Rani jadi tranzicione Srbije
Autor: Jovica Trkulja
Uvod Posle septembarskih izbora 2000. godine, posebno nakon potvrde volje građana 5. oktobra i decembarskih parlamentarnih izbora, mogu se uočiti strukturne promene u mnogim oblastima društva, koje su otvorile vrata Srbiji ka modernom društvu efikasne ekonomije, pune slobode i istinske demokratije. Nosilac promena i reformističkih tendencija bila je stranačka nadvlada 18 malih, autentičnih i pseudo-stranaka. Uprkos heterogenoj i oligarhijskoj strukturi koalicije DOS-a, vlada je zauzela reformski kurs i otpočela promene u svim značajnim društvenim oblastima, koje su postkomunističke i tranzicione prirode.
Tim promenama Srbija je učinila neophodan iskorak iz neoboljš evičkog autoritarizma i plebiscitarno-cezarističke vladavine. Na taj način stvorene su pretpostavke za preobražaj autoritarnog u demokratski poredak, za započinjanje procesa političke, ekonomske i socijalne transformacije srpskog društva u moderno društvo i državu. Nažalost, nespremnost nove elite da radikalno raskine sa prirodom i mehanizmima vladavine Miloševićevog režima, oslobodila je u dubinama društva ,,faktore sa suprotnim dejstvom‘‘, koji su tranzicionu Srbiju gurnuli na stranputicu, tako da su principi liberalno-demokratske države ostali samo puka predizborna obećanja.
U ovom tekstu ukazaćemo na bilans i pouke Srpskog oktobra tri godine posle.
Bilans promena U oblasti ekonomije sprovodene su reforme po modelu ,,šok terapije‘‘ i divljeg kapitalizma latinoameričkog tipa (,,kvislinški liberalizam‘‘, liberalizacija cena, drastično povećanje poreza, pljačkaška privatizacija), neuspeh u pokretanju proizvodnje velikog broja preduzeća, poveć anje nezaposlenosti, kriminalizacija privrednog života. U privredi je zadržano birokratsko upravljanje, a pokazatelji netržišnog ponašanja se mogu videti u brzini i načinu sprovođenja privatizacije, visokim porezima i drugim etatističkim merama ekonomske politike, čime se, samo u blažoj formi, nastavlja politika prethodnog režima.
U socijalnoj sferi dominiraju elite ogrezle u korupciji i ,,novi bogataši‘‘ regrutovani iz redova državno-partijske nomenklature, dosovske oligarhije, ekstraprofitera, ratnih i mafijaških pljačkaša. U tom smislu dosovska ,,nova elita‘‘ predstavlja kontinuitet sa Miloševićevom. Ona je nastala transformacijom politokratske (komunističko-miloševićevske i dosovske) u kapitalističku klasu i novu vladajuću oligarhiju. Naime, bivši ,,rukovodeći drugovi‘‘ i ,,vitezovi demokratije‘‘ postali su sada bogata gospoda; poprimili su lice kapitalista, postali su najagilniji pobornici uvođenja kapitalizma i najgramziviji kapitalisti. Kao što smo u Brozovo vreme imali preobražaj vitezova revolucije u rentijere revolucije, u Miloš evićevo vreme preobražaj vitezova nacije u rentijere nacije, tako je sada na delu preobražaj vitezova demokratije, tj. dosovske nomenklature u rentijere demokratije. Drugi kanal za sticanje bogatstva i ulazak u ,,novu elitu‘‘ su različiti oblici kriminalnih radnji (uključujući i spregu sa organizovanim kriminalom i mafijaškim klanovima) i kvaziekonosmkih transakcija beskrupuloznih ,,dosmanlija‘‘. Oni su, tolerisani i podržavani od vladajućih partijskih garnitura unutar DOS-a, doživeli društvenu, ekonomsku i političku promociju.
Sociološki posmatrano, ova ,,nova elita‘‘ je svojevrsni hibrid sačinjen od novih kapitalista (ekstraprofitera), partisjko-državnih funkcionera i vođa mafijaških klanova. Njihova vlast izvire iz nelegalne ili kvazilegalne ekonomsko-političke moći, a izražava se u brozovsko-miloš evićevskoj formi — kvaziplemstva i simbolima feudalno-monarhijske moći (nepotizam, raskošne kuće, dvorske svite, garda, statusni simboli i ničim kontrolisane privilegije).
Vrh socijalne piramide, dakle, čini uzak sloj ove ,,nove elite‘‘ poduprte od strane lumpenburžoazije — vazala iz svih oblasti društva (medija, sindikata, kulture, školstva, zdravstva, sporta, nevladinih organizacija i dr.), kao i mnogobrojne fukare, belosvetskih protuva i prodanih duša, fabrikanata magle i proizvođača laži, koji su se posle petog oktobra nabrzinu presvukli — Miloševićevo ruho zamenili dosovskim.
Na drugoj strani, divlja prvobitna akumulacija kapitala je od ogromne većine običnih pristojnih građana i radnika napravila lumpenproletere.
Na dnu piramide je 80% stanovništva sačinjenog od pauperizovane srednje klase, radništva, seljaštva i potpuno marginalizovanih mladih bez ikakve perspektive. Reč je o tipično gubitničkim slojevima, kojima je puko preživljavanje stil života. Stepen socijalne sigurnosti je umanjen, delom zbog ograničenih finansijskih sredstava, delom zbog neoliberalistič kih mera dosovske vlade. Čitave oblasti zdravstva, socijalne zaštite, obrazovanja, naučno-istraživačke delatnosti i kulture dovedene su na rub egzistencije.
U političkom životu umesto povećavanja stepena slobode, demokratije i vladavine prava, na delu su: devalvacija parlamentarizma i pluralizma, podeljenost i antagonizam političkih elita, nedefinisan državni okvir, dominacija izvršne vlasti nad zakonodavnom i sudskom, liderske političke partije organizovane na fürer principu, obnavljanje klijentelistič kih struktura, manipulacija javnim mnjenjem, anuliranje kritičke svesti, (zlo)upotreba nacionalizma i nacionalističke retorike, narodnjačka (populistič ka) tradicija i ideja sabornosti, autoritarni način donošenja važnih državnih odluka, klerikalizacija javnog života, nedemokratski odnos Srbije i Crne Gore, problem Kosova i sl.
Odmah po preuzimanju vlasti, u početku jedinstveni politički blok DOS-a se pocepao. U njemu su se već krajem 2000. godine iskristalisale dve orijentacije i pseudo-ideološke pozicije koje će ubrzo prerasti u nepomirljive frakcije — legalisti i pragmatisti. Legalisti, predvođeni predsednikom Koštunicom, insistirali su na kontinuitetu državnih i nacionalnih interesa, poštovanju prava i morala, uspostavljanju i doslednoj primeni institucija pravne države i vladavine prava i sl. Nasuprot legalistima, pragmatisi na čelu sa premijerom Đinđićem stavili su akcenat na ekonomiju, rešavanje gorućih društveno-političkih pitanja svim sredstvima i mehanizmima. Na taj način oni su nastojali da ostvare ekspresnu tranziciju i sprovedu taktiku ,,reformatorskog diskontinuiteta‘‘. Njihov cilj je bio vraćanje zemlje u svetske tokove, u zajednicu evropskih zemalja i konstituisanje Srbije kao moderne, demokratske i prosperitetne države.