i zločinačkim, 3) uspostavi čvršće ekonomske veze sa privredama razvijenih zemalja i suseda, 4) lobira one političke snage koje upravljaju svetom, 5) racionalizuje diplomatsku mrežu tako da se ona učini praktičnijom, efikasnijom i prodornijom od sadašnje, 6) dovede u Ministarstvo za inostrne poslove profesionalce koji su prošli domaće i strane diplomatske škole i koji bi svojim znanjem, radom, stilom i nastupom na nov način predstavili srpsku diplomatiju.
Poznato je da su mediji i novinari u protekloj deceniji u Srbiji doživeli ponajveći moralni i profesionalni pad. Petooktobarski prevrat pobudio je nadu da dolazi novo vreme oslobođene i institucionalizovane javnosti u kojoj je uslov dostojanstvenog života čoveka — sloboda mišljenja i govora. Međutim, ubrzo je po Miloševićevom obrascu došlo do ograničavanja slobode i instrumentalizacije medija. Sledile su zabrane i gašenje slobodnih medija, progoni kritičkih novinara. To su pouzdani znaci povampirenog jednoumlja, ubedljiv dokaz da kod nas još preovlađ uju monolozi moćnih, zasnovani na argumentu snage, a ne na snazi argumenta, na dogmatskoj isključivosti i neargumentovanoj uzurpaciji prava na jedino ispravno gledište. Medijski kredo u Srbiji je bio i ostao proizvodnja političke lojalnosti, onesposobljavanje građana da misle svojom glavom, instrumentalizacija novinara, manipulacija podanicima i industrijsko oblikovanje javnog mnjenja. Daljinski upravljači medijskim mrakom Srbije, posle oktobarskog prevrata, prešli su samo iz jedne u drugu ruku.
Aktuelnim vlastodršcima u Srbiji, jednako kao i onima u doba Miloševića i Broza, nisu potrebni novinari koji misle svojom glavom, koji su spremni da pošto-poto slede najviše profesionalne i etičke standarde svoje struke i koji poštuju istinu, ljudska prava i objektivno informisanje kao najviši princip svoje profesije. Naprotiv, njima su potrebna lakejska novinarska škrabala, korumpirani direktori i ambiciozni disciplinovani urednici, koji će zarad višeg statusa, privilegija, lukrativnog ćara, ekspresne političke ili profesionalne promocije, prihvatiti podanič ki odnos medijskih vazala i lakeja. Jer u industriji svesti bivšeg/sadaš njeg režima, koja državnu kontrolu praktikuje totalitarno, novinarima je namenjena uloga transmisije, pukog izvršioca, a ne kreatora.
Očekivani i najavljivani kulturni preporod je izostao. Kulturni i javni život karakteriše odsustvo bilo kog sistema vrednosti ili moralnih načela. Nije prekinuta dosadašnja vladavina šunda, kiča i neukusa u našem kulturnom životu. I dalje se blate moralne vrednosti i gazi ljudsko dostojanstvo. Jeftinom potrošačkom kulturom vešto se zloupotrebljava nacionalistički mit u političke svrhe. Guši se duhovni integritet pojedinca i izaziva nesigurnost i strah. Tendenciozno se obesmišljavaju sve druge kulturne vrednosti sem onih koje režim nameće. Kao u vreme Miloševića, živimo u zatvorenom društvu u kome vladaju primitivci oličeni u novokomponovanim ,,biznismenima‘‘ i instant-političarima, sa kojima je nova vlast sklopila ugovor o nenapadanju.
Značajan deo srpske inteligencije koji je pružao otpor bivšem režimu, doživeo je moralni pad. Dojuče autonomni kritički intelektualci su počeli da služe i da se dodvoravaju nosiocima dosovske vlasti.
Potkupljeni sinekurama i visokim funkcijama u državnim institucijama, medijski promovisani i tetošeni od vlasti, ovi intelektualci su izgubili smisao za realnost. Oni nisu bili u stanju da ponude viziju nacionalne strategije i neophodnih reformi društva.
U srpskom bespuću ponovo se igra stara predstava — bal vampira, sa novim ketmanima u glavnim ulogama. Sem novih demokratskih maski i elegantnih dosovskih kostima, sve je ostalo isto. U mraku, iza scene povampireno jednoumlje siše krv ostacima slobodnog stvaralaštva u nauci, kulturi, medijima, da bi na svetlo dana isplivala strategija zabašurivanja i zamagljivanja do 5. oktobra 2000. godine jasne granice između despotizma i slobode, gospodara i sluge, dželata i žrtve.
U Srbiji ništa novo U celini posmatrano, nakon pada Miloševića u Srbiji nije došlo do temeljne izmene karaktera i prirode funkcionisanja sistema, koji je bio oličen u autarhičnoj ideologiji, autoritarnom vođi i sveprisutnoj dominaciji partijske države. Zapravo, došlo je do antagonističke polarizacije vlasti.
Sem legalne i legitimne vlasti, postoji skrivena vanzakonita vlast, koja je u sprezi sa organizovanim kriminalom, kao i faktička vlast najmoćnijih zapadnih zemlja.
U toj optici petooktobarski politički prevrat 2000. godine značio je odbacivanje nepodnošljive stvarnosti i rokadu dojakošnjih vozača i suvozač a srpske pogibelji. Dramatični kraj Miloševićeve vladavine možda je krah starog režima, ali ne i kraj starog društva. Taj krah nije značio i nestanak pretpostavki iz kojih je on nastajao i reprodukovao se. Nije dovoljno smeniti staru vlast, već je potrebno promeniti sistem, društvene institucije i tehnologiju vladanja. Kako to nije urađeno, autoritarnost vlasti je obnovljena u postojećem sociokulturnom, institucionalnom i kulturnom prostoru.
DOS nije uspeo da uspostavi diskontinuitet sa prethodnim režimom. Glavni problemi nisu rešeni, već su produbljeni. Umesto izlaska na evropski drum, on nam nameće lažne dileme i anahrone teme o obliku vladavine, o crkvi, veronauci i sl. koje su nebitne za demokratsku tranziciju. Letimičan pogled na dvojno knjigovodstvo dvogodišnje vladavine DOS-a jasno ukazuje da na istrorijskim terazijama minusi daleko pretežu nad plusevima, da je tzv. dosovska demokrtija krhka i ranjiva, jer njene slabosti daleko nadmašuju vrline.